Dok lišće pada
Ali Riza Tekin je umro, više niko nema dilemu kakav je kraj zadesio junaka turske serije, niti kakav je kraj zadesio seriju. Sve je – podrazumeva se – kobajagi. Dilema koja je, međutim, naša svakodnevica zove se bolest i izlečenje. Nemaština se podrazumeva. Ovde su to troje relativizovani do granice apsurda, samo u televizijskim sapunicama život izgleda zdraviji.
U pomami za splačinom i šundom jednoj televiziji omaklo se da iznedri čitav sat programa o matičnim ćelijama, njihovoj primeni i mogućnostima u procesu revitalizacije i lečenja organizma. Saznali smo da je uzimanje matičnih ćelija posle porođaja i njihovo pohranjivanje u inostranstvu vraški skupa rabota. Poruka je jasna, zdravlje košta. Podrazumeva sa da beseda o matičnim ćelijama nije ni izbliza bila gledana kao sapunica sa Bosfora.
U moru teških životnih priča jedna me je nagnala da ovo pišem. Mali Sergej Milićević mora na operaciju u Rim, finansijski tešku 50.000 evra. Najmanje još toliko novca neophodno je za postoperativni tok. I kao u nizu sličnih slučajeva ni za njegovo lečenje država nema novac, njega sakupljaju humani ljudi. Činjenica da humani žive u ovoj državi, ne podrazumeva i njenu humanost. Ona je tu da oporezuje.
Potvrda ovih tvrdnji ogleda se i u upozorenju pokrajinskog ombudsmana koji je, samo nekoliko sati pre nastajanja ovog teksta, upozorio da je roditeljima dece obolele od retkih bolesti teško da dobiju odsustvo s posla zbog čega ne mogu deci da obezbede pomoć i negu. Važeći zakonski propisi u nehumanoj zemlji humanih ljudi zaposlenim roditeljima obolele dece omogućuju odustvo najduže do četiri meseca a pravo na pun iznos zarade u tom periodu imaju samo dok dete ne navrši pet godina. Začarani krug pretvara se u vrtlog.
Život najmlađih, najmanjih i najnemoćnijih boraca za život nije serija sa adresom egzotične zemlje, on je drama u kojoj sve počinje i završava se u jednom činu. Ozdravljenje je njegovo ime.
U tako opterećujućoj atmosferi dočekali smo Svetski dan retkih bolesti sa sloganom „Retki ali jaki zajedno“, simbolika je htela da to bude 29. februar, najređi dan u kalendaru. Dan koji nas opominje brojevima: sedam odsto svetskog stanovništva ima neku od retkih bolesti; postoji 5.000 do 7.000 dijagnoza retkih bolesti; u Srbiji živi oko 500.000 ljudi sa takvim oboljenjima. Ta je Srbija tek juče (prošle godine) u svoje zakonodavstvo uvrstila mogućnost da se obolelima od retkih bolesti pomogne sumom od 130 miliona dinara. Prevedeno u čvrstu valutu zvuči kao nepuna 1,3 miliona evra, dalje prevođenje na spasavanje ljudskih života govori da novca nema ni za desetak pacijenata kojima je takva pomoć potrebna.
Jeste, siromašna smo zemlja i lako i često poboljevamo. Neko bi rekao – bolesna nacija. Simbolika je opet tu, retki smo i sve smo ređi. Ako briga nebrižne države izostane preti nam da ostanemo samo u analima civilizacijskih sećanja. Srećom, vilama i kosama Apokalipse suprotsavljaju se oni humani ljudi uzimajući u svoje ruke ono što država baca pod noge. Spremni da pomognu, oni svoje malo daruju za jedno veliko, jedan džeparac za spas života. Njihovo oružje u borbi za ugrožene živote zove se smisao, ono čega se odrekla država ogrezla u korupciji. Oni su Sergejeva nada, oni su spas i podrška svima koji se nalaze među onih 500.000 retkih. Zbog toga neka se 29. februar ubuduće zove Qreativa Smoqvica, zbog toga što samo kreativan duh ima snagu da je podari drugom i zbog toga što je smokva jedna od najzdravijih voćaka na svetu, blagodatna topi se kao med. Neshvatanjem potrebe da budemo deo retkog dana u godini preti nam da zauvek osećamo miris kiše na Balkanu dok lišće pada.
