Zašto je 2003. prelomila politički jezik u Srbiji?

Zoran Đinđić bio je prvi srpski politički govornik kraja 20. i prvih godina 21. veka kome je bilo veoma stalo do uspostavljanja dvostrane komunikacije i partnerskog odnosa između govornika i njegovih slušalaca. Koliko je insistirao na tome da pred sobom ima „slobodan“ – zainteresovan, svestan, kritički opredeljen, hrabar i angažovan auditorijum najbolje se može videti iz njegovih nastupa kao predsednika Vlade u kampanji „Srbija na dobrom putu“, koju je vodio nakon prvih sto dana svoje Vlade u proleće i leto 2001. godine. Takav Đinđićev odnos prema slušaocu i rečima nije mogao ostati bez rezultata. Đinđić je svojim energičnim govorima politiku i Vlade Srbije i svoje Demokratske stranke činio prepoznatljivom u srpskoj političkoj baruštini u čijim žabokrečinama je tavorilo mnogo krokodila, ali i žaba. Bio je to značajan pozitivan impuls razvoju političkog govora u Srbiji, koji su sa više ili manje dara osetili i drugi govornici, ponajpre oni među sledbenicima politike DS ili Đinđićevih koalicionih partnera. No, govornici koji su se povodili za njegovim primerom zaostajali su za njim u razumevanju četvorougla (bez koga se ne može) govornik – prilika – govor – auditorijum. Brzinu Đinđićevog govorničkog koraka jednostavno nisu uspevali da prate.

Oponenti Điđićeve politike i govorničkog nastupa bili su duboko ušančeni u rovovima svojih predrasuda o nepogrešivosti i plodotvornosti epskog govora hvalopseva, samohvalospeva, pretnji, nepoverenja, netolerancije ili preučenog akademskog praznoslovlja o „višim vrednostima i idejama“, golom oku nevidljivim, sluhu nečujnim i pameti običnog političkog slušaoca nedokučivim.

Tih godina potvrdiće se nanovo stara istina retorike, koja kaže da je politički govor nepredvidivo čedo hirovite političke situacije. Izručenje Slobodana Miloševića Hagu sa aspekta političkog govorništva značilo je onemogućavanje daljeg delovanja frontmena hibridnog govora postkomunističke Srbije – amalgama nacional-romantičarskog govora, pozivanja na žrtvu i pretnje neprijatelju, i rogobatnog birokratsko-komunističkog govora netolerancije. Paradoksalno, politička i lična propast Miloševića donela je unekoliko trenutnu korist političkom govoru Srbije. Kao govornik, Milošević je neutralisan. Zbunjeni i demoralisani njegovim „otrgnućem“, njegovi politički sledbenici (u osipanju) takođe su privremeno utihnuli. Hibridni govor postkomunističke Srbije stavljen je ad acta, bez nade da ikada više dostigne svoju ranu slavu. Milošević, pak, odlikovan izuzetnom rečitošću, erudicijom i govorničkom energijom, na suđenju pred Međunarodnim sudom u Hagu narednih nekoliko godina potvrđivao je sebe kao vrsnog sudskog govornika, ogledajući se u takozvanom „graničnom“ sudsko-političkom govoru.

Sumorna i istorijski prelomna 2003. bila je itekako prelomna godina i za srpsko političko govorništvo.

Nestanak Đinđića sa političke i životne scene označio je i kraj njegovog prekratkog, ali plodnog govorničkog vremena. Politički govor u Srbiji njegovim nestankom bio je jako oštećen i nužno je bio vraćen nekoliko koraka unazad. Suočeni sa gubitkom političkog (i govorničkog) idola i Đinđićevi sledbenici (iako su se zaklinjali da će nastaviti njegovim putem) silom prilika menjali su postavljenu govorničku matricu.

Na drugoj strani, dobrovoljni odlazak u Hag lidera radikala Šešelja, unekoliko je rasteretio srpski politički auditorijum od nasrtaja njegovog „jezika džungle“, ostavljajući na vetrometini traženja novog mesta pod govorničkim suncem njegove sledbenike. Čovek vrcave političke pameti, rečit demagog i snažan, brz i nemilosrdan debater, vođen sopstvenim razlozima, promenio je govornički ring, dokazujući se pred međunarodnim tribunalom kao vrstan sudsko-politički polemičar. Radikali, koji su dugo godina govor pretnji, mržnje i netolerancije nosili kao bedž na svom govorničkom reveru, vođeni iskusnim političarem Nikolićem (sigurno uz određene unutrašnje otpore „najradikalnijih“ radikala) stidljivo su počeli da upristojavaju svoj diskurs

Nakon 2003. godine spletom istorijskih prilika i političkih okolnosti i govornički model „Đinđić“ i govornički model „Šešelj“ prelaze u besedničku defanzivu, a na scenu, bez većih zasluga, ali i neke posebne krivice, stupa govornički model „Koštunica“, koji će na čudan način pomiriti dva pomenuta modela u njihovim raskoracima. Glavni predstavnik tog modela bio je sam lider Demokratske stranke Srbije i predsednik srpske Vlade od 2004. do 2008. godine, Vojislav Koštunica.

Njegov govornički portret odlikovan je nedostatkom govorničke inventivnosti i energije koje bi mu omogućile da se imalo približi Đinđićevom govorničkom putu. Na drugoj strani, on je svakako značajno obrazovan i vaspitan da bi se odao raspusnom radikalskom govorničkom stilu (prema kojem je, sa svojih manira, morao gajiti prezrenje, ali čijim se efektima na nepregledni puk verovatno morao i diviti). Stoga se, prirodno govornički netalentovan, profesor prava Koštunica, oslanjajući se na govor mantri, floskula i retorskih poštapalica i pribegavajući umerenoj dozi nacionalromantičarskog obraćanja, opredelio upravo za preučeno akademsko političko praznoslovlje o „višim vrednostima i idejama“ golom oku nevidljivim, sluhu nečujnim i pameti običnog političkog slušaoca nedokučivim. Njegov govor, poražavajuće monoton i bezvoljan, potpuno posvađan sa osnovnim retorskim pravilima, živopisan je ornamentikom mantri o „kolevci srpskog naroda“, „vladavini prava“, „pravnoj državi“ ili „državotvornosti sopstvene političke opcije“, bez opipljivih činjenica u prilog kazanom i realnih potvrda izrečenog. Taj je govor ukrašen nepreglednim nizom floskula o borbi za nacionalne interese, za snaženje države i podizanje nacije, o vekovnim idejama slobode, pravde… Umesto glasovne interpunkcije (cezura), koje bi istakle intenzitet, tempo, dinamiku jednog političkog govora, Koštunica se opredeljuje za stalne lažne prijatelje zanatski neškolovanog govornika – retorske šumove ili poštapalice („prosto.., jednostavno…, takoreći…, bukvalno…“).

Značajan je i njegov odnos prema auditorijumu. Pravilno ceneći svoje govorničke domete, razumevajući javni nastup kao nužno zlo koje prati političara i državnika, Koštunica se boji bilo kakve prisnije komunikacije između sebe i auditorijuma. Beskrajno uspešan u hermetizovanju sopstvenih reči, za razliku od političkih oponenata koji su (gotovo svi) i govornici ulice i mase, Koštunica je isključivo pripremljeni govornik kabineta, političkih referisanja i konferencija. Njegovoj govorničkoj ličnosti lepo pristaje stalna želja množine govornika – da govori odabranoj publici, a da ga čuje masa, ali ta želja ne pomaže, već sasvim odmaže sugestivnosti njegovog obraćanja auditorijumu. U takvim međusobnim „očekivanjima“ govornika i auditorijuma nema fluida, nema razumevanja, nema blagonaklonosti, nema ničega.

Ovaj govornički model (uz nekoliko čudom učinjenih izuzetaka funkcionera DSS-a srednjeg ranga) gradio se dalje upravo na govorničkoj ličnosti lidera srpskih demokrata. Čitava plejada najbližih saradnika dr Koštunice, kao da se namerno okupila oko svog govorničkog netalenta, nepoznavanja pravila retorike i hermetičnog odnosa prema auditorijumu.

Međutim, ovom govorničkom modelu mora se u jednoj stvari odati priznanje. Takav kakav jeste bio – a bio je akademski preučen, hermetizovan, neinventivan, bez dinamike, jasnih poruka, neefektan – govor ovog modela odigrao je (uz nešto nepristojnih izuzetaka) ulogu svojevrsnog deterdženta srpskog političkog obraćanja, time što je u političko obraćanje uneo određenu dozu pristojnosti i govorničke etikecije. Time je, u zanatskom smislu potpuno bestragan, ipak ostavio određen pozitivan trag na politički govor Srbije.

Govornički „sukobi niskog intenziteta“ u nacionalnom parlamentu

Nacionalni parlament u vreme prve Vlade Vojislava Koštunice, u govorničko- okršajnom smislu bleda senka ranijih parlamentarnih saziva, zahvaljujući, pre svega, jednom broju poslanika SRS, ali i drugih opozicionih partija, te predstavnicima Ilićeve Nove Srbije, ali i vrsnom polemičaru Čanku, ipak je zadržao određen nivo „političke šatre“ preko govorničkih sukoba niskog intenziteta, oličenih u (za temu skupštinskih zasedanja najčešće skroz nevezanim) polemikama poslanika različitih političkih opcija.

Govornička KIČ koalicija

Govornička KIČ (Karić – Ilić – Čanak) koalicija, neprirodno rođena ukrštanjem govorničkih profila lidera Pokreta Snaga Srbije Bogoljuba Karića, Nove Srbije Velimira Ilića i Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka na političkoj sceni Srbije toga vremena dodatno je sa različitih aspekata kontaminirala srpski politički govor.

Srpski tajkun iz Miloševićevog vremena Bogoljub Karić, politička figura sui iuris, zauzimao je svoje mesto na političkoj sceni Srbije upravo tih godina. Sa talentima i sposobnostima druge vrste, potpuno nebitnim za govorništvo, Karić je bio retorska bomba u Srbiji. Govornički i šire neobrazovan, beskrajno loše glasovne modulacije i dikcije, diskutabilnog poznavanja maternjeg jezika, u zanatskom smislu apsolutni govornički promašaj, no sa značajnim političkim instiktom i lukavošću, Karić je jezdio Srbijom hraneći srpski auditorijum na momente zaboravljenim sladunjavim demagoškim političkim slovima – olako obećanom rečju bez pokrića. On je u politički govor Srbije vratio zaboravljena govornička pomoćna sredstva: gest, pokret, rekvizit. I postizao je efekat. Instiktivno (ne i školovano) razumevao je značaj odnosa sa publikom, razumevao je da je taj odnos audielno-vizuelan. Zato se nije libio da zagrli čistača ulice, da poljubi babu u ruku, da svojeručno razvali zaključana vrata propalih firmi koje namerava da lično „uzdigne“. Ako je Šešeljev rekvizit pištolj, pokazivan studentima početkom devedesetih godina 20. veka, plašio, zelena salata u rukama Bogoljuba Karića davala je nadu. Govornik nemuštog govora, postizao je priličan govornički efekat, pretvarajući ubrzano sebe u kralja olako date reči bez pokrića – vida političkog antigovora. Negativan uticaj Karića na politički govor u Srbiji ogleda se i u proizvodnji voljnog „zarobljenog“ auditorijuma – naručenih slušalaca, slušalaca iz računa. Zarobljeni auditorijum, pošteno, nije bio Karićev izum. Odavno je on poznat u političkom govorništvu. Zarobljeni auditorijum koristio je u svoje vreme i Milošević. Ali je Miloševićev zarobljeni auditorijum bio primoran na „saradnju“ sa govornikom. Vlasnik značajne materijalne logistike, Bogoljub Karić je imao načina i sredstava da građane Srbije pretvori u voljne saučesnike i nekritičke slušaoce sopstvenih reči. Glumljenje auditorijuma bilo je pristojno nagrađivano, a autobusi prepuni „slušalaca“ pratili su „govornika“ diljem Srbije.

Velimir Ilić, stari politički vuk još iz vremena ekspanzije Srpskog pokreta obnove, potonji lider Nove Srbije, sa svojim manirima, tipičan je politički govornik „prekoplotovske“ Srbije. Naoružan narodskom govorničkom jednostavnošću (pa i prostotom), ciničan, prek i svađalački nastrojen, inteligentan i lukav, ne preterano obrazovan, bez govorničke etike i estetike, tih godina, uz sasluženje svojih najbližih partijskih saradnika, Ilić magistar Velimir (kako ga oslovljava njegov stalni govornički oponent Čanak) izrastao je u jedan od nosećih stubova političko-govorničke šatre u javnom životu Srbije. Njegove govorničke bravure, familijarno obraćanje i pristalicama i protivnicama, njegov vokabular – „bič koji miluje“, primer su govora netolerancije u Srbiji i, zahvaljujući modernim sredstvima ljudske komunikacije, ostaće dugo upamćeni kao primer kako se može, ali kako se ne mora i kako ne treba govoriti u politici.

Otkud lider LSV Čanak u pomenutoj „neprirodnoj“ koaliciji? Otud što je, školovaniji, sa većom erudicijom, govorničkom dovitljivošću, polemičarskim darom, ipak samo malo umivenija i upeglanija prečanska varijanta Velimira Ilića, sa kojim uvek rado stupa u nepregledne uludne polemike i govornička nadgornjavanja koja su samo uluda trošenja reči. Otud što Ilić i Čanak, hraneći jedan drugom političke i govorničke sujete, uludo trošeći vreme, ne govore političkom auditorijumu nego ga zamlaćuju.