Aleksandar Gajović

Datum rodjenja: 26. 12. 1951.
Mesto:
Datum rodjenja: 26. 12. 1951.
Mesto:

Rođen 1951. u Beogradu.

U Beogradu je završio osnovnu i srednju školu i diplomirao na Pravnom fakultetu. 

„Nisam bio bogzna kakav đak, završio sam ovu školu u kraju, pored kafića, ‘Drinku Pavlović’. Na svaku moju lošu ocenu je reagovala ljutito. Bežao sam iz škole, i to iz sve snage, zato sam morao i da menjam školu. Upisao sam Prvu beogradsku gimnaziju, a onda me je, na majčin predlog, otac ispisao iz nje. (…)  Tad sam trenirao fudbal u OFK Beograd i meni je to bilo sve. Kakva škola… Prebacili su me iz Prve u Četrnaestu gimnaziju. Valjda su mislili što dalje. A nije bila daleko, kod Kalenić pijace je. Ne znam da li postoji Petnaesta, tada je Četrnaesta bila poslednja. E, tamo sam bio mnogo bolji đak. (…) U to vreme, sa 16 godina sam postao član plemena „Kose“ Ateljea 212, odigrali smo više od 200 predstava i obišli celu Jugoslaviju. (…) Živeo sam na račun roditelja i igrao u „Kosi“. Na račun toga, profesori u školi su počeli da se opuštaju, a ja sam im, moram da ti priznam, davao karte za predstavu. Tako sam ti ja završio tu gimnaziju nekako, zahvaljujući svojim vezama, i upisao pravni fakultet. Zahvaljujući ‘Kosi’, putovao sam i bilo mi je predivno. A studije? Ako izađem na ispit, izašao sam, ako ne, nije ni važno, važna mi je bila ‘Kosa’ i honorar koji sam dobio. Pet godina je trajalo to moje drugovanje u plemenu, a onda je došla treća godina fakulteta i ja sam morao ozbiljnije da shvatim studiranje. Pritisnuo sam i diplomirao. Odlučio sam se za prava verovatno zbog oca. Mislio sam da mogu da se bavim advokaturom, ali vraga. Počeo sam da pišem u školskom časopisu i, verujte mi, nije bilo većeg oduševljenja nego kad se objavi moj tekst. Shvatio sam da neću ići očevim putem, koji je on već na neki način utro za mene, pa sam se okrenuo novinarstvu.“ (Kurir, 16. 6. 2024. godine) 

Kako navodi u zvaničnoj biografiji na sajtu Ministarstva kulture i informisanja, još kao srednjoškolac je sarađivao u izdanjima NIP Politika, da bi osamdesetih godina prošlog veka stalni angažman dobio u „Politici ekspres“.

Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa „Pop Rok“, pokrenuo je periodično izdanje „Huper“ i uređivao „Svet kompjutera“.

„Pisao je za časopis ‘Halo u poverenju’, kao i listove ‘Susret’, ‘Džuboks’, ‘Potrošački informator’, ‘Ekspres politika’, ‘Politika’, ‘Bazar’, ‘TV revija’, ‘TV novosti’, ‘Supertin’, ‘Jutarnje ogledalo’, ‘Balkan ekspres’ i ‘Pravda’.“

Početkom devedesetih, kako navodi u biografiji, bio je deo četvoročlanog tima koji je osnovao  RTV Politika, da bi karijeru potom nastavio na Trećem kanalu RTS-a, zatim i na Prvom programu RTS-a, odnosno Yu-info kanalu.

„Vodio je emisije ‘Baš lično’, ‘Nedeljno popodne’, ‘Maksimum’ i ‘Kolporter’, kao i više emisija na Drugom programu Radio Beograda. Bio je portparol mlade reprezentacije Jugoslavije (1996–1998).“

Takođe, uređivao je i pisao scenarija za programske večeri muzičkih festivala „Mesam“, „Sunčane skale“ i „Budvanski festival“.

Ističe da je u oktobru 2005. godine radio kao konsultant, savetnik i glavni urednik za program RTV Stankom, a godinu dana kasnije i kao urednik u Izdavačkom preduzeću „Laguna“. Naglašava da je zastupljen u knjizi „Ko je ko u Srbiji“. 

„Za sobom ima objavljenu knjigu ‘Ljudi i događaji’ koji su obeležili čovečanstvo (2000), deo monografije Dom omladine Beograda 1964–1994 (1994) i Televizijski pogled iskosa (2004). Član je udruženja UTE (Ujedinjeni televizijski eksperti) i aktivan sportski radnik (portparol OFK Beograd)“. 

U jesen 2017. godine imenovan je za državnog sekretara u Ministarstvu kulture i informisanja, a to nije bio njegov prvi angažman u ovom ministarstvu, budući da je nekoliko godina ranije obavljao funkciju savetnika.

Kako navodi u biografiji, dobitnik je nekoliko nagrada – godišnje „Politikine“ nagrade „Huper“, ”Zlatne značke” Kulturno prosvetne zajednice Srbije, nagrade ”Zlatni Beočug” Kulturno prosvetne zajednice Beograda i VIP nagrade za novinarski iskorak 2017. godine.   

Knjigu ”Za društvo u ćošku” (životne priče legendarnih pevača kafanske boemije) objavio 2015. godine. 

Nisam mislio da treba slušati siledžije

Izveštaji EK, Reportera bez granica i Fridom hausa bez izvora

Na funkciji državnog sekretara za informisanje u Ministarstvu za kulturu i informisanje bio je do 2020. godine. 

U aprilu 2024. Udruženje književnika Srbije predložilo ga je za člana Upravnog odbora RTS-a, ali nije izabran na tu funkciju. 

Foto: FoNet/Zoran Mrđa

 

Poslednji put ažurirano: 19. 12. 2024.