Niko kao oni

Ima ljudi koji su medijski neuništivi, kao što postoje i neumorni mediji da takve održavaju u životu. Njihova (politička) besmrtnost je večita – a kakva besmrtnost može i biti drugačija nego takva – oni će nadživeti sve. U slučaju nuklearnog rata preživeli bi samo oni, i bubašvabe. Dokaz za to su i intervjui koje ovih dana daju jednom glasilu, a koji potvrđuju tezu o njihovoj neprolaznosti, večitom trajanju i ponavljanju istog već u prvim danima ove godine.

Živo se sećam „odluke” reditelja Emira Kusturice da se više neće pojavljivati u javnosti, na stranama dnevne štampe, u televizijskim emisijama i, uopšte, na prostorima koji se nazivaju medijskim. Tome u prilog svedoči i njegovo „oproštajno” gostovanje u, čini mi se, „Utisku nedelje” pre nekoliko meseci. Oprostio se taman toliko da predahne do početka ove godine i da se oglasi u prazničnom trobroju „Politike”, a odmah potom i u prvom ovogodišnjem broju istih dnevnih novina.

U prvom tekstu „Niko kao ja”, Kusturica nas obaveštava da je čitavog života želao da postane NEKO, što mu je i uspelo, ali da se sudbina nekoliko puta s njim poigrala pa je, neretko, bio NIKO. Poslednji put to mu se dogodilo u rodnom Sarajevu, u kom nema (pisanih) tragova o njegovom postojanju. Dokument kaže da nije upisan u tamošnju knjigu rođenih. Dokument se, inače, zove Uverenje. Sarajevo želi da uveri svet da Kusturica nije rođen u tom gradu. Ili, možda, da uopšte nije rođen. Zbog toga je sada u Sarajevu NIKO. Možda su ga zaveli pod drugim imenom?! Možda ga tamo beleže kao Emira, a on je, zapravo, Nemanja.

Intervju, koji „Politika” objavljuje već sutradan, Kusturici služi za ono što je letos obećao da neće više činiti – da se „ne pojavljuje” u javnosti, osim u prvim danima godine, a kasnije prema potrebama. Svojim. U podužem intervjuu, Kusturica pripoveda o svojoj muzičkoj karijeri u kojoj je, misli se, stekao epitet NEKOG, sve opisujući kako mu je to uspelo dok je bio NIKO. A kao takav, dakle NIKO, švercovao je ploče iz Zapadnog Berlina u Češku, u kojoj je tada studirao režiju. Ako je NIKO švercovao zvučni vinil, onda šverca nije ni bilo, ali to je već igra reči. I tumačenja.

Poenta je u nečem drugom: Kusturica nije čovek od reči. Bar ne od one kojom nam je nešto obećao. Sebi je, očito, obećao nešto drugo. Zbog tog obećanja ostaje dosledan sebi da kao NEKO opet progovori o sebi kao o NI(O)KOM. Šverc mu tu dođe kao začin jelima.

Vesna Pešić, na primer, nije obećavala ništa slično onome što je obećavao Kusturica, nije ništa švercovala, ali ima veze sa začinima. Manje kao biber, peršun ili majčina dušica, više kao mirođija. U intervjuu (a i u kom bi drugom novinarskom žanru?!), u prvom ovogodišnjem broju „Politike” (a i u kom bi drugom novinskom listu?!), Pešićeva govori o tome da Srpska napredna stranka već formira koalicije koje će posle republičkih izbora biti na vlasti. Spominje stranku Rasima Ljajića, jednog od – uz Mlađana Dinkića – večnih, nesalomivih, neprolaznih činilaca svake vlasti unazad trinaest godina (sličnim onim bubašvabama iz nuklearnog rata); pominje i LDP, partiju doskorašnjeg političkog druga, koja sve sigurnije tabana Ljajićevim i Dinkićevim stopama sa željom da u narednih (bar) trinaestak godina participira u svakoj vlasti. Dosadilo im da seire iz opozicionih klupa, pa bi malo da svet posmatraju s visine. Što doduše čine i sada, bez obzira na to što imaju opozicioni status. Lažan.

Osim političkih predviđanja, Vesna Pešić navodi da je Boris Tadić uvrteo sebi u glavu da ga je Pešićeva svrgla s vlasti. U toj tvrdnji postoje najmanje dve netačnosti, i bar toliko gluposti. Niti je Vesna Pešić to bila u stanju makar i davanjem podrške Tomislavu Nikoliću pred predsedničke izbore 2012. godine; niti su za to krivi „beli listići” koji su bojkotovali te izbore. Apstinenata je na svim dosadašnjim izborima, osim na onim septembarskim 2000. kada je pao Milošević, bilo najviše, pa se to dogodilo i Tadiću. No, nisu Tadića s vlasti oborili ni „beli listići”, a još manje Pešićeva, on je s vlasti pao zbog toga što je padu sklon bio.

Očigledno da Tadić svojom uobraziljom – pod uslovom da je zaista uobrazio ono o čemu Pešićeva priča – sebi daje veći značaj no što ga ima, to jest da je on NEKO. Pešićeva, pak, tobožnjim odbacivanjem tobožnje krivice za Tadićevu propast na uzborima, pokušava da se ponovo etablira kao NEKO. Čini se da ih je vreme oboje pregazilo, i Pešićevu i Borisa u kontekstu političkog trajanja. Uz to trajanje, njihova (ne)važnost ide gratis. Kao začin. Uostalom,tako začinjeni pokušali su nekoliko puta da politički vaskrsnu nudeći se, poput Rasima i Čede, novom visokom (prvom) gazdi i njegovom, nešto nižem, šefu (kabineta). Bilo je tu svakojakih budalaština kojima su se preporučivali; poređenja sa Zoranom Đinđićem, Šarlom De Golom, Vinstonom Čerčilom… Grdne li greške. To je kao porediti NIKOG s NEKIM.