Zaustavno vreme #Retrovizor

Vila je tom prilikom izrazila čuđenje što se sa rešavanjem premijerkinog stambenog pitanja toliko čekalo, zaista, srca su nam otvrdnula toliko da se i ne pitamo imaju li zasluženi smeštaj sve osobe zbog kojih nam je ovako kako nam je, znamo jedino gde su nam Dragica i Toma, po nama je predsednica vlade mogla biti uboga kirajdžika prepuštena na milost i nemilost nezasitim gazdama, možda je ova dugo smišljana i još duže sortirana vlada nastala u zgradi gde ostali podstanari larmaju, pale baklje na krovu, i gde malo malo pa iskoči glavni osigurač, jer se svi podstanari greju na struju, ali će sad i ta zapuštena fasada dobiti spomen-ploču: “U ovom zdanju rođena je XVI Vlada Republike Srbije: podstanarka Brnabić je u stanu broj 7, II sprat, mesecima nagađala ko će se obresti u njenom kabinetu, ako joj se posreći da još koji put bude predsednica Vlade”.
Da. Kad bi Šefu, ne znajući sirota ko će biti njen izbor, vragolastim, šaljivim i upitnim tonom pomenula poznata i draga imena, dobijala bi odgovor kao da igra skočka u “Slagalici”: ‘Tri pogođena, jedan na svom mestu!’ (Drei Treffer, einer an Ort und Stelle!)

Mandatarka je pogodila i Vulina i Stefanovića, jedino nije mogla naslutiti da će dvojici velikana biti zamenjena ministarska mesta, ali se u demokratskim društvima tome pribegava, da bi već dokazani narodni dobrotvori bili izloženi izazovu novog i njima posve nepoznatog delokruga.

Uglavnom je predsednica vlade iz teške neizvesnosti (koje će sestre i braću Skupštini samostalno predložiti za ministre, i ko će biti ministar čega?!) i iz nužnog smeštaja koji ne želim ni da zamišljam kakav je bio, zakoračila u novu rajsku epizodu: dobila je od Šefa još godinu i po zaustavnog vremena, i osamnaest meseci boravka u vili gde će je, ako krov i oluk ne budu cakum-pakum, intervjuisati Žarko Jokanović, što će prerasti u knjigu “Ana Brnabić: MOJ ŽIVOT, MOJA ISTINA”.
Radosna zbog zasluženog, pa bilo i zakasnelog, blagostanja, premijerka je već zablistala u ganc novoj Skupštini, narodnog poslanika Shaipa Kamberija ispreskakala je ako se tako može reći na pasja kola, jer je našao da na pragu novog zlatnog doba, u našu i premijerkinu zlatnu zoru, gunđa i bogoradi zbog masovnih grobnica po Srbiji, a kojima su morali prethoditi i masovni zločini, kao i masovan tajni noćni podvoz, od mesta gde su poubijani, pa do na primer Batajnice; premijerka je po besmrtnom šablonu “a ty kto takoi?!” osula paljbu na Kamberija što ne rasvetljava šta se zbivalo u zloglasnoj Žutoj kući, nego pominje neprijatnosti koje smo mi sebi uveliko halalili, brava, brava, g. Kamberi jeste narodni poslanik, ali poslanikom se postaje, a kao Albanac se rađa, naš državljanin i narodni poslanik pre svega je i doveka Albanac, ergo, Kamberi je odgovoran za Žutu kuću isto koliko i država Srbija za masovne grobnice!

Na redu je suprotna rubrika “Na šta smo ponosni”. Direktor EPS-a drznuo se da odrečno odgovori na predsednikovo pitanje telefonom, postavljeno pred licem Srbije i pred celom Evropskom Unijom koja takođe prati “Pink”. Rekao je da neće vrednim stočarima obezbediti trafo stanicu do prvog maja, kako je snažno sugerisao vladar, nego je, od čega sam sav pretrnuo, direktorski presekao: “Biće, ali do 1. juna!”, kao da predsednikov predlog nema snagu zapovesti! Neposlušani faraon ostao je pribran i tobože pomirljivo je domaćinima rekao da će, eto, according to Grčić, trafo stići do prvog juna.
Šta se zbilo u Grčićevoj glavi kad je predsednik prekinuo vezu, kako se oseća direktor kome pukne pred očima kakav je hibris počinio, ne smem ni da mislim, uglavnom je mešter od elektrike za dva dana doneo u selo trafo četiri puta jači od onoga na koji su se meštani potužili predsedniku, svoj vlastiti drski i nesmotreni plan ispunio je sedam meseci pre roka, predlažem direktora Grčića i predsednika Vučića za najplemenitiji podvig godine, ako najplemenitiji dnevni list još neguje i nagrađuje ovu u drugim novinama zapostavljenu vrednost i delatnost.

I jedva čekam da predsednik dođe u Farkaždin, da utoli žeđ vodom iz mog vodovoda, kao što je Obama u gradu Flintu liznuo vodu kojom se žitelji godinama truju, pa da na spikerfonu čujemo svi šta će partijski aparatčik, zadužen za borbu protiv stomačnih bolesti u našoj žitnici, blagoizvoleti da kaže.

Još samo rubrika “gde su, šta rade”. Prvi put u ovome stoleću, koje doduše u mnogo čemu nije za pohvalu, ne znam gde je, a pogotovo ne znam šta radi Rasim Ljajić, koji se samoobučio da bude profesionalni ministar, ko god vladom rukovodio i kojim god putem mandatar planirao da udari!

U intervjuu čini mi se NIN-u, g. Ljajić se svojevremeno potužio na Lukovića [Petar, 1951.] i na moju neznatnost, da smo ga uzeli na zub, da smo ga u okv. naših mogućnosti i zlostavljali, ali nije nam se svetio putem suda, koji bi, verujem, bio predusretljiv ako je ministar bio uvređen ili duševno ugruvan, nego nas je visoki dužnosnik pomenuo u istoj ravni gde smo pominjali i mi njega, u štampi, toga se sećam sa poštovanjem, ali ne mogu nekoga utešiti ako žali što je mantijama pojedenim u blagoslovenoj predsednikovoj blizini došao kraj, premda, biće možda još jednom ili dvaput pozvan na neku svetkovinu gde će biti i Vučić i mantije, da, lako je meni da ne budem u novoj vladi, kad nisam bio ni u jednoj, šta da kažem: Rasime – savi se, da ne žališ pravi se.

Nije nikad kasno da se izađe iz društva koje nije za podičiti se, pa ako izlazak nije bio blagovremen, ako nije bio dobrovoljan, ni demonstrativan, nego je zapoveđen, ipak to mora imati i neku dobru stranu.