5. oktobar – 10 godina posle (19. deo)
Milošević se ne da. Obraćanjem naciji pokazao je da nema nameru da napušta predsedničku fotelju, niti da prizna rezultate izbora. DOS mora da zaoštri borbu.
„Ni u kakav drugi krug ne možemo da idemo“
Govor Slobodana Miloševića građanima Srbije u vreme kada je gotovo cela zemlja u blokadama i štrajku naveo je funkcionere opozicije da s pažnjom tumače svaku njegovu rečenicu, ali i sam nastup.
„Miloševićev govor je ujedno i poziv ‘njegovim jurišnim ekipama’, jer se za sredu sprema kontramiting u Beogradu, a već su naručeni autobusi za dovoz podanika iz unutrašnjosti, ukoliko ih još ima. Što se tiče onih koji će možda ipak doći na kontramiting, čak ni verbalno ih ne treba dirati.“(predsednik DA Nebojša Čović, Glas javnosti, 4.10. 2000. godine)
Neuropsihijatar profesor dr Jovan Marić, „kome je bavljenje karakterologijom ličnosti posebna pasija“, ocenio je da je Miloševićeva rečenica „Moja savest je u tom pogledu savršeno mirna“, „obično karakteristična za odlazeće ljude“. O tome da li će ovaj govor postići očekivani efekat kod naroda, odgovara potvrdno.
„Na žalost – hoće. Srbi su još naivni i skloni svemu da veruju. Da bi se to izbeglo, potrebna je velika veština za formiranje srpskog nacionalnog ponosa koji je i izgubljen zahvaljujući njemu. I svima treba da je jasno – ako glasamo za promene, glasamo za prosperitet i srećniju budućnost.“ (neuropsihijatar Jovan Marić, Glas javnosti, 4. 10. 2000. godine)
Vlada Srbije zapretila je svim učesnicima protesta i najavila da će „primeniti sve zakonske mere“.
„Svi politički subjekti imaju Ustavom zagarantovano pravo političkog delovanja, držanja javnih skupova i slobodnog izražavanja političkih stavova, ali pri obavljanju svojih aktivnosti ne smeju ugrožavati slobode i prava drugih građana. Zato svaki pokušaj subverzivnog delovanja kojim se ugrožava lična i imovinska sigurnost građana mora biti sprečen i sankcionisan u skladu sa zakonom.Prema nasilničkom ponašanju pojedinaca i grupa kojim se ugrožava život građana, ometa normalno odvijanje saobraćaja, onemogućava rad privrednih preduzeća i ustanova, rad škola i zdravstvenih ustanova, preduzeće se zakonske mere. Posebno će se preduzeti zakonske mere prema organizatorima ovih kriminalnih aktivnosti. Ove mere odnose se i na medije koji se finansiraju iz inostranstva, a koji, unoseći nemir u građane i šireći laži i neistine, podstiču na krvoproliće.“
saopštenje Vlade Srbije, 4. 10. 2000. godine
Zbog „postojanja osnovane sumnje da su kao saizvršioci izvršili krivično delo sabotaže i zloupotrebe prava na štrajk“ na površinskim kopovima Lazarevac, Okružno javno tužilaštvo u Beogradu zatražilo je sprovođenje istrage protiv više lica, među kojima su i predsednik DA Nebojša Čović i potpredsednik DS Boris Tadić.
Iako je bilo najavljeno, most „Varadinska duga“ u Novom Sadu nije otvoren do 24. septembra. Predvodeći kolonu od oko od 50.000 Novosađana Nenad Čanak, lider LSV i novoizabrani pokrajinski poslanik simbolično je 3. oktobra otvorio most.
„Kad je kolona demonstranata s Trga slobode došla do mosta, čekao ju je kordon radnika MUP-a. Potom su započeli pregovori koji su trajali gotovo sat vremena. Zatim su Čanak, visoki funkcioner DS Miodrag Kostić i potpredsednik novosadske Skupštine Borislav Novaković prošli pored kordona i sa druge strane presekli vrpcu ali je masa uzvikivala ‘Svi, svi, svi’ i ‘Izdaja, izdaja’.Opet su usledili pregovori, da bi policija obrazložila da toliki broj ljudi ne može preći most jer on još uvek nije ispitan i postoji opasnost. Još desetak ljudi je u međuvremenu prelazilo na drugu stranu, malo šetalo mostom, dok se ostatak demonstranata lagano rasipao. Kada je podno mosta ostalo tek nešto više od hiljadu demonstranata policija je uklonila barikadu i pustila ih da pređu most.“ (Glas javnosti, 4. 10. 2000. godine)
Možda nije obavešten da je izgubio
Vlast se trudila da minimizira uticaj protesta širom zemlje.
„Rad vitalnih organa u državi juče nisu ometali građani, već pojedinci. To su ljudi koji su naseli na Đinđićeve svetleće rakete o lažnoj pobedi.“ (član IO GO SPS Nikola Šainović, Blic, 4. 10. 2000. godine)
Novoizabrani predsednik SRJ je optužio odlazećeg za neobaveštenost.
„On kaže da kad mi dođemo na vlast strana će vojska okupirati Kosovo. Pa zar dole nije 50.000 vojnika koje je on doveo na Kosovo?! Ili nije obavešten o tome?!“ (predsednik DSS-a Vojislav Koštunica, Glas javnosti, 4. 10. 2000. godine)
Funkcioner DS-a, optužen za sabotažu, tvrdio je da će se protiv režimskih optužbi braniti duhovnim mirom.
„Ne pada mi na pamet da se krijem od ovog režima, ali ni da se bijem sa njima ako me odvedu. Ja sam hrišćanin.“ (potpredsednik DS-a Boris Tadić, Glas javnosti, 5. 10. 2000. godine)
U predvečerje burnog 5. oktobra Vojislav Koštunica zatražio je od Slobodana Miloševića da prizna poraz u prvom krugu predsedničkih izbora u SRJ.
Savezni ustavni sud je jednoglasno odlučio da poništi deo izbornog postupka za izbor predsednika SRJ.
„Savezni ustavni sud, posle održane javne rasprave, na sednici o većanju i glasanju od 4. oktobra 2000. godine, jednoglasno je odlučio da poništi deo izbornog postupka za izbor predsednika Savezne Republike Jugoslavije koji se odnosi na glasanje, utvrđivanje i objavljivanje rezultata glasanja od 24. septembra 2000. godine.“ (Tanjug, 4. 10. 2000. godine)
DOS je režimu dao ultimatum.
„Odgovarajući na zahtev građana, Demokratska opozicija Srbije ultimativno traži da u četvrtak do 15 časova Slobodan Milošević prizna izbornu volju građana, da Savezna izborna komisija do 15 časova javno saopšti verodostojne rezultate s izbora 24. septembra, da generalni direktor, glavni i odgovorni urednik i uređivački kolegijum RTS-a takođe do 15 časova podnesu ostavke, a da RTS promeni uređivačku politiku i omogući objektivno informisanje o zbivanjima u Srbiji kao i da se oslobode svi uhapšeni i da se povuku poternice i krivične prijave pokrenute protiv onih koji se bore za poštovanje izborne volje građana Srbije, saopštava Krizni štab DOS-a.“ (Glas javnosti, 5. 10. 2000. godina)
Bilo je i onih koji nisu krili razočaranost i novim predsednikom SRJ.
„Pobedio je nacista, a izgubio ratni zločinac.“ (predsednica Helsinškog odbora u Srbiji Sonja Biserko, NIN, 5. 10. 2000. godine)
