5. oktobar – 10 godina posle (18. deo)
Milošević ne priznaje rezultate. Izborna komisija najavljuje drugi krug izbora. Jedino rešenje za opoziciju da izvede smenu vlasti bila je blokada čitave države.
Štrajkovi, protesti, blokade…
Protesti su organizovani u svim delovima Srbije. Blokade, štrajkovi, mitinzi bili su tih dana uobičajena slika u mnogim mestima u zemlji. Štrajkački odbor Radio televizije Novi Sad, koja je poslovala u sistemu RTS-a, pozvala je sve zaposlene u RTS-u da „otkažu poslušnost rukovodstvu te kuće i suprotstave se proizvodnji lažnih informacija koje se svakodnevno plasiraju na RTS-u“.
„Pozivamo sve radnike RTS širom Srbije, od spremačica, kafe kuvarica, novinara, montažera, reditelja, tonaca, snimatelja, urednika, spikera da otkažu poslušnost i suprotstave se uređivačkoj politici RTS.“(član štrajkačkog odbora Tajtana Vojtehovski-Nestorov, B92, 1.10.2000. godine)
Građani su ohrabrivani da se izbore za svoj glas.
„Svi na ulice dok ne ode, bez straha, jer nemamo šta da izgubimo.“ (predsednik DA Nebojša Čović, Blic, 30. 9. 2000. godine)
Mlađan Dinkić izneo je plan protesta građana Beograda u narednih nekoliko dana.
„U utorak u 12 sati s Trga republike građani bi s delegacijom DOS trebalo da pođu do Narodne banke i zatraže od guvernera Dušana Vlatkovića da im kaže ‘gde je devizna štednja, zašto je skočio kurs marke, gde su pare od Dafiment banke, kolike su zaista devizne rezerve SRJ i zašto se štampaju pare’. U utorak će, takođe, kako je najavio Dinkić, građani iz Srbije koji imaju Zastavina vozila doći u Beograd. Oni će, prema Dinkićevim rečima, voziti brzinom koju im ta vozila dozvoljavaju ‘tako da se mogu očekivati zastoji na putu’. Istog dana prema Beogradu će iz Vojvodine krenuti građani sa traktorima i kombajnima. Dinkić je najavio da će u sredu, nakon okupljanja građana na Trgu republike u podne, delegacija DOS, koju će predvoditi bivši sudija Ustavnog suda Srbije Slobodan Vučetić, otići do Privrednog suda i zatražiti od predsednice tog suda i člana SIK Milene Arežine da im kaže ‘kako se to zabrojala’. Od nje će takođe biti zatraženo da pokaže dokumenta o ‘podržavljenju’ beogradske televizije Studio B, i pokrene hitan postupak za njegovo ponovno vraćanje pod upravu Skupštine grada Beograda.“ (Glas javnosti, 2. 10. 2000. godine)
Potezi očajnika
Za to vreme, Slobodan Milošević je objašnjavao šta se dogodilo 1999. godine.
„Prošle godine strane vojske smo pobedili i one se više neće usuditi da nas ponovo napadnu, osim ako ovamo ne bi došli s pozivnicom koju bi uputili i potpisali naši unutrašnji neprijatelji, uz obrazloženje da je to jedini način da sačuvamo svoje živote, iako bi to bio upravo najsigurniji način da ih izgubimo.“ (predsednik SRJ Slobodan Milošević, Blic, 2. 10. 2000. godine)
Koštunica nije imao dilemu.
„Tek njegovim odlaskom počećemo da sređujemo stvari u našoj zemlji, pa i to kako će se ona zvati i koja će joj biti himna.“ (predsednik DSS-a Vojislav Koštunica, Glas javnosti, 3. 10. 2000. godine)
Milošević je odlučio da se zvanično, preko televizije, obrati građanima i upozori ih na „posledice aktivnosti koje finansiraju i podržavaju vlade NATO alijanse“.
„U našoj javnosti je već dugo prisutna grupacija koja, pod imenom opozicione političke partije demokratske orijentacije, zastupa interese vlada koje su nosioci pritiska na Jugoslaviju, a posebno na Srbiju. Ta grupacija se na ovim izborima pojavila kao Demokratska opozicija Srbije. Njen stvarni šef nije njihov kandidat za predsednika države. Njihov dugogodišnji šef je predsednik Demokratske stranke i saradnik vojne alijanse koja je ratovala protiv naše zemlje. On svoju saradnju sa tom alijansom nije mogao ni da sakrije. Uostalom, čitavoj našoj javnosti je poznat njegov apel NATO-u, da se Srbija bombarduje onoliko nedelja koliko je neophodno da bi se njen otpor slomio. Na čelu tako organizovane grupacije na ovim izborima nalazi se, dakle, zastupnik vojske i vlada koje su nedavno ratovale protiv Jugoslavije… Moj motiv da izrazim svoje mišljenje, na ovaj način, nije uopšte lične prirode. Dva puta sam biran za predsednika Srbije i jednom za predsednika Jugoslavije. Valjda bi svakom posle ovih deset godina trebalo da bude jasno da oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije.“ (predsednik SRJ Slobodan Milošević, RTS, 3. 10. 2000. godine)
Vojislav Koštunica je za govor Slobodana Miloševića saznao za vreme boravka među štrajkačima u površinskom kopu „Kolubara“.
„Ova izjava se pojavljuje mnogo ranije nego što je njemu svojstveno. Uvek kad je protest, čeka da se protest izduva pa se tek onda oglasi. Sad, tek što je počelo, oglasio se prvog dana. To samo govori o psihološkom položaju u kojem je. Prema onome što sam obavešten, opet je koristio uobičajen repertoar svojih napada. Te diskvalifikacije bile bi primerene samo kad bi se odnosile na njega samog, jer priča o NATO izdaji, priča je o Slobodanu Miloševiću.“ (predsednik DSS-a Vojislav Koštunica, Glas javnosti, 3. 10. 2000. godine)
Američki Stejt department ocenio je da je Miloševićev govor „čin očajnika“.
„Nikada nisam imao naviku da komentarišem govore osoba kao što je Milošević, a koje emituju televizije pod državnom kontrolom, ali radi se o činu očajnog čoveka.“ (portparol Stejt departmenta Filip Riker, Fonet, 3. 10. 2000. godine)
