Prodaja Telekoma: Kako bez para koje nismo ni imali
Propao tender. Ili je uspeo? Zavisi od toga da li ste verovali da je Telekom „zlatna koka“ koju treba čuvati ili ste bili uvereni da je ovo poslednji momenat da se ta kompanija proda. Bilo kako bilo, pokušaj privatizacije Telekoma ostaje upamćen po nekoliko pojava – neodoljivoj želji države da ga proda, njenoj snishodljivosti prema kupcu i trošenju novca pre nego što je on i stigao.
Sam početak privatizacije Telekoma nije obećavao ovakav rasplet. Tender za prodaju 51 odsto kapitala zvanično je raspisan oktobra 2010, minimalna cena od 1,4 milijarde evra određena je dva meseca kasnije, ali se ta tema valjala po medijima gotovo od početka godine. Na sam pomen prodaje deo stručne javnosti je skočio upozoravajući da je potpuno suludo prodavati kompaniju koja dobro posluje i donosi profit.
„‘Domaći operater se prodaje toliko brzo i netransparentno da se lako može doći do zaključka da je posredi lični interes onih koji donose odluke o ovoj prodaji…Tu pre svega mislim na novac koji će se dobiti za predstojeće izbore, a to su takođe lični interesi. Možda ne pojedinca, ali grupe ljudi koja je na vlasti svakako’.„ (bivša ministarka za telekomunikacije Aleksandra Smiljanić, Press, 11. 11. 2010. godine)
S obzirom da se radi o kući koja je monopolista na tržištu fiksne telefonije (2009. godine imala oko 3,2 miliona korisnika), da je do skoro pokrivala gotovo 2/3 tržišta mobilne telefonije sa oko 5,9 miliona korisnika, da je redak primer domaće kompanije koja je ulagala van Srbije (Crna Gora i Republika Srpska) i da iz godine u godinu ostvaruje zavidan profit (u 2009. oko 15 milijardi dinara, u 2010. oko 17 milijardi), onda ni ne treba da čudi zašto se i dobrom delu običnog sveta činilo da ne treba gubiti takvu firmu. Verovatno i da je loše iskustvo sa prodajom NIS-a – bez tendera i po ceni „uzmi ili ostavi“ – ostavilo traga u sećanju građana kako smo olako ostali bez jednog javnog giganta.
Na sve to samo se još nadovezala opozicija sa poznatim komentarima kako se to radi da bi popunila prazna državna kasa i obezbedio novac za predizborne marifetluke.
„Srpska radikalna stranka saopštila je da bi prodaja preduzeća ‘Telekom Srbija’ bio katastrofalan ekonomski potez sa dugoročnim posledicama i da još uvek nije kasno da Vlada odustane od prodaje te kompanije. ‘Vlada zarad kratkoročnih interesa, u cilju pokrivanja budžetskog deficita, prodaje jedno od najprofitabilnijih preduzeća u Srbiji, koje u narednom periodu može da igra značajnu ulogu u razvoju urušene privrede’.“ (Tanjug, 18. 8. 2010. godine)
„Bivši premijer i predsednik DSS Vojislav Koštunica ocenio je da odluka Vlade da proda Telekom ‘ozbiljno ugrožava osnovne ekonomske, nacionalne i državne interese’… I zamenik predsednika SNS Aleksandar Vučić osuđuje najavljenu prodaju Telekoma.
…’Suštinski problemi su nepostojanje privredne strategije i princip vlasti da krčmi ono što su prethodne generacije sticale’, rekao je Vučić.“ (Press, 23. 10. 2010. godine)
Prodaja ili ratosiljanje
Ruku na srce, Vlada se nije ni trudila da to opovrgne. Štaviše, samo je pojačavala taj utisak uveravanjima da se Telekom mora prodati, pa su te priče ličile kao da želi da se reši proizvoda kojem rok upotrebe ističe za dan-dva, a ne da je reč o uspešnom preduzeću.
„Država mora da privatizuje Telekom Srbija, jer ne treba da se bavi upravljanjem preduzećima.“ (predsednik Vlade Mirko Cvetković, B92, 27. 11. 2010. godine)
Zagovornike prodaje svakako je obradovao početak tendera jer su se za kupovinu Telekoma prijavile respektabilne kompanije iz oblasti telekomunikacija.
„Tendersku dokumentaciju do sada su otkupili ‘Dojče telekom’, ‘Frans telekom’, ‘Telekom Austrija’, ‘Amerika movil’, ‘Veder investments’, ‘Turksel’ i ‘Vimpelkom’.“(Pregled, 24. 12. 2010. godine)
Maštarije i kalkulacije rasle su kao kvasac. Jedni su u Telekomu već videli poslovične Nemce (Dojče telekom), drugi priželjkivali nezvaničnog kralja telekomunikacija i najbogatijeg čoveka na svetu Karlosa Slima (Amerika movil), treći ukazivali da Rusi žele, bilo direktno (Vimpelkom), bilo posredno (Veder investments i Turksel), da dobiju još jedno srpsko javno preduzeće.
„Vlasnik dve od tri ruske kompanije je Mihail Fridman, treći najbogatiji Rus. On će sa dve potencijalne ponude, preko operatera ‘Turksel’ i ‘Vimplkom’, pokušati da se domogne ‘Telekoma Srbija’. Bez obzira na to što Rusi priželjkuju što nižu cenu, analitičari smatraju da će upravo Fridman dići vrednost, koja će verovatno preći minimalnu sumu koja se najčešće pominje – 1,4 milijarde evra. Stručnjaci tvrde da je posle ulaska Fridmana i Meksikanca Karlosa Slima (najbogatijeg na svetu) ‘u ring’, sada moguće dobiti i više od dve milijarde.“ (Večernje novosti, 23. 12. 2010. godine)
I vlastodršci su trljali ruke i brojali pare koje još nisu ni videli. Logika je, valjda, bila – ko se prvi javi da mu treba, taj će i dobiti pare nakon prodaje Telekoma.
„Ministarstvo namerava da traži deo novca od prodaje Telekoma za investicije u prosveti.“ (ministar prosvete Žarko Obradović, Beta, 3.4. 2010. godine)
„Deo sredstava od prodaje Telekoma Srbije biće uložena u sanacije u mestima ugroženim poplavama i klizištima.“(predsednik Srbije Boris Tadić, Tanjug, 17. 5. 2010. godine)
„Jedan deo novca od prodaje Telekoma sigurno će ići i u popravku mreže puteva lokalnih samouprava.“ (ministar za infrastrukturu Milutin Mrkonjić, RTS, 15. 10. 2010. godine)
„Predsednik Vlade Mirko Cvetković izjavio je juče da će novac od prodaje Telekoma Srbija biti odvojen na posebnom računu budžeta Srbije, i najavio da će biti upotrebljena za infrastrukturne projekte, izuzimajući Koridor 10, za čiju izgradnju su pare već obezbeđene…On je dodao da će deo tih para biti uložen u trajnu vrednost za buduće generacije, na primer novi narodni muzej ili zgradu filharmonije.“ (Dnevnik, 21. 10. 2010. godine)
„Novac od prodaje srpske nacionalne telekomunikacione kompanije biće uložen u mrežu autoputeva koji će povezati velike gradove sa postojećim autoputevima, a deo i u Koridor 11.“ (ministarska za NIP Verica Kalanović, Beta, 26. 10. 2010. godine)
„Potpredsednik Vlade Srbije i ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić izjavio je da bi deo novca od Telekoma trebalo usmeriti ka vraćanju nepovoljnih kredita, a ostatak za kapitalne infrastukturne projekte. ‘Predložiću premijeru da deo tih deviza, po mom mišljenju, polovinu, izdvojimo za otplatu najnepovoljnijih kredita, poput onog od Londonskog kluba’.„ (Blic, 19. 11. 2010. godine)
Na taj virtuelni novac računali su i prosvetari, pa su u zahteve svog štrajka ukalkulisali i sredstva koja je trebalo da stignu od prodaje Telekoma.
Uvredljive ponude bude iz sna
Kako se dan odluke približavao, tako je broj zainteresovanih kupaca bio sve manji da bi, na kraju, stigla ponuda samo od jednog – Telekoma Austrija. E, sad, da li je ta kompanija i dalje austrijska i da li je Vladimir Putin slučajno došao u Beograd baš pred otvaranje ponude, to je već neka druga tema (ne manje zanimljiva), ali da je ponuđeno malo, u to nema sumnje. Umesto 1,4 milijarde, potencijalni kupac bi da pazari Telekom Srbije za tričavih 950 miliona evra. Logično. Kada su ostali odustali zašto bi se oni rasipali. To je, međutim, remetilo sve dotadašnje planove Vlade, pa su neki zakon ponude i potražnje proglasili – uvredljivim.
„Gledano sa strane, ponuda je uvredljiva. Telekom Srbija je velika, ozbiljna i moćna kompanija. Uvredljivo je da kupac određuje cenu. Ako nadležna institucija odredi cenu od 1,4 milijarde evra, uvredljivo je ponuditi manje.“ (ministar kulture, informisanja i informacionog društva Predrag Marković, Dnevnik, 23. 3. 2011. godine)
Vlada Srbije odlučuje da nema spuštanja cene, ali i da da još jednu šansu Telekomu Austrije da popravi svoju ponudu. Ako je cena uvredljiva, ako je ispod minimalno određenog limita, zašto se onda neozbiljnom kupcu daje još jedna šansa? Jasnog objašnjenja nije bilo. Čak je podgrejalo spekulacije da će nekim manevrom Vlada pokušati da namiri kako svoje tako i austrijske apetite (npr. da će prodati za 840 miliona evra prodati 30 odsto vlasništva ili da će prodati po nešto nižoj ceni od utvrđene, a zauzvrat dobiti akcije moblinog operatera VIP). No, ništa od toga se nije dogodilo.
„Vlada nije spremna da spušta cenu Telekoma Srbije ispod 1,4 milijarde evra u pregovorima sa Telekomom Austrija, izjavio je premijer Srbije Mirko Cvetković. Cvetković je kazao da to znači da Vlada Srbije neće prodati Telekom ispod minimalno utvrđene cene od 1,4 milijarde evra za 51 odsto kapitala te kompanije.“ (Beta, 7. 4. 2011. godine)
Kupac se nije mnogo obazirao na servilnost i vantržišne dogovore jer je procenio da je Vladi Srbije stalo da pošto-poto proda Telekom i da je ovo, možda, poslednja dobra prilika da to učini. Zato je ponudu neznatno poboljšao na 1,1 milijardu evra. Verovatno teška srca, Vlada odlučuje da ne prodaje Telekom. Svi oni koji su se zalagali da Telekom Srbije ostane u našem vlasništvu mogli su da odahnu jer su izvojevali značajnu pobedu. Ni Vlada ne mora da se oseća poraženom jer joj je ostalo preduzeće koje će i narednih godina da donosi značajan profit. Doduše, krpljenje budžetskih rupa, otplaćivanje dugova i sve želje pojedinih sektora, moraće da se namaknu iz drugih izvora. Kojih? Bolje da ne znamo.
