Rođen 1954. godine u Beogradu.
U zvaničnoj biografiji navodi se da je detinjstvo proveo u Beogradu, a da se sa 14 godina iseljava u Australiju zajedno sa majkom, bratom i sestrom.
„U Melburnu stiče australijsko državljanstvo i 1975. godine zvanično menja svoje ime u Danijel Sneden. Već tada je bio aktivni vojni rezervista i profesionalni fotograf. Na put oko sveta kreće 1983. svojom jahtom i tokom puta obilazi Tanzaniju gde dobija posao kao savetnik za bezbednost. Zatim, 1988. godine odlazi u SAD gde dobija pilotsku dozvolu. Kupuje svoj prvi avion sa šest sedišta i otvara školu za letenje i aviokompaniju u Jugoslaviji. U maju 1990. vraća se u Jugoslaviju gde je zbog svog puta oko sveta stekao status poznate ličnosti, i u Hrvatskoj i u Srbiji. Usluge njegove avio-kompanije koriste poznate ličnosti iz cele bivše Jugoslavije“, piše u biografiji.
U Jugoslaviju se vratio pred sam rat, a nedavno je govorio o tome kako je postao učesnik tih događaja, ističući da je „u Krajini u decembru 1990. godine zatekao užas“.
„Mene je Dejan Lučić (publicista, prim. aut.) odveo tamo. Ništa nije bilo planirano, jednostavno su me poveli tamo. Bili su on, neki Pavić, tada neki faktor u Srpskom pokretu obnove Vuka Draškovića, i bio je doktor Prica, kasnije sekretar Biljane Plavšić. Verujete li da ja dotad nisam znao da postoji Krajina, pet sati vožnje od Beograda su me učili o Srbima i ustašama. Na barikadama sam zatekao starce sa starim puškama M-48, koji su se osećali na alkohol. Rekao sam Milanu Martiću da to nije nikakva zaštita, da će ih sve pobiti, ali sam odbio da organizujem odbranu pošto mi je sin imao zakazanu operaciju. Međutim, na nagovor Saše Medakovića, koji mi je zamerio što sedim u Beogradu dok narod gine, prvo sam za odlazak u Krajinu zatražio dozvolu australijske službe, koja nije imala ništa protiv.“ (Srpski telegraf, 29. 4. 2020. godine)
Kaže da je potom razgovarao sa visokim zvaničnicima Miloševićevog režima, Nikolom Šainovićem i Radmilom Bogdanovićem. Napomenuo je da ga je na šefa Državne bezbednosti Jovicu Stanišića uputio Radmilo Bogdanović, „a ovaj na Frenkija Simatovića, s kojim sam postao veliki prijatelj“.
„On i njegovi ljudi su me ispitivali u hotelu ‘Metropol’, a u legendi je ostao upisan moj odgovor na pitanje kako bih voleo da odem sa ovog sveta: od infarkta, u vojničkim čizmama i uz rasnu plavušu. Jedino što mi se zasad ispunilo je infarkt. Od decembra 1990. do aprila naredne godine sam čekao odobrenje srpskog DB da krenem u Krajinu. Kada sam shvatio da me zavlače, 3. aprila sam im javio da krećem, pa se Frenki ponudio da me odvezu službenim autom i putevi su nam se razišli.“(Srpski telegraf, 29. 4. 2020. godine)
U biografiji je navedeno da u aprilu 1991. godine „zajedno sa bivšim britanskim vojnim padobrancom Martinom Linčom osniva centar za obuku policije Krajine, a iste godine u junu osniva specijalnu jedinicu vojske u Krajini.“
„Bila je to izuzetno disciplinovana i dobro vođena jedinica koja je izvela veliki broj uspešnih misija u to doba kada Srbi nisu izveli ni jedan uspešan napad na neprijatelja. Osnivanjem jedinice uzdigao se kao cenjeni komandant i srpski heroj sa novim nadimkom Kapetan Dragan, u to vreme najpopularnija ličnost u Srbiji pored Patrijarha SPC. Jedinica koju je predvodio bila je poznata kao ‘crvene beretke’ ili ‘knindže’, a maskota im je bio medvedić ‘Knindža’ iz beogradskog zoološkog vrta. Počeli su se štampati i stripovi o Kapetanu Draganu i Knindžama, ali je on zatražio da se ovi stripovi obustave jer su vojnici bili prikazani u ‘rambo’ stilu dok se on trudio da stvori drugačiju sliku – uglednog srpskog vojnika“, piše u biografiji.
Bio je kandidat na predsedničkim izborima 1992. godine kada je osvojio 87.847 glasova (1,86 odsto) i zauzeo četvrto mesto.
Osnovao je Fond Kapetana Dragana za pomoć ratnoj siročadi, udovicama i invalidima.
Kako se dodaje u biografiji, „u januaru 1993. godine vraća se u Krajinu gde osniva ‘Alfa kamp’ za obuku vojske. U avgustu 1994. godine biva razrešen komande i vraća se u Beograd“.
„2001. godine učestvovao je u svrgavanju sa vlasti Slobodana Miloševića, a kasnije je u Haškom tribunalu svedočio u suđenju bivšem predsedniku odbivši imunitet ponuđen od strane haškog tužilaštva. Haški tribunal je tada izjavio da ne postoje nikakvi kompromitujući dokazi ni optužbe protiv Kapetana Dragana. Krajem 2004. godine vraća se u Australiju da bi se ponovo sjedinio sa porodicom i prijateljima. Otvorio je tada teren i školu golfa i skrasio se u Pertu.“
Ima dvojno državljanstvo Srbije i Australije.
Hrvatska je godinama od Australije tražila njegovo izručenje, optužujući ga za ratne zločine. U maju 2010. uhapšen je u Pertu posle 43 dana koje je proveo u bekstvu.
„Vasiljković je nestao 30. marta, pošto je Vrhovni sud u Australiji doneo odluku da može biti izručenje Hrvatskoj gde se vodi postupak protiv Vasiljkovića.“ (Beta, 10. 5. 2010. godine)
Hrvatskoj je izručen u julu 2015, skoro deset godina od zahteva za njegovim izručenjem.
„Vasiljković je uhapšen u Pertu 2006. godine i od tada se nalazi u ekstradicionom zatvoru, osim perioda koje je proveo na slobodi 2009. i početkom 2010. godine, nakon kojeg je na osnovu odluke Vrhovnog suda ponovo uhapšen. Inače, Vlada Australije je u novembru 2012. donela odluku da Kapetana Dragana izruči Hrvatskoj, nakon višegodišnjeg pravnog ‘natezanja’ i pokušaja odbrane da ospori hrvatski zahtev za izručenjem koji je podnet 2005. Vasiljković je 2013. prolongirao izručenje Hrvatskoj pošto je sudija australijskog suda prihvatio njegovu žalbu kojom je tvrdio da je u Australiji imao nepravedan proces zbog proceduralnih grešaka koje su suprotne ženevskoj konvenciji. Tu odluku je, međutim, poništio savezni sud.“ (N1, 9. 7. 2015. godine)
U septembru 2017. proglašen je krivim i osuđen na 15 godina zatvora pred Županijskom sudu u Splitu.
„Vasiljkovića je optužnica teretila za kazneno delo za ratne zločine nad hrvatskim vojnicima i civilima. Predmet vodi sudija Damir Romac koji je u dokaznom postupku ispitao nekoliko desetina svedoka. U završnim rečima kapetan Dragan je odbacio bilo kakvu krivicu za ono što mu se stavlja na teret. Vasiljković se teretio za ratne zločine počinjene sredinom 1991. u zatvoru u Kninu, kao i 1993. u Bruškoj, kod Benkovca, gde je mučio, zlostavljao i ubijao zarobljene pripadnike hrvatske vojske i policije. Takođe se tereti da je tokom jula 1991. u Glini, u dogovoru s komandantom tenkovske jedinice JNA, izradio plan napada na tamošnju policijsku stanicu, kao i na okolna naselja. U optužnici se navodi i da su tokom napada oštećeni i uništeni civilni objekti, hrvatsko stanovništvo naterano na beg, opljačkana imovina i ubijeni i ranjeni civili. Među nastradalima je bio i nemački novinar Egon Skotland, koji je poginuo 1991. godine na ulazu u Glinu.“ (Slobodna Evropa, 26. 9. 2017. godine)
U julu 2018. Vrhovni sud Hrvatske mu je smanjio kaznu na 13,5 godina zatvora.
„Drugostepenom presudom ispravljena je greška u povredi krivičnog zakona u osuđujućem delu prvostepene presude, navodi se u kratkom obrazloženju odluke Vrhovnog suda Hrvatske. Vasiljković je osuđen zbog ratnog zločina u kninskoj tvrđavi i pri napadu na Glinu, dok je zbog nedostatka dokaza na splitskom sudu oslobođen optužbe da je naredio ubistvo dvojice nepoznatih zarobljenih hrvatskih vojnika u februaru 1993. u Bruškoj kraj Benkovca.“ (Tanjug, 6. 7. 2018. godine)
Krajem marta 2020. pušten je iz zatvora i proteran iz Hrvatske
„On je posle puštanja proteran iz Hrvatske, a po dolasku u Srbiju biće smešten u karantin kao i ostali naši državljani koji dolaze iz inostranstva.“ (N1, 28. 3. 2020. godine)
Po izlasku iz zatvora najavio je da će se politički angažovati i učestvovati na parlamentarnim izborima u Srbiji, zakazanim za 21. jun.
Izjavio je da će zahtevati prevremeno puštanje na slobodu Milorada Ulemeka Legije i Zvezdana Jovanovića, koji su pravosnažno osuđeni na 40 godina zatvora zbog atentata na premijera Zorana Đinđića.
Foto: FoNet/TV FoNet
