Mač u kamenu
Niste valjda iznenađeni ishodom predsedničkih izbora? Možda vas još muči filozofska dilema da li je Boris izgubio zbog toga što je Toma pobedio ili je Toma pobedio zbog toga što je Boris izgubio? Filozofija prestaje tamo gde je Tomino ime uklesano u kamenu. Dete je odraslo. Osamostalilo se. I zaplakalo…
Ako je suditi po onom što kaže ono Dobrovoljno pevačko društvo onda „verujem da je trebalo sve da bude potpuno drugačije, da bude čisto i da bude od svetlosti i nikad da me ne izneveri“! Ali to su samo (Nebojša) Krstić i (Srđan) Šaper, to je prošlost. Koja zvuči otužno bolno kao slovački hevi-metal na Eurosongu. Slovačkom neukusu imanentna je tvorevina propalih muzikanata, reinkarnacija koja danas ima prizvuk dalekih bubnjeva iz marša kojim su stari Sloveni ugazili na Balkan.
A u nama na Balkanu struji ista krv. Ona i dalje uzburkano reaguje na konačnost odlučenog. Jedni s nevericom odbijaju realnost, ima ih koji nisu mnogo iznenađeni, neki euforično tvrde da su znali da će ovako biti, mnogi se i ne trude da analiziraju… Takvi gledaju svoja posla.
Posao koji čeka još neinaugurisanog predsednika ima specifični težinu žive ili, još prikladnije, olova. Za te bi se otrovne elemente malo ko tukao po biralištima diljem Srbije. Toma i Boris jesu. Da li ih to čini nejednakijim od bilo kog drugog političkog gladijatora? Ne, oni su samo inficirani poslom u kojem nema skrupula, poštenja, iskrenosti, pa ako hoćete ni istine i časti. O moralu, čija je specifična težina jednaka pemenitom metalu, nije vredno ni raspravljati. On prestaje tamo gde politika počinje.
Politika po definiciji u najširem smislu označava aktivnost kroz koju oni koji su u njoj ogrezli stvaraju, čuvaju, sprovode ili menjaju pravila po kojima se živi. Kao takva ona označava prvenstveno društvenu aktivnost, koja je bitno povezana sa postojanjem konflikta i različitosti a opet i sa spremnošću na kompromis i konsenzus. No, politika po pravilu nikada ne predstavlja ostvarenje, već nastojanje da se razreši sukob. Za to su se nastojanje takmičili pobednik i gubitnik.
U užem smislu, istorija je odredila četiri njena glavna značenja: politika kao umetnost vladanja (za šta je potrebno malo više od šmiranstkog podražavanja Harisona Forda u odurno glupavim filmovima u kojima je bio na ivici plača); politika kao vođenje javnih poslova (za šta je neophodno više od autokratskog upravljanja grupom građana registrovanom kao stranka ili partija); politika kao sredstvo rešavanja sukoba (za šta se ne završavaju ratne škole i ne kače generalski činovi i vojvodske titule, carevanje mudrosti i kaplara može da svrsta u red vojskovođe); politika kao ostvarivanje vlasti i raspolaganje društvenim resursima (a da ne podrazumeva vlasništvo nad instutucijama i svastiku i šuraka na funkcijama prvih drmatora javnih preduzeća).
Politiku bi trebalo shvatiti i kao proces i metod sticanja i održavanja podrške javnosti. Ona je ovaj put bila naklonjenija pobedniku. Ona će – a to je istorija pokazala i potvrdila – na izborima uvek biti naklonjena onom koji trijumfuje. Jeste, i to je filozofska kategorija koja prestaje to da bude kad se kleše kamen.
I kada svedete račun i priznate da niste iznenađeni ishodom predsedničkih izbora a da pri tom još i gledate svoja posla ostaje vam da se predate nekoj drugoj stvarnosti, dimenziji koja pripada samo vama. Postoji jedna takva dimenzija između svestlosti i senke. Zove se mašta. Ima neprocenjivu specifičnu težinu. Zlata vrednu.
