Rođena 1961. godine u Novom Pazaru.
„Bila sam dobar đak, ali ne od onih najboljih, nikada nisam bila štreberka, uvek sam učila ‘kampanjski’, što je mog oca dovodilo do suza. Radoznalost i ‘nepodnošljiva lakoća postojanja’ su ključne osobine mog detinjstva. U osnovnoj školi, a pogotovu u Gimnaziji bila sam organizatorka, promoterka i animatorka školskih igranki, izleta, ekskurzija… Ništa mi nije bilo teško, samo ako se pojavi najmanja mogućnost dobre zabave i provoda. Vreme gimnazijskih dana je obeleženo neverovatnom dinamičnošću, ja sam stizala da budem deo skoro svih vanškolskih aktivnosti, a ideje čime bih želela da se jednoga dana bavim u životu su se menjala svakih par meseci. Raspon mojih interesovanja se kretao od književnosti, preko glume i režije, do studija na Likovnoj ili Akademiji primenjenih umetnosti.“ (Danas, 29. 4. 2019. godine)
Studirala je arhitekturu i istoriju umetnosti u Beogradu.
„Osamdesetih, na ogromno iznenađenje mojih roditelja, upisujem Arhitektonski fakultet… Ja, kojoj je matematika uvek bila misterija, koja od tehnike nije razumela ni ‘T’, kratkovida, sa ogromnim naočarama i perspektivom da crtam i ‘iskapam oči’ do kraja života. (…) Početkom osamdesetih, imala sam sreću da upoznam neke od najvećih konzervatora i arhitektonskih i slikarskih stručnjaka koji su godinama radili na restauraciji fresaka i manastira, kao i na izradi planova da se revitalizuje stara čaršija u Pazaru. Iz tog vremena potiču neka dragocena prijateljstva koja traju i danas, a ja sam poželela da se bavim konzervacijom kulturne baštine, pa sam, u naletu ambicije, upisala istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu. Ali, kako sam bolje upoznavala Beograd studije su počinjale da postaju pomalo ‘smarajuće’…“ (Danas, 29. 4. 2019. godine)
Do početka devedesetih bavila se likovnom kritikom, arheološkim i arhitektonskim istraživanjima, radila u medijima (RTV „Politika“, NTV „Studio B“, Treći kanal).
„Kraj osamdesetih je pored ostalog obeležila i ekspanzija malih TV i radio stanica, tražila su se nova, mlada lica i ja sam, prilično egzaltirano, uplovila i u te vode. Najpre počinjem sa radom na TV Politika, gde sam bila saradnica Milanu Langu u pravljenju zabavne emisije ‘Noć sa zvezdama’. U to vreme intenzivno i strasno posećujem beogradske galerije i pišem likovnu kritiku za Likovni život, tada najrespektabilniji časopis posvećen savremenoj umetnosti u Srbiji. Dani su se slivali u nepreglednu i hiperproduktivnu pokretnu traku poslova, susreta, lica, dešavanja, a ja i moje šarenoliko i vrlo raznorodno društvo smo se provodili kao nikada do tada.“ (Danas, 29. 4. 2019. godine)
Kaže da su događaji 9. marta 1991. presudno uticali na njen budući život.
„Devetog marta 1991. slučajno sam se našla u Ulici maršala Tita, kada je reka građana izašla na ulice Beograda da iskaže svoj bunt. Od tada, ulice Beograda, ali mnogih drugih gradova će postati neka vrsta moje alternativne kuće i porodice, gde ću, uz brojne ljude iskazivati neslaganja sa onim što su srpske političke elite radile. Nacionalizam postaje skoro opipljiv i vidljiv kao da je od granita, odjednom je postalo važno kako se zoveš i odakle dolaziš, postalo je važno sve ono šta je pripadalo opozitu mojih životnih vrednosti. Već tokom martovskih demonstracija, počinjem da radim na Studiju B, televizijskoj i radio-stanici koja je, u to vreme, jedina bila slobodna i jedina izveštavala o stvarnim dešavanjima u Beogradu i Srbiji.“ (Danas, 29. 4. 2019. godine)
Početkom ratnih devedesetih postaje mirovna aktivistkinja angažovana u Beogradskom krugu, Centru za antiratnu akciju i organizaciji Žene u crnom.
„U junu te (1991) godine, jedan telefonski poziv iz Ljubljane me je sasvim otreznio i ja sam shvatila da je Jugoslavija na ivici rata. Jedna slovenačka koleginica panično je pitala da li je istina da je u Beogradu izvršen vojni udar i da li vojska Jugoslavije ide ka Sloveniji. Zbunjena i u neverici, pratila sam vesti i tumarala gradom da nađem i shvatim smisao onoga što nam se dešavalo. Jednoga dana sam u centru Beograda videla neke žene, odevene u crno, koje su u rukama držale antiratne parole. Prišla sam i bez reči postala deo ćutljivog kruga. Bile su to Žene u crnom koje će u ratnim godinama biti jedno od mojih skloništa u kojima sam tražila ljudskost i normalnost. (…) U Beogradskom krugu upoznala sam neke od najsjajnijih ljudi u svom životu. Dok je Srbija padala na kolena, a brojni uvaženi ljudi u našoj zemlji priklanjali se zlu, ratu i zločinima, taj intelektualni, ali pre svega ljudski i moralni kapital, bio je moje ostrvo spasa i mesto na kome sam sačuvala svoje srce i svoju dušu. Brojne akcije poput ‘Poslednjeg zvona’, ‘Crnog flora’, paljenja sveća i stajanja na javnim mestima kao vid organizovanog otpora ratu, za mene su bili pojasevi za spasavanje i preživljavanje. Jugoslavija se raspadala u agoniji, na naše oči, a ja ni do danas nisam uspela da prebolim taj period i nikada neću umeti da pričam o tom vremenu bez suza.“ (Danas, 29. 4. 2019. godine)
Kaže da je politički angažman došao spontano, „mnogo više kao deo antiratnog i aktivističkog delovanja nego kao isključivo partijsko opredeljenje“.
„Najpre je to bilo tiho članstvo u Građanskom savezu, a potom i u Socijaldemokratskoj uniji.“ (Danas, 29. 4. 2019. godine)
U Novom Pazaru 1997. godine sa grupom prijatelja osniva organizaciju „Urban in“.
„Mirovni aktivisti i aktivistkinje su pokušavali da pruže bar minimalnu pomoć ljudima koji su u Srbiju dolazili sa kesom ostataka svojih pokidanih i uništenih života… Istovremeno, na nekim drugim mestima, viđala sam bahate, pijane i uvek preglasne ratne profitere i pljačkaše, dobrovoljce u paramilitarnim formacijama koje su ‘čistile’ teren posle ratnih intervencija Vojske Srbije. Takav Beograd mi je postao neprepoznatljiv i stran, više to nije bio grad koga sam volela i ja se slomljena i potištena, poslednje nedelje 94, vraćam u Pazar. Na nagovor Miljenka Derete i još nekoliko prijatelja i kolega, okupljam jedan broj istomišljenika i kreativnih ljudi i, najpre neformalno, a skoro godinu kasnije i formalno, pokrećemo Urban-in, nevladinu organizaciju, koja će, bez lažne skromnosti skoro dve decenije biti kultno mesto okupljanja mladih Novog Pazara.“ (Danas, 29. 4. 2019. godine)
Više od 3.000 mladih prošlo je kroz programe ove nevladine organizacije, „koja predstavlja prvi i jedini građanski bunt koji se ikada desio u Novom Pazaru“. (B92, 22. 9. 2011. godine)
„Mnogo stranica bi mi bilo potrebno da napišem i opišem sve ono što smo uradili, pokrenuli, pojave na koje smo ukazali, kome smo sve smetali i kroz kakvu smo šikanu prolazili, ali, ono što u malo reči može da se kaže jeste da smo ‘stvorili, ne mesto okupljanja, već način razmišljanja’, kako je to govorio jedan od mojih kolega. Kada se osvrnem na to vreme, saznanje da smo stotinama, hiljadama dece i mladih promenili život, da smo im pokazali drugačiju perspektivu gledanja na život, da smo mnogima formirali drugačije i pozitivnije stavove… čini me svesnom da sam sa Urban-inom napravila najbolju stvar u svom životu.“ (Danas, 29. 4. 2019. godine)
Bila je direktorka ove organizacije sve do 2013. godine, kada je, ističe, bila prinuđena da je napusti.
„Radikalizmi svih vrsta postaju prijemčivi za sve mlade ljude koji odrastaju i sazrevaju u našim toksičnim stvarnostima, a islamistički radikalizam u okruženju u kome živim postaje zabrinjavajući. Ukazujem da navodna borba za navodne islamske vrednosti često ide pod ruku sa ozbiljno organizovanim kriminalom, sa trgovinom narkoticima, oružjem i ljudima… Reakcija na moje javno iznete stavove će biti ozbiljne i dramatične pretnje upućene na moj račun. Tada dobijam i stalnu policijsku pratnju koja je trajala više od dve godine. U takvim okolnostima, dalji rad u Urban-inu biva obesmišljen, a meni postaje jasno, da sam pored svoje porodice, pretnjama izložila i naše članove. I tada, jedino što mi preostaje, jeste izlazak iz organizacije koju sam stvorila i kojoj sam dala najbolji deo sebe.“ (Danas, 29. 4. 2019. godine)
U septembru 2011. postala je 11. dobitnica nagrade „Osvajanje slobode“, koju dodeljuje Fond „Maja Maršićević Tasić“.
„Ako je za utehu, dobila sam nekoliko važnih nagrada, jednu od ambasade Danske, a druge u Srbiji – Osvajanje slobode, Fonda ‘Maja Maršićević Tasić’ i Povelju za građansku hrabrost ‘Dragoljub Stošić’.“ (Danas, 29. 4. 2019. godine)
Na vanrednim parlamentarnim izborima 2014. nastupila je na listi Demokratske stranke, kao nestranačka ličnost, ističući da ostaje dosledna u odluci da ne bude aktivan član bilo koje stranke.
„Kao pripadnica manjinskog naroda, kao žena, kao aktivistkinja i kao braniteljka ljudskih prava mogla sam karijeru da gradim na ulozi žrtve, na šta nikada nisam pristajala, ali ne pristajem ni na licemerje onih koji se gade javne scene u Srbiji, a ništa ne čine da pokrenu promene na bolje – naglasila je ona. Ćorović je istakla da, ukoliko postane narodna poslanica, nastavlja tradiciju koju su njen deda Jusuf-beg Ćorović i otac Avdo Ćorović započeli, uvereni da tako mogu pomoći Bošnjacima i muslimanima da dobiju status najboljih i nezaobilaznih faktora u demokratskim procesima. ‘Smatram da DS, bez obzira na iznimno teške trenutke kroz koje prolazi, ili možda baš zbog toga, predstavlja, po mom mišljenju, jedinu snažnu opozicionu stranku koja može da bude korektiv svake, pa i ove vlasti – napomenula je Ćorović. Po količini tabloidskog linča kroz koji DS trenutno prolazi, situacija umnogome podseća na ono kroz šta je ova stranka na čelu sa Zoranom Đinđićem prolazila, uporedila je ona. Ćorović je navela da DS nije dala podršku onda kada je bila na vlasti, niti je tražila da se okoristi od nje, ali joj sada daje podršku ‘kada je ranjena, slaba i kada se od nje ne može očekivati lična korist’.“ (Fonet, 6. 2. 2014. godine)
Nakon tih izbora postala je narodna poslanica u Skupštini Srbije i na toj funkciji bila je do juna 2016. godine.
U novembru 2021. privela ju je policija u civilu nakon što je bacila nekoliko jaja na mural Ratka Mladića na uglu Njegoševe i Ulice Alekse Nenadovića u Beogradu. U oktobru 2023. dobila je presudu Prekršajnog suda da je kriva zbog toga što je „remetila javni red i mir“ i nalaže joj se da plati kaznu od 100.000 dinara.
Foto: Istinomer, Zoran Drekalović
