Nezahvalnik godine

Završi se i to, istorija, mislim, iza nas su još jedni istorijski izbori, unapred sam poput ranjenog Turčina u „Tutorima“ bolano jauknuo što ću morati i vanredne izbore da finansiram te da otrpim još jednu overdozu slogana, koji su kruna političarske domišljatosti. Jedni me podsećaju da sam na referendumu o Rusiji i o porodičnim vrednostima, drugi mi pričaju kako ću pobede li oni moći mirne duše da se ugojim, ma koliko to škodilo mojim arterijama, srcu i jetri. I Tadić se pojavio na kontestu sa unekoliko zakasnelim, ali još uvek dobrodošlim vizijama koje ga, eto, spopadaju tek kad je propala i poslednja njegova partijska spletka. Ne bih da vas i ja provedem kroz toplog zeca njihovih parola i dosetki, radije bih počeo od nedeljne večeri kad bejasmo svedoci dosad neviđenog egzodusa iz politike, rajskog naselja u kojem su se dvadeset godina baškarile hiljade štetočina. Tja, ne znam je li zluradost na listi smrtnih greha, ili je na nekom širem biblijskom meniju, ali me je u nedelju višekratno obuzimala.