Rođen 1959. godine u Beogradu.
Završio je Treću beogradsku gimnaziju i Pravni fakultet u Beogradu.
U zvaničnoj biografiji ističe da je od 1979. do 1983. bio novinar na Radiju Studio B.
„Moje prvo ozbiljnije radno iskustvo bilo je zapravo novinarsko, na radiju Studio B. To su bile lepe godine u kojima sam naučio mnoge stvari o novinarstvu, a verovatno je najznačajnija bila ta da ne treba da se bavim radijskim novinarstvom. Studio B je u to vreme bio pravi rasadnik mladih talenata. Jako je interesantno da se iz jednog tako malog inkubatora izrodila jedna tako dobra škola, koja je dala veliki broj ljudi sa stilom. Naravno da ima izuzetaka, ali većina njih do danas se nije obrukala u bilo kom pogledu. U to vreme tamo je bio i Duško Radović, i još neka zaista velika imena. Moj urednik je bio gospodin Vladislav Bajec, koji je kasnije takođe pobegao iz novinarstva u književnost. Kao klinci, tamo smo imali šta da naučimo, od zvezda kao što su Lila Radonjić, Marko Janković, Đoko Vještica, Zoran Matić. Radilo se jedno ozbiljno novinarstvo, bez obzira na to što smo živeli u jednom poluzatvorenom sistemu. Čini mi se da smo tada otvarali mnogo značajnije teme i dublje u njih zalazili nego što je to danas slučaj.“ (Wine Style, 23. 12. 2010. godine)
Navodi da se 1989. zaposlio u Petom opštinskom sudu u Beogradu, da je od 1994. do 2000. bio sudija u tom sudu, a u periodu mart 1996-oktobar 1997. i sudija u Opštinskom sudu u Vučitrnu.
„A onda 1997. godine, kada su izbori bili pokradeni, ja sam bio ‘onaj’ sudija koji se popeo na kola sa Zoranom Đinđićem i objavio da su izbori pokradeni. Kada je 2000. godine ponovo pokušana krađa izbora, opet sam bio ‘onaj’ koji je pisao krivičnu prijavu. To je ujedno bila i prva krivična prijava protiv Slobodana Miloševića. Posle toga sam organizovao da u prostorijama LEX-a (Liga eksperata) zastupamo DOS pred Saveznim ustavnim sudom; taj postupak smo dobili i to je bio pravni osnov da se Milošević povuče.“ (Wine Style, 23. 12. 2010. godine)
Napominje da je 21. decembra 1999. protivzakonito i protivustavno razrešen dužnosti zbog aktivnog članstva u Društvu sudija Srbije.
Odmah posle Petog oktobra postao je jedan od trojice koministara unutrašnjih poslova u prelaznoj Vladi Srbije. U novoj Vladi Srbije na čijem čelu je bio Zoran Đinđić, Prelević je bio savetnik ministra unutrašnjih poslova. Bio je zadužen za međunarodnu saradnju i reformu tog ministarstva.
Ostavku na tu funkciju podneo je 5. oktobra 2002. godine. Kao razlog naveo je „najdublje neslaganje sa resorom policije i celokupnu situacija u zemlji posle 5. oktobra 2000. godine“.
„Upravo iz te razočaranosti, kako dubinom tako i smerom reformi u policiji, jer prosto to ne doživljavam kao smer u kojem bih voleo da se nađem, ja sam i podneo ostavku. Mislim da je to dobro i za ministarstvo i mislim da ljudi koji nisu uspeli da naprave te reforme, bez obzira na to ko je kriv, treba da naprave prostor nekom drugom.“ (B92, 5. 10. 2002. godine)
Kaže da je danas „neizmerno zahvalan Slobodanu Miloševiću što ga je svojevremeno razrešio“, ali i delu tadašnjeg DOS-a koji mu je „pomogao da odluči da više ne bude u organima državnih institucija i da se opredeli za advokaturu“.
„Advokatura je za mene nužno zlo, ali i prednost, velika sloboda, a to nema cenu. U tom smislu, advokatura je uporište za slobodne ljude. Ne zastupam nikoga za koga nemam stomak. Mislim da čovek radeći krivicu u advokaturi može da sačuva svoj integritet. Postoje i advokati kod kojih je teško razaznati gde prestaju kriminalci, a gde počinju advokati. Ne želim da budem u kontaktu sa tim svetom, ne želim da branim kriminalne klanove, narkodilere. To je nešto što menja vizuru i psihu samog branioca. Krivica je za mene veoma izazovna, čak i u filozofskom smislu. Kada radite u krivici imate mogućnost da nešto promenite, ali sami i to u jednom jedinom kratkom trenutku. Reč je o trenutku koji se odigrava na sudu, u okviru glavnog pretresa, i koji se odigrava samo jednom. I vi tu imate ili sposobnog ili nesposobnog advokata. A on ima samo jednu šansu da postavi pravo pitanje, jer nakon toga više neće imati tu šansu. To je krivica.“ (Wine Style, 23. 12. 2010. godine)
Bio je 2004. predsednik Državne komisije za ispitivanje okolnosti pogibije vojnika u kasarni „Topčider“, koju je ustanovio Vrhovni savet odbrane Srbije i Crne Gore. Navodi da je 2002. postao instruktor Evropskog saveta za implementaciju konvencije ljudskih prava – obuka sudija i tužilaca.
Ističe da je bio član NVO Otpor, NVO G17 plus i NVO LEX.
Član je Skupštine slobodne Srbije.
„Grupa beogradskih profesora, akademika i intelektualaca pročitala je danas na platou ispred Filozofskog fakulteta proglas kojim je najavila nameru da formira Skupštinu slobodne Srbije, koja će biti odgovor na, kako su naveli, lažne izbore i lažnu skupštinu koja oslikava samovolju jednog čoveka a ne potrebe društva.“ (N1, 14. 7. 2020. godine)
U oktobru 2020. izabrani su resorni Saveti Skupštine slobodne Srbije, a Prelević je postao koordinator Saveta za bezbednost.
Foto: Istinomer/Zoran Drekalović
