Hirurgija bez anestezije

Prvi da bi dokazali da zločin postoji i da on ima ime i prezime, drugi da bi izbegli bilo kakvu odgovornost za hirurgiju bez anestezije. Za čin srpsko-albanskog „ujedinjenja“ zaslužni su, svako na svoj način, Dik Marti i Hašim Tači. Potonji ponajviše zbog uloga koje mu obe strane pripisuju, Srbi drže do toga da je najodgovorniji, Albanci odbijaju svaku mogućnost da je Hašim držao skalpel. Tači je po albanskom scenariju statista bez portfelja.

Treći učesnik u potrazi za istinom, kliče se Evropska unija, prividno je najglasniji u buđenju učmale kolotečine kosovske stvarnosti. Evropsko busanje u grudi željno istine potkrepljeno „neznanjem“ o zločinačkim rezovima u predelu bubrega i čuđenje sa primesama zapanjenosti posle više od deset godina od mengeleovskog laboratorijskog poduhvata jednako je licemerno koliko je izvestan i nepristrasan ishod istrage. Ona/istraga najverovatnije će ličiti na moto kojim su deca cveća, poznata i kao hipici, pokušala da menjaju svet – tražimo mnogo, očekujmo najmanje.

Dokazivanje kriminalne odgovornosti doktora Tačija nije ništa drugo do hazarderska igra u koju se uključila i Amerika, sakrivenim adutima i pokeraškim blefom. I ona, kao i Evropa, „ništa ne zna“ o tržištu vitalnih organa sve dok joj sećanje ne osveži informacija koja kaže da je NATO Tačiju udelio epitet velike ribe u mafijaškom lancu kosovskog podzemlja. Naknadna pamet nedovoljna za propiranje savesti.

Čak i da istraga završi u ćorsokaku, a sve osim pune istine biće hod slepom ulicom, kosovska scena neće dugo čekati na rekonstrukciju. Kada je pre nešto više od godinu dana Nazim Blaca sa stepeništa tamošnje Skupštine obelodanio svoju a i neke tuđe uloge u likvidacijama Tačijevih političkih protivnika bila je to najava početka hlađenja velike ljubavi međunarodne zajednice sa tvorcima kosovske nezavisnosti. Zahlađenje je pojačano vraćanjem Ramuša Haradinaja u Hag i revizijom postupka protiv njega, da bi Dik Marti sibirski hladno konstatovao da je najzad vreme da pravosuđe odigra svoju ulogu.

Događaji koji će uslediti neće moći da zaustavi ni Bernard Kušner – poznat po histeričnom osmehu uprkos kvalitetu i boji zubala – koji ne tako davno nazva jednog novinara nenormalnim samo zbog pitanja o postojanju „žute kuće“, destinacije za operacije naživo. To što je prema Martijevim rečima međunardona javnost ubijanje svedoka protiv optuženih kosovskih političara tada primila ravnodušno bilo je deo politike kojoj se nazire kraj. Kao što se Marti sa gnušanjem osvrnuo na Kušnerovu reakciju tako će se Evropa u dogledno vreme otarasiti političara u uniformi. Vreme trajanja OVK kostima zamenjenih Armanijevim kreacijama počinje da ističe.

Da li to znači i da će biti dokazano da su neki od uniformisanih modela nosili bele mantile u albanskim operacionim salama? Najverovatnije ne, jer će politička trgovina biti jača od dokazivanja trgovine pankreasom. Evropsko čišćenje Balkana isluženih političkih figura nije uvek i neizostavno zadovoljenje pravde, ono može da bude i mirovina u hladu egzitične flore. Tako na kraju opet dođemo do dece cveća koja su tražila više mira i ljubavi po glavi stanovnika. Ni ta deca nisu znali šta žele, ali su to želela odmah.