Čomić: Da je trebalo da obavestim DS o svojim planovima to bih i uradila

Imajući u vidu sve što se dešava u i oko DS poslednjih meseci, niste samo Vi neko ko je, uslovno rečeno, nezadovoljan radom ili potezima i odlukama DS. Da li imate utisak da će ta stranka ponovo da doživi rascep?

Nemam taj utisak, nema razloga. Šta god ljudi imali kao utisak o postupcima DS, neke političke odluke su donete. Donete su odluke o članstvu u Savezu za Srbiju i ulaganju svog identiteta – političkog, modernizacijskog, evropskog – u grupaciju koja nije u svoje prioritete stavila Evropsku uniju. Doneta je odluka o bojkotu izbora. Obe te odluke imaju biti sprovedene, i moja etička dilema nema direktne veze ni sa jednom, ni sa drugom. Ona je mnogo dublja nego što su taktički ili strateški potezi političkih stranaka.

Kada kažete “mnogo dublja”, na šta mislite?

 Za ženska ljudska prava nikad nije vreme, ni u mojoj stranci, niti u bilo kojoj drugoj stranci, ni na planeti Zemlji. Da ljudi misle da je vreme da se razgovara o pravu žena da budu zastupljene, onda bi se to dogodilo decenijama ranije, ali niti su ikad mislili, niti sada misle, niti će ikad misliti.

Da li mislite i procenjujete da je pitanje prava žena, u ovom trenutku, u parlamentu iz kog je proterana demokratija i dijalog, krucijalno?

To vam kažem – i vi mislite da nije vreme. Tako će biti i ubuduće, bez obzira da li su u pitanju aktivistkinje ili anonimne žene, u svojim privatnim kućama, gde ih omalovažava i mlati ko hoće, ili žene u političkim strankama, koje doživljavaju „E, nemoj sad ti, nemoj ovaj put – sledeći izbori, sad nije vreme za tebe“, ili vi u medijima, za koje svako misli da ima prava da vam kaže gde vam je mesto, da razgovara o vašoj odeći, a ne o poslu kojim se bavite. Svega toga će biti i ubuduće, sa tom razlikom da će biti 40% žena na svim mestima gde su skupštine lokalnih samouprava i Narodna skupština Republike Srbije.

Kako biste opisali taj dan u Skupštini o predlogu zakona, kako je SNS odjednom počeo da vas brani…?

To je pitanje za njih.

Kako ste se osećali dok vas Maja Gojković hvali, poredeći sopstvenu i vašu političku karijeru?

Ne radite ovo zato što vas hvale ili kritikuju. Ovo je posao koji se radi zato što je ispravno i, ako mislite da je to popularno, već bi se našli muškarci koji bi se time bavili. Nema tu ni podrške, nema tu ni hvale, nema tu ničega osim osporavanja, ali to je ispravna stvar za uraditi.

Zar ne mislite da je vladajuća većina zloupotrebila vaš povratak u parlament i predloge promena zakona?

Nemam taj utisak. Nemam etičku dilemu oko toga da je sramota da vlast i opozicija u Srbiji ne umeju da sednu jedni sa drugima i da vode dijalog, da je sramota da vlast zarobljava državu, da se ruga vladavini prava, da zanemaruje sva pravila demokratije i da je sramota da opozicija kaže: „Mi s njima ni isti vazduh nećemo da dišemo.“ A da malo odrastete, svi zajedno?

Zašto niste ni jednu reč rekli na tu paralelu koju je Maja Gojković vukla između njene i vaše političke karijere? 

Kome da kažem, njoj? Zašto bih osećala potrebu da kažem? Moramo da odrastemo i da naučimo da ljudi imaju prava da govore šta hoće. Dok ne naučimo da sa strpljenjem slušamo onog koga ne podnosimo, dotle neće biti odraslih ljudi u Srbiji po salama, da kroz dijalog govore o razvoju Srbije.

Ali slušanje sa strpljenjem ne znači da ne treba razotkrivati licemerje, neistinu, zar ne?

Ja živim u društvu gde su većina muškarci, i svi do jednog su skloni licemerju kada je položaj žene u pitanju. Da li stvarno mislite da treba svakog od njih da napadam, ili treba da svakog od njih, ili što više njih, pretvorimo u saveznike za zajedničku promenu društvenih odnosa? Moje je bilo da podnesem predloge zakona. Ja sam moje predloge zakona podnela. Na predsednici Skupštine je bila odluka da li će ti zakoni biti na dnevnom redu i da li će za njih obezbediti saglasnost stranke. Jedno bez drugog ne ide.

INTERVJU SA GORDANOM ČOMIĆ MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

Atmosfera u Skupštini, zbog te predsednice skupštine i zbog te vladajuće većine, takva je da ste vi izašli iz parlamenta i bojkotovali rad parlamenta.

To je “šta bi bilo kad bi bilo”. Ono što vi od mene očekujete je da kažem – zašto niste ušli na sednicu skupštine, na kojoj je vladajuća većina, odlukom predsednice skupštine, stavila na dnevni red zakone o kvotama, uz saglasnost svoje stranke, da joj natrljate na nos šta je radila ranije? To može u vrtiću.

Zašto da ne, to je dijalog?

Čim uđete u Skupštinu, imate prava na izbor svog stila, kao što treba da budete svesni konteksta u kojem ste.

Zašto ste odlučili da, u trenutku kada opozicija odlučuje da bojkotuje izbore, uključujući i vašu stranku koja je donela istu odluku, a za koju kažete da ima da se sprovede, prekršite tu odluku i uđete u parlament, koji DS takođe bojkotuje?

Objasnila sam – to se zove politika, kao zanat. Kada se steknu okolnosti da je moguće da svoja uverenja i svoje ideje pretvorite u delo, i ako znate šta je zanat politike, ako znate da postoji i mala mogućnost da se ono u šta duboko verujete ostvari, onda podnosite zakone.

Da li je ranije bilo prilika da predložite takav zakon?

Bilo je prilike 2010. godine, pa je jedva prošlo sa mojom Demokratskom strankom i nije moglo kao predlog zakona, nego kao amandman koji su podnele narodne poslanice Aleksandra Jerkov i Olena Papuga. Moglo je i 2004. godine da budu obavezne kvote, pa nije uspelo, nego su bile neobavezne. Ja jako volim demokratsku javnost u Srbiji i radim za nju i vreme je da naučimo da dijalog sa onim koga ne podnosite nije „Ne pričaj sa njim, nabodi ga!“, nego je to razgovor o temi koja vam je od značaja, kako bi se ona pretvorila u realnost.

Utisak je da Vas i Vaš povratak u parlament uprkos bojkotu, uprkos odlukama vaše stranke, SNS i Aleksandar Vučić koriste kao „štap“ kojim udaraju po Demokratskoj stranci?

Tako što će biti 40 odsto žena u parlamentu? Čime može da udari DS? Članicu predsedništva DS, to sam ja, koja je donela etičku odluku, i spremna sam da snosim posledice? Koji deo tu ne razumete tačno?

Ne razumem zašto ste se odlučili u ovom trenutku, kada vaša stranka hoće da bojkotuje izbore, kada se nalazi u lošem položaju, na ivici cenzusa – Vi se odlučujete na ovakav korak?

Zato što je vreme za žene. Znam da ne razumete i većina to ne razume, ni u kakvom smislu.

Imajući u vidu i atmosferu u društvu u odnosu na žene, da li mislite da će čak i  40% žena u parlamentu popraviti situaciju i položaj žena?

To je na njima. Ja imam punu svest o kontekstu u kojem su se stekle okolnosti da neko iz opozicije bude u pravu i da predloži, i da neko iz vlasti preuzme odgovornost da se o tome u Skupštini odlučuje. Imam puno razumevanje za kontekst demokratske javnosti, ali to pitanje “Što sa njima, nemoj sa njima”, to nije higijenski. Hajde odrastite.

Da li mislite da je vlast preuzela odgovornost i o tome odlučivala zato što je posebno senzibilisana za položaj žena i rodnu ravnopravnost?

Da li su lideri Saveza za Srbiju senzibilisani za položaj žena?

Ne bih rekla.

Jesu li lideri DS senzibilisani?

Ali oni nemaju moć.

My point exactly.

Da li su oni zapravo zloupotrebili celu situaciju i taj amandman da sebe prikažu kao osetljive na položaj žena i kao demokrate, kao spremne na dijalog…?

Još pre toga je bilo raznih situacija. To kakvu će percepciju vlast praviti od sednice, za koju je predsednica Narodne skupštine odlučila da moji predlozi zakona budu na dnevnom redu, to je na njima, ali i na komentarima i kritici javnosti, koja god to javnost bila – demokratska, najšira javnost, medijska javnost, stranačka javnost… To je na drugima, nije na meni.

Nećete se iščlanjivati iz DS?

Zašto bih? Ja sprovodim politiku Demokratske stranke. Trideset godina se DS bori za učešće žena u politici.

Da li ste se ipak razišli sa DS?

Nismo, zašto bismo se razilazili? Na njima je odluka o tome na koji način ja treba da snosim odgovornost, i ja sam pri donošenju odluke rekla da sam spremna da snosim odgovornost i da ću svaku rado snositi.

Da Vi odlučujete u stranačkim organima o nekom kolegi ili koleginici koji se ponašaju kao Vi sada, kakvu biste odluku doneli?

Nemam pojma. To se zove etika odgovornosti. Do mene je da kažem „Ja sam spremna da budem odgovorna i da snosim posledice“, do svih drugih je da imaju svoje etičke dileme i da mere da li je, ono što ste vi rekli, važniji princip i ideja, ili članstvo u DS. Ne mogu ja da teram bilo koga da pravi moje etičke izbore, ni za podršku ni za osporavanje, to moraju ljudi sami.

Da li ćete i dalje učestvovati u radu Skupštine?

Ako nisam predlagač zakona i ako moja poslanička grupa nije donela odluku da učestvujemo u radu sednice, onda ja mogu samo da sedim, nemam prava da se obratim i nemam prava ništa da radim – mogu da glasam, to su poslanička pravila. Da biste se obratili, mora predsednik vaše poslaničke grupe, ako niste podnosilac zakona, da dâ listu govornika, tako da je besmisleno.

Hoćete li ući da glasate?

Zašto bih? Ako bude sednice gde, na primer, hipotetički predlažem vladajućoj većini da se donese zakon da se otete penzije tretiraju kao stara devizna štednja i da se vrati penzionerima šta im je oteto – ako oni budu odlučili da to treba da bude na dnevnom redu, onda ću ponovo ući. Sva vaša pitanja su hipotetička, pa ja uzvraćam hipotetičkom situacijom, samo ilustrujem.

U nastupima u javnosti i na društvenim mrežama ste vrlo kritični prema postupcima DS. Postoji li neki koren nezadovoljstva vašim položajem u Demokratskoj stranci?

Ne. To bi bilo detinjasto i infantilno. Ako ste članica političke stranke, onda znate zašto ste to, u šta verujete, šta želite da uradite, kako želite da menjate. Identitet stranke je bio, ostao i biće, kakve god faze prolazila DS, modernizacijski, tvrdoglavo reformatorski i inovatorski. Zašto bi bili nezadovoljni, čime bi bili nezadovoljni? Time što DS nervira svoje birače? Da, bila sam time nezadovoljna. To pokušate da rešite, da kažete nekome – nemojte da nervirate ljude bahatošću. Time što DS nije odmah nakon 2012. godine ušla u reformu, kao što se to radi kada izgubite izbore, i govorila o tome šta valja raditi, a kako ono što vladajuća većina radi nikako ne valja? Da, naravno, ali to vam je priroda aktivizma u političkoj stranci.

Da li ćete učestvovati na nekoj drugoj listi na predstojećim parlamentarnim izborima, na primer „Srbija 21“, ukoliko je bude?

To zaista ne znam da vam kažem. Ja ne vidim, na žalost, ni jednu listu na vidiku. „Srbiju 21“ podržavam kao grupu ljudi koja je prošle godine pokušala da vrati ideju Evropske unije u javnost, da vrati ideju o ljudskim pravima, migrantima, o istraživanju odlazaka ljudi iz Srbije, dakle jedna grupa ljudi koja je radila posao Demokratske stranke. I kada su me pitali da li hoću da potpišem Deklaraciju o modernoj evropskoj Srbiji – naravno da hoću, i podržaću svakog borca za evropsku Srbiju. Mi živimo već par godina dve propagande. Jedna je „anti EU“, a jedna je „anti SNS“ propaganda, i tražimo pluralizam propagande – da ovi mediji navijaju za nas, a oni mediji navijaju za njih. Ja to smatram duboko pogrešnim. Smatram da treba da bude razgovora o promenama koje EU doživljava sada, o krizama kroz koje prolazi i o promenama koje smo mi dužni da kao opozicija saopštimo ljudima o tome šta nas sve čeka.

Govorite o delu opozicije. Kako mislite da uspostavite taj dijalog o kome govorite sa vlašću, sa tim SNS-om koji konstantno vodi samo kampanje protiv opozicije i kritički orjentisanih ljudi?

Isto onako kao što je došlo do toga da predsednica Narodne skupštine odluči o tome da se razgovara o mojim predlozima zakona.

Mislite da je to pojava, a ne zapravo incident, koji su iskoristili u određenom političkom trenutku?

Nemam pojma. Ja nemam ništa protiv da se bilo ko ljuti na činjenicu da je ova većina sa mojim predlogom donela odluku o 40 odsto žena. Apsolutno. To je pravo ljudi. Imam protiv da mi se interpretacije predstavljaju kao činjenice. Svaka od nas može da ima interpretacije – ne možemo svi da imamo svoje činjenice. Činjenica je da bez dijaloga, direktnog, o bilo kojoj temi, nema demokratije.

SNS nije pokazao volju da vodi dijalog do sada. Gde ste vi videli volju?

Na sednici Skupštine.

U toj jednoj? I mislite da je to tendencija?

Nemam pojma. Do mene je bilo da pokažem da može. Isto kritikujem da jedan uđe u televizor pa pljuje ovog drugog, a ovaj drugi uđe u drugi televizor pa pljuje onog prvog. Dođite sebi. Ako vi imate navijačke grupe kao biračku podršku, i za jedno i drugo nemam ja ništa protiv – moja etička odluka je da to ne vodi apsolutno nikakvom dobrom razvoju ni za bilo koju vlast, ni za bilo koju opoziciju. Ova vlast je sa kritikama u izveštaju Evropske komisije od 2016. godine, ova vlast je tukla aktiviste DS 2013, 2014. godine na vanrednim lokalnim izborima, i evropski poslanici Flekenštajn i Tanja Fajon  su bili jedini koji su 2014. i 2015. godine u Evropskom parlamentu o tome govorili. Svi drugi u javnosti su smatrali „Mlate žute, tako im i treba“, i ja nemam ništa protiv. Imali smo predsedničke izbore 2017. godine sa istim ovim izbornim uslovima, imali smo izbore u Beogradu 2018. godine sa istim skandaloznim ruganjem vladavini prava vladajuće većine – moglo im se – sa istim izveštajima Evropske unije. Da li će i dalje da vrše nasilje, to će biti do njih da vide da li je razumno. Da li će opozicija da smatra da će oni da nestanu i da može bez dijaloga – to je na opoziciji da odluči.

Vi mislite da opozicija treba da ide na izbore?

Ja šta mislim, ja dosta jasno i kažem. Mislim da opozicija ima obavezu da učestvuje u dijalogu sa vlašću, šta god iz opozicije mislili o kome god iz vlasti. Tako se radi sa odraslim ljudima i tako se gradi demokratija.

Kako se razgovara, učestvuje u dijalogu sa nekim ko neće da vodi dijalog?

Ne znam, probajte. Eto, meni je uspelo i nikom se to ne sviđa, a ja govorim zato što znam da se ne sviđa ni vlasti ni opoziciji.

Mislim da se vlasti dopala situacija.

To znači da ne razumete kako oni funkcionišu.

Pohvaljeni ste i od premijerke, od predsednice Skupštine, od Martinovića, Vučić vas je pomenuo u razgovoru sa evroparlamentarcima, prema tome – očigledno im se to dopada.

Zašto mislite da su iskreni kada mene hvale, a nisu iskreni kada pljuju bilo koga drugog iz opozicije?

Da li je Maja Gojković iskrena u pohvali i analogiji Vaše i njene političke karijere?

Meni to nije kriterijum. Vama je kriterijum – oni vas hvale, to je kriterijum koji u opoziciji treba da znači da ste od koristi… Nemam ja ništa protiv.

Da li mislite da je Paunović, zamenik predsednika DS, gradonačelnik Paraćina, u pravu što hoće ili razmišlja da izađe na lokalne izbore?

To je za odlučivanje na organima stranke. Kako god organi stranke budu odlučili, ili Savez za Srbiju, i ako Šabac i Paraćin izađu na lokalne izbore, na tim listama će biti 40% žena. Ako ima pameti, biće ih i 50%. Ako ne izađu na izbore, biće na drugim listama.

Kao političarka, da li mislite da je posle svega izlazak na izbore na lokalu promišljena odluka?

Kao političarka, ponoviću ono što govorim od trenutka kada je odluka o bojkotu doneta. Nedostaje nam dijalog o ishodu bojkota. Dijalog teče u javnosti, a biće ga verovatno i u Demokratskoj stranci, sa pitanjem da li će jedan od ishoda bojkota biti da su lokalni izbori u redu, fer i demokratski kada ih organizuju lokalne vlasti, a nacionalni nisu u redu. O tome je moralo da se razgovara onda kada je odluka o bojkotu doneta, i nije to jedino o čemu treba da se razgovara. Bojkot je sredstvo, nije cilj, i po svom mehanizmu ne razlikuje se od izbora. Vi morate, kao građanka, ako ja hoću vašu podršku za bojkot, da znate šta će da se desi posle bojkota. Isto – ako hoću vaš glas, vi morate da znate, da čujete od mene šta će biti ako mi date taj glas i ja pobedim na izborima. Nema razlike. Dijalog o ishodima bojkota je izostao i sada imamo u javnosti konfuziju oko toga treba li ići na jedne izbore, a na druge ne.

Ukoliko vam neka proevropska lista – “Srbija 21” ili Vojvođanski front koji je okupljen oko Lige socijaldemokrata Vojvodine i Nenada Čanka ponude da budete poslanica, kandidatkinja na njihovoj izbornoj listi, da li ćete razmišljati da to prihvatite?

Prvo ću razmišljati o tome da li iko želi poslanike poput mene na bilo kojoj listi. U to izražavam duboku sumnju, zato što su ljudi svuda licemerni, ali to morate da ne zamerate ljudima. Reći će da je pravilo “Važniji su građani nego stranka”, ali meni ćete reći “Kako možeš u ovom trenutku uz Demokratsku stranku”, pa će reći “Važniji je intergritet poslanika nego članstvo”, pa “A što baš sad?”… Nije ovo ništa novo za mene. I u slučaju takve hipotetičke situacije, ja ću opet imati svoje etičke dileme i moraću ih rešiti sama sa sobom. Svi rešavamo svoje etičke dileme svaki dan. Neki od nas to rade i u političkim strankama.

Pomenule smo dijalog koji je važan za društvo. Da li taj dijalog postoji u okviru Demokratske stranke?

Ako igde ima elementarnog dijaloga, bilo ga je i biće ga u DS i bilo ga je i biće u poslaničkom klubu DS. Trenutno smo u fazi da stranački organi imaju postupati po odlukama etičkog odbora. Jedan deo tih postupaka moguće da podrazumeva i neki dijalog. Postoje pravila i procedure koje poštujete.

Kažete da je važan dijalog u Skupštini – otišli ste da predložite zakon za rodnu ravnopravnost i prava žena i da vodite dijalog sa SNS-om, a niste prethodno vodili dijalog unutar DS o tome i obavestili ih šta ćete da uradite?

Zbog toga i postoji etička dilema. Nisam im rekla zašto hoću da to da uradim, zato što znam da bi, ovakav potez, možda daleko od javnosti, proizveo iste posledice. Ja ne spadam u glupe osobe i u nekog ko ne razume kontekst. Ja sam potpuno svesna  posledica svojih postupaka i to je ono što je etika odgovornosti i znam kako je DS reagovala i na 30% i na 25% kvota i kako je generalno reagovala na ponekad šaljive i usputne moje primedbe. Kada pogledam sve iz Saveza za Srbiju, u njemu nemate ni jednu ženu nigde, da bude lider bilo čega.

To nije razlog da ih ne obavestite šta želite da uradite.

Jeste, ali jedini razlog, ne znam kako da vam jasnije kažem, ako hoćete da ono što nosite kao dilemu rešite tako da ostvareni cilj bude 40% žena u svim skupštinama, onda je to vaša poslanička odgovornost, ideološka odgovornost i razlučene dileme oko toga da li je to ispravno i da imate svest o  posledicama.

Nemam dilemu da mislite da je to ispravno, nego da li je možda trebalo o svojim postupcima kolegijalno da obavestite organe stranke šta nameravate da uradite?

Da je trebalo, ja bih to uradila. Ja znam da je takav razgovor zgodan za slikanje stvarnosti, ali ja ne umem da razgovaram “šta bi bilo kad bi bilo”, ja razgovaram o tome „ovo je bilo“. Sad to proizvodi posledice, ništa više.

Ako se već zalažete za dijalog, što je potpuno demokratski, zašto sami niste pokrenuli dijalog o svojoj nameri unutar matične stranke?

Da je bilo moguće, bih.

Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović