Vrhovni pad
Nata Mesarović više nije predsednica Vrhovnog kasacionog suda. Tako je odlučila većina u Narodnoj skupštini Republike Srbije. To je, svakako, udarna vest bez obzira šta ko mislio o Nati ili skupštinskoj većini. Vest koja ima daleko veću specifičnu težinu od npr. spletkarenja u vezi sa aflatoksinima u mleku, ili degažiranja ministra koji se preziva kao ja iz Demokratske stranke. Jer, kada prvi čovek, u našem slučaju žena, Vrahovnog suda jedne zemlje izgubi poverenje zakonodavne vlasti, to je slučaj od prvorazrednog značaja. Makar se to događalo i u Srbiji u kojoj je pravosudni sistem takav da mu je prvorazredno nedokučiv epitet.
Izglasavanje nepoverenja sudiji Mesarović je, podrazumeva se, politička odluka. Kao što je i njeno postavljenje bilo isto to – odluka politike. U međuvremenu, politike su zamenile mesta u vlasti i opoziciji, te su, shodno tome, i pozicija i funkcija sudije Mesarović sklone zameni. Ne ulazeći u ispravnost i argumentaciju većinske odluke – za koju koalicija na vlasti tvrdi da je opravdana i po slovu zakona, dok opozicija sa istih polaznih osnova odluku osporava – valjalo bi se osrvnuti na način i razloge zbog kojih se gospođa Nata uopšte našla u žiži.
Posle ostavke predsedavajućeg sudije Marka Kljajevića, proces za ubistvo premijera Zorana Đinđića vodila je Nata Mesarović. Za Kljajevićevog vremena, uz sudiju Milana Lukića, bila je jedan od članova sudskog veća. Otišavši, Kljajević je ostavio proces u završnoj fazi, nedostajalo je još nešto procesnih radnji, izvođenje završnih reči i – presuda. Ona je, zna se, bila utemeljena na svemu onome što je Klajević doveo do samog kraja. Njen konačan oblik, Nata Mesarović je izrekla. Takvu presudu doneo bi svaki sudija parničar – da se parničari ne vređaju – ili pomni pratilac suđenja involviran u događaje pre i u vreme atentata, među koje se ubrajam. Oni koji bi, ne-dao-bog postupili drugačije, ili su klinički slučajevi ili ljubitelji zlodela Đinđićevih atentatora. Što je isto.
Presuda za ubistvo premijera Đinđića je po svemu istorijska, ali ne zbog toga što ju je izrekla Nata – rekli smo već, svako normalan tako bi presudio – već zbog činjenice da je ubistvo premijera istorijski čin koji je istu tu istoriju preusmerio onamo gde smo sada. Tj. ovamo. Dakle, presuda ne bi izgubila ništa od „istorijskog“ da je atentatorima izrekao npr. i, ponoviću, pomni pratilac suđenja involviran u događaje pre i u vreme atentata. Tj. ja.
Naravno, mišljenja o Nati Mesarović i onima koji su je poslali na klupu za rezerve jesu i biće podeljena onoliko koliko su ona/mišljenja u duhu dnevnopolitičkih trvenja. Važnije od svih njih – misli se na Natu i skupštinsku većinu – jeste ono što ih zajedno svrstava u jad i bedu svih nivoa vlasti, zvala se ona izvršna, zakonodavna ili sudska. One su nam – sve do jedne – nepouzdane, površne i, što je najočiglednije, kljakavo nesposobne. Da je drugačije, ne bi se jedna od tri najvažnije državne institucije, Vrhovni sud, tako lako povijao pod naletima političkih vetrova. Njegova se snaga, upravo zbog činjenice da su mu vrhovi skloni padu, svodi na meru moći onih koji s nekih drugih visova, a i sami skloni posrnuću, odlučuju o njegovoj sudbini.
Sudbina Vrahovnog suda biće i nadalje od prvorazrednog nacionalnog značaja. Sorry, prezimenjače, ali tvoj pohod na utvrđivanje ustavnosti Đilasove odluke da te odstrani iz stranke nije nikakva informacija za svenarodnu patnju. Posebno nije onima koji piju kontaminirano mleko. Koje onaj koji nosi moje prezime svakako ne konzumira. Njegov kiseo izraz lica govori sve: pijem sirće. Ne znam kako izgleda lice gospođe Mesarović posle gubitka funkcije. Znam kako izgleda naličje.
