Put u Rambuje (9. deo)
Već prvi dani nove 1999. godine mirisali su na rat. U najavi je bila konferencija o Kosovu, a opozicija je obećavala ujedinjenje.
Lider DS-a Zoran Đinđić najavljuje demonstracije za proleće i poziva da se svi koji su za promene upišu na listu i da će svi biti pozvani u aprilu i maju „da se upoznaju“.
„Ako se ništa ne učini, rizikujemo da u 21. vek uđemo kao država koja ne bi imala sadašnji oblik, rizikujemo da se Crna Gora odvoji, da Kosovo više ne bude u granicama Srbije, rizikujemo da socijalne tenzije dobiju okvir socijalnog rata. Ova godina je poslednja prilika da se nešto učini.“ (Glas javnosti, 12. 1. 1999. godine)
Vlada Srbije, tačnije potpredsednici Šešelj, Bojić i Marković predstavili su dokument CIA, urađenog za Vladu SAD. U njemu se navodi da „za potrebe stranaka, nezavisnih medija, sudstva, univerziteta, NVO u Srbiji, treba izdvojiti 35 miliona dolara“.
„Vojislav Šešelj ocenio je da je Dokument CIA od istorijskog značaja jer pokazuje principe na kojima su rušeni sistemi Istočne Evrope. On je istakao da će nadležni organi preduzeti neophodne mere, ali da neće sprečavati dotok novca u zemlju navedenim orhanizacijama. ‘Nama je cilj da javno žigošemo izdajnike koji dobijaju pare za rušenje države’.“ (Glas javnosti, 12. 1. 1999. godine)
Na pitanje jedne italijanske novinarke da li je Kosovo srpski Jerusalim, Šešelj je odgovorio:
„Naše emocije su naša privatna stvar i nemam nameru da vam ih objašnjavam. Pravno gledano, Kosovo je naše i bez novog rata ne možete ga oteti. Krajinu ste nam mnogo lakše oteli, ali Kosovo nećete jer postoji potpuni konsenzus svih srpskih partija.“ (Glas javnosti, 14. 1. 1999. godine)
Šešelj, Bojić i Marković boravili su na Kosovu.
„Trojica potpredsednika Šešelj, Bojić i Marković najavili su da će Vlada u kratkim vremenskim razmacima zasedati u Prištini, Peći, Gnjilanu, Prizrenu i Kosovskoj Mitrovici, kako bi se ažurirao rad državnih organa i zaostavilo dalje etničko čišćenje, a da će se samo povremeno seliti u Beograd.“ (Glas javnosti, 16-17. 1. 1999. godine)
Zbog Kosova SPO u Vladi
Srpski pokret obnove je ušao u Saveznu vladu.
„Za potpredsednika Vlade imenovan je Vuk Drašković predsednik SPO, Slobodan Nenadović narodni poslanik u Narodnoj skupštini Srbije imenovan je za saveznog ministra sa unutrašnju trgovinu, a prof. dr Milan Božić poslanik u Saveznoj skupštini i vršilac dužnosti predsednika Skupštine grada Beograda za ministra bez portfelja u Saveznoj vladi.“ (Glas javnosti, 19. 1. 1999. godine)
Vuk Drašković je ovako obrazložio potez svoje stranke.
„U vremenu najtežih nedaća za naš narod SPO je prihvatio poziv da uđe u Saveznu vladu i pomogne u njihovom rešavanju. Naša obaveza nad obavezama biće očuvanje Kosova i Metohije – poručio je lider SPO Vuk Drašković, sada potpredsednik Savezne vlade zadužen za međunarodne odnose i spoljnu politiku, na jučerašnjoj konferenciji za novinare. Kako kaže, SPO nije ušao u Vladu da bi ‘konzervirao postojeće već da bi ga menjao, i hrabro i odlučno će krenuti u korenite promene i reforme jugoslovenske politike i ekonomije’. Jedan od osnovnih zadataka biće povratak naše zemlje u Evropu i uspostavljanje prijateljskih odnosa sa svetom. SPO će, kako kaže, postati most za prevazilaženje svih nesporazuma sa EU i SAD jer se problemi na Kosovu ne mogu prevazići bez pomoći međunarodne zajednice.“ (Glas javnosti, 20. 1. 1999. godine)
Beograd je posle više od godinu dana dobio gradonačelnika. Za prvog čoveka prestonice izabran je unuk Draže Mihailovića Vojislav.
„Mihailović je na mesto gradonačelnika došao glasovima odbornika SPO i SPS dok članovi DS i SRS nisu učestvovali u glasanju koje je, po Statutu grada, bilo tajno. Radikali i demokrate izneli su niz optužbi na predlog SPO za novog predsednika Skupštine jer, kako su naveli, Mihailović do sada nije bio zapažen u radu gradskog parlamenta.“ (Glas javnosti, 23-24. 1. 1999. godine)
U javnosti se spekulisalo ko će predstavljati Srbiju na konferenciji o Kosovu.
„Pregovori o rešavanju kosovskog problema, popularno nazvan ‘Novi Dejton’, prema tvrdnjama međunarodne zajednice i stranih agencija trebalo bi da počnu tokom februara. Mada srpski zvaničnici odbacuju bilo kakvu mogućnost učestvovanja u ovim pregovorima, kako ‘Glas’ saznaje od člana Savezne vlade koji je zahtevao anonimnost, jugoslovenski predsednik uveliko ‘bira kandidate za srpski tim’. Prema njegovim rečima, naša zemlja će učestvovati u ovim pregovorima samo ‘ako federalna vlast bude priterana uz zid’.
– Podučeni prethodnim pretnjama o bombardovanju treba očekivati da će Milošević do poslednjeg trenutka insistirati da se ovi pregovori održe u Srbiji. Naime, federalni vrh smatra da naša zemlja neće biti bombardovana i da će odugovlačenjem početka pregovora odbaciti mogućnost otcepljenja Kosova. Zato se niko u Saveznoj vladi ne uzbuđuje zbog najnovijih pretnji vojnom intervencijom jer se smatra da u svakom slučaju mi dobijamo, rekao nam je naš izvor. Kako nam je objasnio naš sagovornik, predsednik SR Jugoslavije ima problem oko sastava tima. Naime, dosadašnji tim su činili članovi republičke vlade među kojima su se nalazili predstavnici Srpske radikalne stranke. Međutim, kako međunarodna zajednica želi da razgovore podigne na federalni nivo, u novom timu bi moralo biti mesta za Srpski pokret obnove.“ (Glas javnosti, 28. 1. 1999. godine)
Nećemo pregovore, a pakujemo kofere
Skupština Srbije je na zasedanju održanom 4. februara usvojila predlog Vlade Srbije i prihvatila poziv Kontakt grupe za mirovnu konferenciju o problemima na Kosovu koja će biti održana 6. februara u Parizu. Za ovu odluku glasalo je 169 poslanika, dok je troje bilo protiv i isto toliko uzdržano.
„Šešelj: Mi moramo danas ovde jasno, glasno, decidno, još jednom da saopštimo – ne dolazi u obzir nikakvo rešenje kosovsko-metohijskog problema koje podrazumeva isključenje Kosova i Metohije iz pravnog sistema Srbije. Kosovo i Metohija po svaku cenu moraju ostati u sastavu države Srbije, pa makar nas i napali, makar nas i bombardovali, bilo šta da nam smeraju. I drugi princip – ni po koju cenu ne dolazi u obzir da trupe NATO pakta, ili bilo koje druge strane države, dođu na teritoriju naše zemlje, pod bilo kakvim izgovorom. To su dva principa od kojih nema odustajanja i ubeđen sam da ćemo u današnjim skupštinskim zaključcima, pre svega, na tome da insistiramo.
Tomislav Nikolić: Ako već idete, budite spremni na sva iskušenja, tamo se nećete baviti diplomatijom. Uvućiće vas u zatvor sa stražarima ispred vrata, nećete videti belog dana, bićete sami, izolovani od svega. Napolju stražari NATO, ne zaboravite, najveći neprijatelj srpskog naroda. NATO udruženje zlikovaca, uzurpatora moći, odbrambeni savez, koji se nikada i nigde nije branio, nego samo napadao, pod izgovorom da su ugroženi demokratija i bezbednost Amerike. NATO je najružnija reč na svetu, reč koje se naša deca plaše već sedam godina. Ne zaboravite – nikada niste sedeli nasuprot takvog neprijatelja. Držite se dobro, to što tamo doživite, nije ništa u poređenju sa onim što vas u Srbiji eventualno čeka, ako popustite. Ne smete da prihvatite guvernera i okupatorsku vojsku. Srbiju, njene građane i Ustav stavite iznad svakog papira, ako to budete u moći. Ako ne budete u moći, bežite iz Francuske. Ako slušate moj savet, ne idite. Sa predstavnicima albanske nacionalne manjine treba razgovarati u Srbiji, pa neka prisustvuje ko god hoće. Mi deset meseci ne možemo da ih nateramo da razgovaramo, mi decenijama trpimo teror, maltretiranja, ubijanja, silovanja, otimanja, ponižavanja, noćni i dnevni strah u kućama, na putevima, na njivama, u fabrici.Kako da to sve priznamo kao rat, da su dve države ratovale na Kosovu i Metohiji, pa jedna izgubila, i sada pristaje na mirovnu konferenciju i traži podršku velikih sila da sačuva deo svoje teritorije? Mislite o tome šta ovaj odlazak međunarodno-pravno znači. Uostalom, pokušajte i to, da ne ispadne posle da Srbija neće mirno da reši problem Kosova i Metohije. Nažalost, očigledno je da će rešenje za Kosovo i Metohiju biti vojni poraz svih onih koji sa puškom u ruci napadaju na Srbiju. U celom svetu države mirno rešavaju sukobe sa teroristima. Teroriste poraze, da bi građanima obezbedili mir. Mi smo spremni da albanskim teroristima taj poraz nanesemo i kada se vratimo.“ (Otvoreni parlament, 5. 2. 1999. godine)
Novinari su pitali premijera Mirka Marjanovića ko će biti u sastavu delegacije Srbije.
„Nakon završenog skupštinskog zasedanja, članovi Vlade i republički poslanici, izbegavajući novinare brže bolje su napustili salu i zgradu Narodne skupštine. Poslednji je, međutim, izašao republički premijer Mirko Marjanović koji je na novinarsko pitanje o imenima i broju delegacije, kao i da li će se u njoj naći i predstavnici nacionalnih manjina, vidno zbunjen pitanjem, odgovorio: – Ne znam, verovatno. Ma ima vremena do sutra, videćemo, polako…, rekao je premijer odbivši da pojasni svoju izjavu.“ (Glas javnosti, 5. 2. 1999. godine)
Sutradan je saopšteno ko će biti lider delegacije.
„Jugoslovensku delegaciju koja će učestvovati na mirovnoj konferenciji o Kosovu, u glavnom gradu Francuske, predvodiće potpredsednik vlade Srbije Ratko Marković, saopštila je juče republička vlada.“ (Glas javnosti, 6. 2. 1999. godine)
Nakon nekoliko dana u Rambuje, pored Pariza, stigao je i predsednik Srbije Milan Milutinović.
„Milutinović je u dvorcu u Rambujeu imao odvojen susret sa jednim od međunarodnih posrednika, američkim ambasadorom Kristoferom Hilom. Posle toga je predsednik Srbije bio na radnom ručku sa međunarodnom posredničkom ‘trojkom’ i koordinatorima sastanka, Vedrinom i britanskim ministrom inostranih poslova Robinom Kukom. Za juče popodne bio je predviđen dalji razgovor predsednika Milutinovića sa članovima naše delegacije, koji će se potom sastati i sa posredničkom ‘trojkom’.“ (Glas javnosti, 12. 2. 1999. godine)
Predsednik Stranke srpskog jedinstva je u predvečerje rata sa NATO-om, priznao da mu je, i pored svega, bliža Amerika od Rusije.
„Nama je potrebno da izađemo iz komunističkog bastiona, ali dok god budemo smatrani kao rusofili, imaćemo tretman komunista. Misli se da je najveći naš uspeh što imamo diplomatske odnose sa Belorusijom, Rusijom i Kinom, međutim, ja bih želeo i voleo da imamo jednog saveznika sa Zapada, pa makar on bio Lihtenštajn, ona mala država, samo da imamo jednog saveznika, da se kaže da smo mi saveznici sa jednom zapadnom zemljom. Čisto radi nas. Vidite da ja ne mislim komunistički, niti crveno i treba da se shvati da i narod ne razmišlja tako i da narod nije rusofil. Ja, na primer, više volim Ameriku od Rusije. Ne volim američku politiku, ne volim da budem bombardovan od Amerike, da mi nametnu njihovu demokratiju. Volim svoju demokratiju srpsku, da mi dođemo do te demokratije. Nije bitno ko će biti na čelu Jugoslavije i Srbije, da li će biti SPO, SRS, ili Zoran Đinđić, ili će biti stranka Srpskog jedinstva, bitno je da ovaj narod izađe iz ovog mraka, rekao je Željko Ražnatović – Arkan, preksinoć u emisiji „Svedočenja“ niške privatne TV „Belami“. On je primetio da je Milo Đukanović koji je, kako je rekao, njegov veliki prijatelj, jedan mlad čovek orijentisan demokratiji koja nas jedino može vratiti svetu.“ (Glas javnosti, 12. 2. 1999. godine)
