Zaključak Vlade miriše na cenzuru

Nikolija Čodanović 1. 4. 2020.

Zaključak Vlade Srbije u kome piše da oni koji prenose informacije „neovlašćenih lica“ u vezi sa lečenjem od virusa korona šire dezinformacije i za to mogu odgovarati zbunio je medije u Srbiji. Od nadležnih još uvek nije stiglo razjašnjenje ove odluke, a novinari strepe da je u pitanju uvođenje cenzure "na mala vrata". Sa urednicima domaćih medija razgovarali smo da li ima sličnosti i možemo li porediti ovu meru sa kontrolom informisanja 1999. i 2003. godine tokom ratnog i vanrednog stanja.

“Kontraefekat cenzure je kada ne informišeš građane, pa se onda među ljudima koji se u uslovima izolacije i samoizolacije plaše za svoje i živote svojih bližnjih, šire glasine, panika i paranoja.” Ovako Branko Čečen, direktor Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) komentariše Zaključak Vlade Srbije kojim se propisuje da je za sve informacije u vezi sa korona virusom isključivo zadužen Krizni štab na čijem je čelu premijerka Ana Brnabić. „Sva obaveštenja javnosti daje predsednica Vlade ili lica koje ovlasti Krizni štab“, navodi se u Zaključku Vlade od 28. marta, a koji je objavljenom u “Službenom glasniku” od utorka.

Čečen za Istinomer kaže da “ne vidi kako to može da bude korisno“, ali vidi “hiljadu načina na koje to može da bude vrlo štetno”. Dodaje da svaka cenzura nanosi veliku štetu, pre svega u pogledu nepoverenja u sopstvene građane da mogu izađu na kraj sa tačnim informacijama.

'Mislim da se svi mi na ovaj način tretiramo kao maloletna i nemoćna lica za koje neko mora da odluči šta smeju, a šta ne smeju da znaju. Tu nešto nije logično. Ili već postoji nešto što ne smemo da znamo ili neko misli da nismo sposobni da prihvatamo obične informacije. Ako Vlada zaista misli da primenjuje ovaj zaključak, iako je to pravno vrlo problematično, ne po mom, nego po mišljenju pravnih stručnjaka, biće dovoljno da nekoliko ljudi bude uhapšeno i osuđeno i sve će biti onako kako Vlada želi. Novinari neće moći da se informišu na uobičajen način zato što institucije ćute, ali zašto se centralizuje informisanje ne možemo da znamo, jer ni do sada nije bilo adekvatno, pa da možemo da budemo sigurni zašto se to događa”, govori Čečen.

Glavni i odgovorni urednik portala Nova.rs Veselin Simonović kaže da Zaključak shvata kao pretnju, smatrajući da je on “namerno tako sročen da kod urednika i novinara stvori neki vid autocenzure”.

Veselin Simonović / Foto: FoNet/Aleksandar Levajković

“Mediji nisu dobili nikakvo zvanično uputstvo od Vlade i nije mi jasno šta znači kada kažu da se informacije koje ne dolaze iz Kriznog štaba Vlade ili kabineta predsednika ili od nekoga ko je već za to zadužen, smatraju neproverenim ili netačnim. Da li to znači da ćemo, ako objavimo neku informaciju koju oni nisu saopštili, biti kažnjeni? U ovom trenutku ja to, na neki način, shvatam kao pretnju. Videćemo da li će zaživeti u praksi i ako budu nekoga kaznili, a ne znam na osnovu čega i kako, moraće kad-tad zbog toga da odgovaraju pred sudom”, navodi Simonović.

Formalno pravno ovaj zaključak ne predstavlja ništa, osim što je uputstvo državnim organima kako bi trebalo da se ponašaju, mišljenja je zamenik programskog direktora “Crte” Pavle Dimitrijević.

Pavle Dimitrijević / Foto: Istinomer, Zoran Drekalović

“Niko ne može sa sigurnošću da tvrdi na šta se to odnosi, već možemo samo da pretpostavljamo. Važno je nekoliko elemenata: prvo, dobro je da su novinarska udruženja pozvala Vladu da objasni o čemu se tu radi. Drugo, treba videti da li će ubrzo neko biti kažnjen ili će biti pokrenut neki postupak. I treće, da li je u pitanju centralizacija svih informacija koji se odnose na medicinske vesti. Na primer kada lokalni Dom zdravlja saopšti jednu informaciju koja se ne poklapa sa onom objavljenom na sajtu covid19.rs. Važno je pratiti šta će se dalje dešavati”, ističe Dimitrijević.

Ima li sličnosti između 1999, 2003. i 2020?

Na pitanje da li ova situacija može da se poredi sa onom iz 1999, za vreme ratnog stanja, ili vanrednim stanjem posle ubistva premijera Đinđića 2003. godine, Veselin Simonović, koji je tih godina bio glavni i odgovorni urednik “Blica”, kaže da se ne može povući direktna paralela između ovih događaja, jer su svi imali različite uzroke.

'Te 1999. proglašeno je ratno stanje i u tim uslovima je sasvim drugačiji režim i medija i izveštavanja. Mi u ‘Blicu’ nismo hteli da učestvujemo u propagandi tada vladajuće garniture, ali nismo želeli ni da odustanemo od izdavanja novina, pa smo objavljivali samo ‘gole’ informacije i fotografije o onome što se dešavalo. Ali, da bismo bili koliko-toliko zanimljivi našim čitaocima pozvali smo ljude koji su tada bili bliski ‘Blicu’ da pišu svoje komentare, intervjuisali ih i pokušali da budemo raznovrsni, uz poštovanje cenzure tokom ratnog stanja”, objašnjava Simonović.

A 2003, posle ubistva premijera Đinđića, ističe, većina medija bila je u šoku.

“Mi smo, na neki način, pristali na to da ne ometamo pronalaženje onih koji su izvršili taj gnusni zločin i nekako su svi mediji pristali na vid dobrovoljne cenzure. A ovo sada je nešto sasvim drugo. Jeste da je sada ugroženo zdravlje većine stanovništva, ali su u ovom trenutku informacije najbitnije i ne znači da moramo bespogovorno da verujemo u ono što saopštava vlast. I ne može vlast da svaljuje krivicu samo na medije i građane, nego mora i da odgovara za svoje postupke, činjenje i nečinjenje, a mediji moraju o tome da izveštavaju. Mi ćemo nastaviti da izveštavamo profesionalno, bez obzira na sve zaključke”, naglašava Simonović.

Prema mišljenju Branka Čečena, glavna sličnost između dešavanja 1999, 2003. i ove godine je u tome što je sada “na mala vrata uvedena prava cenzura, u smislu da postoji državni organ koji odlučuje šta sme, a šta ne sme da se objavi”.

“Vučić me svakako podseća na 1999. godinu, to je geštalt psihologija. Ne mislim da on planira ubistva novinara i političkih neistomišljenika, daleko od toga, želim mu sreću u borbi sa epidemijom, ali nisam nikada čuo da se izvinio ili da mu je bilo neprijatno i da misli da je bilo loše što smo imali cenzuru za vreme rata, što mislim da je trebalo da se desi', kaže Čečen.

Napominje da je i 2003. cenzura bila nepotrebna, jer su postojali zakoni koji su to mogli da urede, “isto kao i danas”.

'Moram da kažem da je 2003. vanredno stanje opravdano uvedeno, ali ta cenzura nije bila tako sumanuta kao za vreme rata. Mislim da je teško porediti te slučajeve, jer su u pitanju različite stvari - rat, ubistvo i epidemija. Smatram da sada ne postoje razlozi za ograničavanje informisanosti. Samo da primenjujemo postojeće zakone i sve bi bilo u redu. Mislim da mnogo veću štetu čine tabloidi i televizija kao što je “Pink”, pa čak i pojedini članovi Kriznog štaba i Vlada, nego bilo ko od novinara. To je očigledno”, zaključuje Čečen.

Naslovna fotografija: FoNet/Vlada Srbije/Slobodan Miljević