Predsedniče, kada ćemo u EU? Ali, stvarno!

„Najkraće moguće vreme da Srbija uđe u Evropsku uniju je kraj 2015. godine ili tokom 2016, pod uslovom da dobije status kandidata i počne pregovore do kraja 2012. godine“, rekao je predsednik Srbije Boris Tadić baš na desetogodišnjicu petooktobarskih promena. Realno, previše optimistično ili nemoguće? Videćemo 2016. A do tada, važno je podsetiti se predsednikovih najava tokom proteklih godina.

Pre nego što je postao predsednik Srbije Tadić se uzdržavao od prognoza.

„Moj stav je da Srbija mora ući u EU, koliko me raduje što će susedne zemlje postati članice Unije, toliko sam tužan što to nećemo biti mi još izvesno vreme. Mislim da je teško prognozirati. Neću se baviti prognozama jer smatram da bi trebalo da se okrenemo poslu, da uspostavimo nove evropske vrednosti, da živimo bolje, da imamo bolji životni standard, više posla, da imamo manje bezbednosnih rizika i da budemo jedno normalno društvo. To je težak put, predstoji puno posla. Trebalo bi standardizovati preko 27 hiljada akata sa propisima EU. Tu je uloga parlamenta i vlade presudna.“ (predsednički kandidat Boris Tadić, NIN, 27. 5. 2004. godine)

Kao obećanje ili kao jasan projekat, tek predsednički kandidat DS-a se biračima preporučio kao neko ko će voditi zemlju ka EU.

„Biću predsednik koji može da nas uvede u Evropsku uniju.“ (predsednički kandidat Boris Tadić, Politika, 6. 6. 2004. godine)

Pošto je izabran za predsednika, Tadić je počeo da radi na približavanju Srbije EU, ali ga ta brzina nije oduševljavala. Njegova stranka nije bila u Vladi, a aktuelna izvršna vlast, sa Vojislavom Koštunicom na čelu, nije mu se činila sposobnom za sprovođenje tog posla.

„Ako nastavimo ovim tempom, Srbija ni do 2020. godine neće ući u EU. Niko nema pravo da nipodaštava značaj usvajanja Studije izvodljivosti, ali niko nema prava zbog nje da likuje, jer smo poslednja zemlja u Evropi koja nema Studiju izvodljivosti. To je najsporiji proces evropske integracije koji jedna zemlja pokazuje. Svim političkim liderima u zemlji ponudiću da potpišu ‘Evropsku povelju’, dokument kojim će se obavezati da će stalno raditi na napredovanju Srbije na putu u EU.“ (Blic, 17. 4. 2005. godine)

Predsednik je objasnio da samo čvrsta demokratska vlast ubrzava put ka EU i kao godinu kada Srbija „realno“ može da pristupi Uniji pomenuo 2012. U pesimističnoj (!) verziji to bi bila tek 2020.

„Potrebno je uspostavljanje čvrste demokratske vlade pod vođstvom onih političkih partija koje imaju najveći kredibilitet u zemlji kako bi imala najmanje jedan, a ako je moguće i dva puna mandata za rešavanje problema sa kojima se zemlja suočava. Potrebno nam je osam godina stabilnog razvoja. Realno je očekivati članstvo u EU 2012. ili 2013. godine ali ako se tih osam godina ne iskoristi, onda Srbija dolazi u istorijski nesporazum sa sobom i okruženjem. Sledeći termin bio bi onaj koji čeka Turska 2020. godine, a tada će biti punoletni oni sugrađani koji sada imaju tri godine. Takođe, biće prilično kasno za život onih koji su sada punoletni, a oni koji su u punoj snazi, između 40 i 50 godina, tada će putovati na neka druga mesta. Srbiji je danas potrebna politika koja mnogo više računa vodi o svojoj deci, a ne precima. Moji unuci koji će se jednom roditi, su važniji od mog dede, a poštujem dedu.“(Danas, 19. 5. 2005. godine)

Samo dva meseca kasnije u predsednikovom obraćanju 2012. smenila je 2013. godina.

„Prema optimističkijoj varijanti, naša zemlja će u EU ući 2013, a prema lošijim procenama 2020. godine. Međutim, samo od nas zavisi kada će to biti.“ (Politika, 15. 7. 2005. godine)

Šaram-baram sa godinama

Naredne godine, u predizbornoj kampanji za parlamentarne izbore, Tadić je izneo vrlo konkretnu procenu kretanja Srbije ka EU. Izjavio je kako je plan njegove stranke da nova Vlada Srbije, pod vođstvom DS-a, za prva tri meseca mandata nastavi i završi pregovore o stabilizaciji sa EU.

„U prvoj godini mandata cilj je ostvarenje statusa zvaničnog kandidata Srbije za ulazak u Evropsku uniju, a do kraja mandata završetak pregovora i ulazak u Evropsku uniju.“ (Danas, 21. 12. 2006. godine)

Optimizam je, izgleda, bio najjači tokom 2006, pa je predsednik korigovao svoju ranije izjave da Srbija najranije može u EU 2012. Odjednom je čak i 2011. postala mogući rok.

„Novi konkurs za prijem u EU biće 2011. ili 2012. godine, a ukoliko propustimo i taj voz sledeća prilika će se ukazati tek 2020. godine.“ (Politika, 24. 12. 2006. godine)

Pred novu 2007. godinu predsednik nam je izneo i konkretne želje za 2008. godinu.

„Tadić je poručio i da novu 2008. godinu želi da dočeka u Srbiji sa statusom zvaničnog kandidata za članstvo u EU.“ (Danas, 28. 12. 2006. godine)

Nakon što je, posle višemesečnih pregovora, u maju 2007. konačno formirana nova Vlada Srbije, Tadić je opet odisao optimizmom. Ali, 2011. više nije bilo u njegovoj poruci građanstvu.

„Srbija odbija ugrožavanje svog integriteta, brani se pregovorima, a ne ratom, i veruje da je po stvaranju proevropske vlade na putu da posle 2012. godine uđe u EU.“ (Beta, 30. 5. 2007. godine)

Krajem 2007. godine, Tadić je bio u kampanji za novi predsednički mandat, pa se i retorika prigodno izmenila. Trebalo je podići optimizam i, naravno, pridobiti glasače, pa je rok za ulazak u EU pomeren – na 2010. godinu!

„Upozorio je da nas na evropskom putu čekaju i ozbiljne odluke, kako bi Srbija 2008. godine bila zemlja kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, a 2010. i postala njen član.“ (Glas javnosti, 28. 12. 2007. godine)

Da li zbog shvatanja da je to teško izvodljivo ili zbog nečeg drugog, tek kroz nekoliko dana Tadić je dao potpuno različito obećanje.

„Uveren sam da će na kraju mog sledećeg predsedničkog mandata Srbija biti članica Evropske unije.“(B92, 10. 1. 2008. godine)

Na tim izborima Tadić je dobio poverenje građana za novi petogodišnji mandat. Budući da je u Skupštini Srbije položio zakletvu 15. februara 2008. to bi značilo da bi Srbija, po njegovoj prognozi, trebalo da bude u EU najkasnije do tog datuma 2013. godine. No, prilikom predaje zahteva za kandidaturu u EU, pred sam kraj 2009. godine, Tadić je izneo novi rok kome Srbija, navodno, teži.

„Pozdravljam plan grčkog premijera Jorgosa Papandreua o proširenju Unije 2014. godine. Cilj za naše integracije je 2014. godina. Mislim da možemo biti pozitivno iznenađenje u Evropi sledeće godine. Neko će reći da je to prebrzo. Ali, pre samo dva meseca ni sam nisam verovao da će biti odmrznut prelazni trgovinski sporazum, pa se to dogodilo.“ (Blic, 23. 12. 2009. godine)

Pesimizam postao realnost

U oktobru 2010. predsednikova optimistična crta za prelazak u zajednicu evropskih država pomerena je na kraj 2015, odnosno 2016. godinu. To znači da bi, prema Tadićevoj prognozi, do ulaska u EU trebalo sačekati da ova vlada završi ceo svoj mandat, ali da to isto učini i neka naredna, pa da se tek onda nađemo u društvu 27 država Unije. Do tada će se znati i hoće li Tadić dobiti još jedan predsednički mandat ili će na čelu Srbije biti neko drugi ko bi nas vodio ka Evropi.

U 2011. predsednik Srbije nešto opreznije govori o rokovima za pristup EU, ali sa optimizmom iščekuje novu 2012. verujući da „Srbija može da dobije status kandidata za EU do kraja godine i potom započne pregovore – kao nepovratan put ka članstvu u Uniji, koje bi značilo sigurnost i bolji život za građane“ (Tanjug, 26. 3. 2011. godine).

Najsmeliji rokovi odavno su prekoračeni, a i 2015, kao godina na kojoj stoji nova lestvica, čini se sve bližom, a samim tim sve manje realnom. Dežurni defetisti već signaliziraju da će 2020, od godine kojom se nekad pretilo kao najdaljom na našem evropskom putu, uskoro evoluirati u godinu nade i optimistični cilj srpskih evrostremilaca. Pa, predsedniče, kada ćemo u EU? Ali, stvarno!