Ko je mačka, a ko su miševi

Ako neko promeni politiku, ali ne i ideju, da li je on politički dosledan ili ne? Tu neobičnu dilemu biračima, analitičarima i političarima postavila je Liberalno demokratska partija (LDP) Čedomira Jovanovića. Partija koja je u parlament na poslednjim izborima ušla – žestoko kritikujući, između ostalih i Demokratsku stranku (DS) i njenog lidera, predsednika Srbije Borisa Tadića, u međuvremenu je ostvarila odličnu saradnju sa istom tom DS i drastično smekšala svoj imidž „isključive“ stranke.

„Srbija je krenula putem njegovih ideja“ – tu fantastičnu pohvalu Jovanovića i njegovo političko delovanje izrekla je Slavica Đukić Dejanović, potpredsednica Socijalističke partija Srbije (SPS). I to, nakon što je, u emisiji Radio televizije Srbije, dosta blagonaklono govorila o Jovanovićevom ponašanju u kući Slobodana Miloševića, u noći u kojoj ga je ubeđivao da se preda ljudima koji su došli da ga uhapse. Emisija, pri tom, nije emitovana 1. aprila.

Prijatelj mog prijatelja nije moj prijatelj

Uprkos nastupu potpredsednice socijalista, ne može se govoriti o uspostavljanju bliskosti između SPS-a i stranke čiji je lider svoju meteorsku politčku karijeru zasnovao upravo na hrabrom i upornom suprotstavljanju Miloševiću i njegovim saradnicima. Jovanović, naime, nije spreman da uzvrati javne komplimente (za sada?).

U nastojanju da sačuva imidž politički dosledne partije, LDP nikada nije priznala da se u gradskoj vladi u Beogradu nalazi u koaliciji sa SPS-om. Liberali tvrde da su koalicioni dogovor napravili samo sa DS-om, te da taj dogovor nema nikakve veze sa činjenicom da su demokrate – u koaliciji sa socijalistima. I da svi zajedno obezbeđuju većinu za donošenje odluka o rukovođenju prestonicom.

Ako je verovati istraživanjima javnog mnjenja objavljenim u medijima nakon formiranja Skupštine Beograda, ta misaona gimnastika uspela je da ubedi stranačko biračko telo u ispravnost odluke o ulasku partije dobitnika Priznanja za evroatlantsku ličnost godine (Jovanović) u vlast sa strankom „Najevropljanina za 2009.“ (Ivica Dačić). Liberalno demokratska partija, koja se na parlamentarnim izborima 2007. i 2008. nalazila tik iznad cenzusa, prema objavljenim istraživanjima, nije ugrozila rejting (rezultati nekih anketa čak kažu da ga je i popravila).

Iritiranje „patriota“

Po internet sajtovima proevropske provenijencije, na kojima su pristalice LDP-a izrazito aktivne, ipak, pojavile su se ocene o „verolomnosti“ i „izdaji principa“. U slučaju LDP-a, međutim, iskustvo je pokazalo da takve javne negativne ocene upućene od strane (razočaranih) simpatizera nisu preterano veliki problem. Gotovo od osnivanja, naime, članovi i pristalice LDP-a upražnjavaju veštinu stranu većini drugih partija u Srbiji: bez ustručavanja koriste globalnu mrežu za kritiku sopstvene partije, pa čak i iznošenje unutarstranačkog prljavog veša.

Za razliku od prilično diskutabilne doslednosti LDP-a u odnosu prema „reformisanim“ socijalistima, pet godina stara stranka, nastala „odcepljenjem“ od DS-a, uprkos svim turbulencijama kroz koje je prošla, uspela je da sačuva zacrtani kurs prema ključnim političkim pitanjima u zemlji. Principi za koje se zalaže LDP sve vreme su isti. I sve vreme nerviraju „patriotski“ naklonjene partije, birače, medije i kreatore javnog mnenja: nezavisnost Kosova, tvrde LDP-ovci, realnost je sa kojom se valja suočiti. Saradnja sa Hagom je imperativ, i svi ratni zločinci moraju odgovarati za svoje postupke. Svaka vrsta diskriminacije je nedopustiva. Neophodno je ispuniti sve uslove za ubrzanje procesa evrointegracija, kao što je važno i potrebno pristupiti NATO alijansi – odmah, još za vreme trajanja mandata aktuelne vlade.

Takva politička platforma, ali i metodi delovanja (ulični protesti i protestni performansi kad god se za to pruži prilika) dao je jednom broju uticajnih političkih analitičara povod za pravljenje paralele između „levih ekstremista“ (LDP) i „desnih ekstremista“ (pristalice Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja). Zbog ključnih stavova LDP-a, naročito onog koji se odnosi na Kosovo, Jovanović i saradnici su jedna od omiljenih meta verbalnih napada samoproklamovanih patriota. I više od toga: naročito u zapaljivim predizbornim danima, ili u trenucima kada su donošene važne odluke o Kosovu, razni „kvalitetni Srbi“ organizovali su i fizičke napade na rukovodstvo i prostorije LDP-a.

U poslednje vreme, međutim, stiče se utisak da se ta vrsta pritiska na LDP donekle umanjila. „Pacifikacija“ odnosa prema LDP-u dosta je logična, s obzirom na činjenicu da se promenila politička klima u zemlji i da donedavna oštra polarizacija više nije u trendu. O tome, uostalom, najbolje govori činjenica da su nekadašnji radikali Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić formirali „proevropsku“ Srpsku naprednu stranku, pokupivši simpatije većeg dela birača SRS. Iako se ekstremnim radikalima sve više približava sve tvrđa Demokratska stranka Srbije, taj politički pol daleko je slabije naseljen nego ranijih godina.

Proevropska opozicija proevropske vlade

S druge strane, LDP je (uglavnom) odustao od svog karakterističnog isključivog i pomalo nabusitog nastupa. Na stvaranje novog imidža, svakako, uticao je već pomenuti ulazak „u koaliciju sa Demokratskom strankom koja je u koaliciji sa socijalistima“ na gradskom nivou, ali i povremeno pružanje podrške vladajućoj koaliciji u Skupštini Srbije za donošenje pojedinih zakona.

Paradoksalno, upravo je LDP omogućio u Skupštini Srbije usvajanje Zakona o javnom informisanju, kome se stručna javnost ni najmanje nije obradovala i koji nije dobio podršku Dačićevih „reformisanih“ socijalista, već dovoljno opterećenih nedemokratskim odnosom prema medijima tokom devedesetih. Drugom sličnom prilikom, LDP je omogućio izglasavanje sedam pravosudnih zakona, među kojima je bio i jedan za koji predstavnici mađarske i albanske manjine tvrde da je „antievropski“ i „diskriminatorski“.

Čelnici stranke kategorično demantuju da su postali „konstruktivna opozicija“, odnosno „rezerva“ vladajuće koalicije i ponavljaju tvrdnju kojoj se, logički posmatrano, ne može mnogo toga zameriti: „Spremni smo da u svakom trenutku podržimo vladu u evropskim poslovima, ali smo najoštrija opozicija njene ekonomske politike“. U slučajevima kad objašnjenje o „evropskim poslovima“ nije baš primenjivo – kao što je podrška novoj, „tvrdoj“, verziji Zakona o informisanju – postoji nešto opštije „proevropsko“ obrazloženje. Važno je, kaže ta verzija, sačuvati „proevropsku“ vladu i ne dozvoliti povampirenje mračnih snaga iz devedesetih.

Moglo bi se, čak, reći da je i taj stav LDP-a sasvim dosledan. Jedna od izreka koju Čedomir Jovanović već godinama najradije ponavlja, naime, glasi: „Nije važno da li je mačka crna ili bela, važno je da lovi miševe“.