Rođen 1970. u Banjaluci.
U rodnom gradu završio osnovnu i srednju školu.
„Išao sam u Osnovnu školu ‘Braća Pavlić’, u samom centru grada, u bezbrižno vreme. Mama je insistirala da idem baš u tu školu iako sam, po mestu stanovanja, pripadao Osnovnoj školi ‘Kasim Hadžić’. Ona je predavala u toj školi pa eto, da joj budem blizu. Mama je bila jako ‘sekirljiva’ za nas, a za mene naročito, jer sam bio osetljiv kao mali, imao sam zdravstvenih problema: šum na srcu, alergije, bronhitis koji sam zapatio u vlažnoj baraci u koju smo bili prinudno smešteni jer je zemljotres 1969. razorio Banjaluku i našu zgradu. Mama mi je kasnije bila i razrednica od petog do osmog razreda. I gorko se pokajala zbog toga! Bio sam nemiran, skoro pa nemoguć na njenim časovima. Ona je predavala srpskohrvatski jezik, bila je jugoslovenska nastavnica godine u izboru ‘Politikinog školskog časa’, sa svojim učenicima višestruka prvakinja u ‘Ligi mladih lingvista’ na nivou BiH.“ (Danas, 23. 11. 2024. godine)
Kaže da je posle osnovne škole upisao banjalučku Gimnaziju, društveni smer.
„Svih osam razreda odličan u osnovnoj školi, jedva sam završio prvi razred Gimnazije, doslovno sam u ‘foto-finišu’ ispravio sve kečeve i prošao ‘tricom’. I onda sam pobegao iz Gimnazije. Jer me je tamo opet pratila rodbinska senka. Pa su me profesori podsećali na to kako je super učenica bila moja sestra pa moji rođaci, ‘a vidite njega na šta liči’, kako je to definisala profesorica geografije dok sam izgubljeno stajao ispred karte sveta i pokušavao da improvizujem priču o gradivu o kojem nisam pojma imao. (…) I onda sam doneo ‘mudru’ odluku da se prebacim u Elektrotehničku školu. U kojoj je nemački predavala – moja sestra! Srećom, nisam učio nemački nego engleski pa mi sestra nije predavala.“ (Danas, 23. 11. 2024. godine)
Ističe da je već na kraju osnovne škole i u prvom razredu Gimnazije počeo da pravi svoje „novine“, zapravo fanzine.
„Prvi se zvao ‘Socijalna pomoć’, sledeći se zvao ‘Čovjek’, a onda su se u Elektro školi, kada sam bio drugi razred, zeznuli i dali mi da uređujem školski list LET. Koji sam očas poslao pretvorio u politički ‘magazin’. Nije da je bio nešto tiražan, ali se meni i redakciji sviđao, šta nas briga!“ (Danas, 23. 11. 2024. godine)
Na Filozofski fakultet u Novom Sadu upisuje se 1990. godine.
„Odlučio sam da posle vojnog roka ne idem u Sarajevo, gde sam bio upisao fakultet, već da dođem u Novi Sad 1990. godine, u kojem pre toga nisam bio nikada u životu. Ali, baš me briga, otišao bih i na Madagaskar da je Saška bila tamo. Onda je počelo ubijanje Jugoslavije. Nisam hteo da idem u rat, jer u njemu nije bilo mojih – partizana.“ (Danas, 25. 3. 2024. godine)
Diplomirao je na Filozofskom fakultetu na Odseku za jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik, 1995. godine.
„Nisam se bavio novinarstvom dok sam studirao, ali sam odmah po završetku studija jugoslovenske književnosti i srpskohrvatskog jezika prionuo na traženje posla. Samo novinarstvo, ništa drugo me nije zanimalo pa taman i gladovao neko vreme. Prvi posao bio je da budem dopisnik za obnovljeni banjalučki dvonedeljnik ‘Novi prelom’. Razgovor sa urednikom, filozofom Miodragom Živanovićem – Žiletom. ‘Žile, recite mi, molim Vas, o čemu da pišem?’. ‘Piši o čemu god hoćeš, samo da nije ludilo’, bio je njegov odgovor. Bio je to i ostao moj novinarski kredo. Pa onda prva redakcija Radija 021, u kojoj smo se vežbali mesecima za puštanje u etar i potom nakon 13 dana kolektivno – sem štrajkbrehera – napustili radio zbog pokušaja cenzurisanja od strane direktora i vlasnika. Potom prelazim u vojvođanski građanski nedeljnik ‘Nezavisni’, koji je izdavalo Nezavisno društvo novinara Vojvodine, pa onda agencija Beta (za koju i danas radim, evo već duže od 27 godina), pa ‘tezgarenje’ za RSE, DW, Rojters, AFP… I onda NDNV, obnavljanje napuštene organizacije i već 20 godina staža u najstarijem jugoslovenskom nezavisnom udruženju novinara.“ (Danas, 23. 11. 2024. godine)
Od 1997. je šef dopisništva Novinske agencije Beta za Vojvodinu, a od 2000. dopisnik „Dojče velea“. Kako ističe u biografiji, jedan je od osnivača koalicije nevladinih organizacija Građanska Vojvodine, a od 2008. zamenik glavne urednice na portalu Autonomija.
Magistrirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 2011. godine, a doktorirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, 2016. godine.
„Zahvaljujući stečenom novinarskom imenu, dobijam poziv na kafu kod danas nažalost pokojne profesorice Vere Vasić. Dolazim i ne stignem ni da sednem, a Vera me, onako direktna kakva je bila, pita: ‘Dinko, da li biste vi radili na fakultetu?’ Nekako sednem, a da ne padnem sa stolice i uzvratim pitanjem: ‘Vera, da li je ovo neka skrivena kamera!?’ Nije bila skrivena kamera, osnivali su tih godina Odsek za medijske studije, i evo me i danas na fakultetu na čemu imam da zahvalim pre svega profesorici Vasić, koja me je hrabrila da odbranim prvo magistarski rad i bila mi mentorka. Potom me ohrabrivala da nastavim i da doktoriram, u čemu mi je veliku pomoć pružio moj mentor, profesor i novinarski kolega Rade Veljanovski.“ (Danas, 23. 11. 2024. godine)
Vanredni je profesor na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
„Divna privilegija je posao na univerzitetu. Uz dužno poštovanje svima, najveća privilegija je rad i razgovor sa studentima. I, eto, još uvek sam na fakultetu mada nisam siguran da ću tamo i ostati, jer ne sumnjam da će šljam dati sve od sebe da me otera sa faksa. Pokušali su proletos, udarili su glavom u stativu, zabolelo ih je, ali će bez sumnje nastaviti.“ (Danas, 23. 11. 2024. godine)
Od 2012. javni zagovarač Koalicije za REKOM, od 2014. glavni i odgovorni urednik Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra (VOICE); član i predsednik stručnih komisija za ocenjivanje medijskih projekata kod kod Ministarstva kulture i informisanja i Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje.
„Od 2014. do 2020. – saradnik pa rukovodilac na naučnom projektu ‘Uloga medija u normalizaciji odnosa na Zapadnom Balkanu0, a 2014. član Izvršnog komiteta Osmog interdisciplinarnog naučnog simpozijuma ‘Susreti kultura’.“
Od 2004. do 2016. bio je predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV), a od 2016. je programski urednik/programski direktor NDNV-a. Dobitnik je više nagrada za novinarsku etiku i hrabrost, kao i nagrada za toleranciju i za zaštitu ljudskih prava.
U martu 2024, nakon što se na društvenim mrežama pojavio montirani snimak u kojem navodno veliča ustaškog zločinca Dinka Šakića, u ulazu zgrade u kojoj živi s porodicom osvanuo je grafit „Dinko Šakiću za večni dom si spreman“, a u potpisu je navedena neregistrovana ultradesničarska organizacija „Srpska Vojvodina“. Grupa aktivista i građana Novog Sada prekrečila je preteću poruku, ali je naredne večeri ispisano „Džabe si krečio“. Zatim je grupa od 80 intelektualaca i javnih ličnosti iz Srbije i regiona 25. marta 2024. uputila „Apel za slobodu javne reči i kritičkog mišljenja“, u kojem su zahtevali od međunarodne zajednice da zaštiti njegov i život novinarke i predsednice NDNV Ane Lalić, koja je takođe bila predmet pretnji i uvreda.
Grupa studenata Filozofskog fakulteta iz organizacije Studentski parlament zatražila je njegovu smenu, uz pretnju da će fakultet biti blokiran, a više od sto studenata, profesora i građana okupilo se 27. marta ispred fakulteta kako bi mu pružili podršku. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da će štititi njegovo pravo da drugačije misli, ali i dodao: „Sram te bilo Dinko Gruhonjiću, sram ga bilo za Dinka Šakića, ustaškog zlikovca koji je pobio hiljade Srba“.
„Negde pre dvadesetak godina su mi izmislili drugo ime – Sabahudin. Koristili su ga raznorazni ekstremisti, uključujući i neonaciste. Nemam ništa protiv Sabahudina, lepo ime. Ali, da se ne pravimo ludi, oni su ga izmislili da bi me etnički denuncirali i navukli mržnju na mene. U više navrata i na više mesta, javno i privatno, pričao sam o tome kako sam mamu pitao po kome mi je dala ime. Po književniku Dinku Šimunoviću, rekla je. Ja sam se onda s njom šalio kako mi je mogla dati ime Dinko, kada su toliko propatili pod ustašama u Banjaluci, tokom Drugog svetskog rata, a jedan od upravnika Jasenovca, kao dela plana istrebljenja Jevreja, Srba i Roma, zvao se Dinko Šakić. ‘Nije ti dosta što si ti Nada, kao Šakićeva žena, nego si meni dala njegovo ime!’ Ovako nešto sam ispričao i nedavno, kod Rade Đurić na TV N1 u emisiji ‘Da sam ja neko’. ‘Zanimljivo’ je, međutim, da tada niko nije reagovao na moje autoironiziranje. I nije ta moja autoironija bila tada prvi put javno izgovorena, već i ranije, u više navrata. Ali, eto, iz njima znanih razloga oni su se dohvatili mog prošlogodišnjeg (sic!) izlaganja iz Dubrovnika. Isekli su i montirali snimak baš onako kao što su to uradili i sa snimcima ovogodišnjih dubrovačkih izlaganja Ane Lalić i Aide Ćorović.“ (Danas, 25. 3. 2024. godine)
U februru 2025, posle govora predsednika Srbije Aleksandra Vučića na skupu svojih pristalica u Sremskoj Mitrovici, Gruhonjiću su na društvenim mrežama upućene brojne pretnje, između ostalih i ubistvom.
„Cela Srbija, celi region, a i šire od toga, vidi da me predsednik Srbije doslovno svakoga dana proziva i optužuje da sam državni neprijatelj broj jedan i stičem utisak da on jako želi da mene neko ubije’, izjavio je Gruhonjić. Vučić je, između ostalog, Gruhonjića optužio da je jedan od onih koji ‘kolo vode u obojenoj revoluciji’ i da stvaraju ‘vojvođansku naciju’ i da im je ‘cilj da sruše Srbiju’. ‘Sve ijedna reč koju je izgovorio o meni je najgnusnija moguća laž. On je direktni inspirator i onaj koji naređuje sve pretnje koje dobijam. Stičem utisak da on jako želi da mene neko ubije’, rekao je Gruhonjić i najavio da će nadležnim institucijama prijaviti sve pretnje koje su mu u međuvremenu upućene. ‘Odgovaraće, između ostalog, i za to u vrlo doglednoj budućnosti, i za sva zla koja je naneo tolikim ljudima u Srbiji, uključujući i moju porodicu, našu decu, naše studente, moje kolege, i sve što je časno i čestito u ovoj zemlji koja je danas zahvaljujući studentskoi i građanskoj pobuni, ubedljivo najsvetlija tačka evropskog kontinenta. Dobro će pobediti zlo’, poručio je Gruhonjić.“ (FoNet, 16. 2. 2025. godine)
Foto: Screenshot/YouTube@N1
