Ujedinitelj nacija
Taman kad smo se ponadali da je dno dotaknuto a ono ispod njega zjapi bezdan, dubok bez dna. Tu negde ispod dna stoji informacija o kanidaturi ministra koji se preziva kao ja za predsedavajućeg Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija. Nije vest ta koja zaslužuje dno, ona je sama po sebi informacija koja je osvanula i bačena na dno; dno zaslužuje ono što vest donosi. Kandidatura!
Ministar čiji je rad – ili ono što bi ta reč trebalo da podrazumeva a da se ne zove turističko proputovanje – bio kritikovan više od delanja svih državnih funkcionera zajedno kandidovan je za glasnogovornika u naše ime, pomiritelja Društva naroda čiji je jedan od osnivača bila zemlja u kojoj smo nekada živeli. Više od te činjenice trebalo bi da nas zainteresuje koji je to misleći um imao epohalnu ideju da diplomiranog fizičara zalutalog u državnu politiku šalje na privremeni rad na obalama Hadsona. Verovatno onaj koji se s mlađanim entuzijastom davi u istim vodama poltike dajući mu psihološku podršku.
U tekstu kanidature navodi se da je „Srbija prethodnih godina vodila veoma aktivnu i multidimenzionalnu spoljnu politiku koja je bila otvorena prema čitavom svetu“, te bi u tom svetlu ovaj s mojim prezimenom trebalo da, prema mišljenju tvoraca kandidature, nastavi istim tempom. Sa govornice u Njujorku. Dve me dimenzije saopštenja dotiču – prva, koja govori o multidimenzionalnoj politici i druga, koja naglašava otvorenost prema čitavom svetu. Prva je sasvim izvesna i tačna, ministar koji mi nije rođak kao da je ispao iz crtaća animiranog u 4D; druga je sporna utoliko što nas ministar svađalica otvoreno sukobljava sa prvim susedima kad god mu se za to ukaže prilika. Koju, inače, daje sam sebi.
E, taj isti kaže ovako: Srbija danas uživa određen ugled u međunarodnoj zajednici ali nisu svi saglasni sa njenim stavovima. Tačno, dečače, Srbija uživa baš takav ugled – određen. Na tu liru, tercira mu ambasador zemlje sa određenim ugledom koji već sedi u Ujedinjenim nacijama u očekivanju novog cimera, Fedor Starčević koji smatra da bi izbor više puta pominjanog bio prestiž. Citiram: „U slučaju da (taj s prezimenom autora ove kolumne) bude izabran na funkciju naša spoljna politika opet bi dobila na značaju i postala bi vidljivija“. Sic! Fedore, jesi li ti bio na času psihologije kada se učilo o aktivnoj i multidimenzionalnoj politici Srbije? Kojom si logičkom metodom došao do zaključka da bi takva politika opet dobila na značaju i postala vidljivija? Ako je ono što profa kaže da jeste, kako je moguće da bude nevidljivo i bez značaja? Fedore, na popravni.
Nije tu kraj Fedorovim ispadima, kaže on da je Srbija prethodnih godina imala niz uspešnih akcija od kojih jednu i navodi – na zahtev Srbije Generalna skupština UN naložila je Međunarodnom sudu pravde da oceni legitimnost proglašenja kosovske nezavisnosti. I? Sećamo se kako je ocenjeno. Posle su tu istu nezavisnost priznale desetine zemalja.
Nije Fedor usamljen u bunarenju po dnu. Ima onih koji već vide povratak Kosova pod srpsko okrilje samo da Srbija dobije kalifa umesto kalifa u Ujedinjenim nacijama. Ako je to u dosluhu sa onim o otvorenosti prema celom svetu onda da očekujemo da budući predsedavajući UN otvoreno tresne onim drvenim čekićem o govornicu i usklikne: „Kosovo je srce Srbije!“
Ne bih vas više zadržavao trošenjem mastila na priču o Ban Ki Vuku koji se preziva kao ja. Nego, videste li vi ovaj sneg? Pada kad mu vreme nije. Prema rezoluciji o multidimenzionim vemenskim prilikama trebalo je da padne odavno. Ne budite nevaljali. O snegu pričam.
