Rođen 1961. u Beogradu.
Posle završene Jedanaeste beogradske gimnazije, diplomirao je na katedri za filmsku i televizijsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti i završio postdiplomske studije na Filozofskom fakultetu.
„U mladosti je režirao spot za rok grupu ‘Riblja čorba’, glumio u filmu ‘Telefomanija’ i bio pomoćni režiser filma ‘Srce i njena deca’. Zajedno sa bratom Aleksandrom, knjigu Tomasa Karlajla ‘O herojima’ je izdao polovinom osamdesetih godina dvadesetog veka u privatnoj izdavačkoj kući ‘Hitrost’. Preko tog izdanja se sprijateljio sa Dragošem Kalajićem, koji je napisao pogovor za knjigu. Bio je i reditelj kulturno-istorijskog dokumentarnog serijala ‘Svedoci vekova’ o srednjovekovnim manastirima i crkvama na Kosovu i Metohiji“, navodi u biografiji.
Krajem osamdesetih godina seli se u Sjedinjene Američke Države, ali se vraća 1990.
„Po povratku u Beograd iz SAD, uz podršku Dragoša Kalajića, dobija zaposlenje u Beogradskom izdavačko-grafičkom zavodu (BIGZ) kao urednik specijalnih izdanja ekskluzivnih knjiga ezoterijske tradicije evropske kulture. Pomoćnik mu je bio dobitnik NIN-ove nagrade za 2012. godinu Aleksandar Gatalica.“
Ističe da ga je, kad se vratio iz SAD, Kalajić odveo u Srpsku narodnu obnovu (SNO), na čijem čelu je bio Mirko Jović. Kalajić se sa Jovićem dogovorio da Bokan postane generalni sekretar SNO, predsednik omladine SNO, koja se zvala „Beli orlovi“, kao i da bude „glavni za kontakte SNO sa sličnim organizacijama u Evropi“.
„Po povratku iz Amerike sam se našao u centru centra nečeg što ima veze sa politikom, dešavanjima tokom raspada velike Jugoslavije, i naravno sve što će pratiti tu 1991, godinu raspada te zemlje, između ostalog i odlasci na ratište. Kada su ti klinci koji su bili u toj omladinskoj organizaciji ‘Belih orlova’ krenuli putem, najčešće, svojih predaka, jer su to većinom bili deca iz porodica poreklom iz tih krajeva, Korduna, Banije, Like i Bosne, onda su oni počeli da ginu i kako su oni ginuli ja sam išao na te sahrane kao predsednik te omladinske organizacije i imao jezivu priliku da tamo susrećem njihove majke, sestre, devojke, braću, drugove i da držim govore nad tim rakama i odjednom sam se osetio užasno u svojoj koži. A pošto se ja nisam previše plašio smrti, za mene je bilo još jezivije da ja izigravam nekog drvenog advokata koji nešto govori pred njima, pred kojima čovek zanemi. Kad su te majke krenule da me grle, da mi čestitaju za to da ja mogu da poginem, a ja sam znao da u tom trenutku ne mogu da poginem, to je bio sam početak 1991, ja sam odlučio da odem na ratište, bez obzira na moje apsolutno nepoznavanje vojnih veština.“ (TV Happy, 22. 7. 2019. godine)
Kaže da je na ratištu bio sa ljudima iz SNO koji su bili bliži njemu nego Mirku Joviću, jer će se njih dvojica vrlo brzo razdvojiti. Ističe da je upravo na taj period koji je proveo na ratištu „najponosniji u svom životu“.
„Ja sam odlazio tamo sa nekom čudnom idejom da budem prisutan i da pomognem kako ja mogu i umem, u uniformi. Ti klinci koji se okupe oko vas kao pilići oko kvočke, oni odjednom dolaze, a ja u njihovo ime neuporedivo bolje branim njihove interese, razgovaram sa lokalnim komandantima teritorijalne odbrane, lokalnim oficirima JNA i drugim ljudima. Mojim autoritetom, harizmom, znanjima, poznavanjem engleskog jezika, odjednom postajem neko ko brine o njima i koga guraju u prvi plan.“ (TV Happy, 22. 7. 2019. godine)
Radio Slobodna Evropa i Institut za ratno i mirnodopsko izveštavanje (IWPR) u programu „Pred licem pravde“ pisali su o paravojnim formacijama u Srbiji, između ostalih, i o „Belim orlovima“.
„Neistraženi ostaju slučajevi koji se vezuju za pripadnike ‘Belih orlova’, Dragoslava Bokana, koje je, po nekim izvorima, činilo militantno krilo Srpske narodne obnove. Bokan, filmski reditelj, danas je na čelu časopisa ‘Rusija danas’, koji izlazi u Beogradu. Odbio je da govori o danima ‘Belih orlova’. U BBC-jevom serijalu ‘Smrt Jugoslavije’ govorio je o optužbama koje se najčešće stavljaju na račun ‘Belih orlova’. One o navodnoj odgovornosti za masakr oko 50 civila u hrvatskom selu Voćin: ‘Tamo sam, naravno, pokušao prvo da budem politički vođa ili nekakav ideološki savetnik, ali se to vrlo brzo pretvorilo u direktno vođstvo jer svaki izbor bio bi kukavičluk, a to je, valjda, najstrašnija osobina u vremenu rata od nekog ko se smatra nacionalistom. Važno je znati da li si izgubio ili si pobedio, da li si heroj ili si na strani poraženih, da li si neko koga slavi tvoj narod, ili neko zbog koga tvoj narod odlazi u zbegove i beži sa svoje zemlje’. O ‘Belim orlovima’ Filip Švarm pak kaže: ‘Dragoslav Bokan, jeste neka vrsta samoreklamera. On je onako čovek režiser koji je volio da se jako hvališe. I onda on pravi nekakve ’Bele orlove’ u Srbiji kao paravojnu formaciju, jer beli orlovi ne znam šta znače u toj četničkoj priči. U suštini, to je ogroman jedan konglomerat raznih ljudi, raznih tipova koji glume vojvode, paravojne komandante, šta god hoćete.“ (Slobodna Evropa, 1. 10. 2007. godine)
Bokan se, kako ističe, 1992. na republičkim izborima za predsednika Srbije, kandidovao kao predsednik Srpskog otadžbinskog saveza, pod sloganom „Večna Srbija je uvek moderna”. Često se u medijima citira njegova izjava iz 1992. godine:
„Postoji opravdan strah da u bližoj ili daljoj budućnosti, pošto završimo rat sa spoljnim neprijateljem, otvorimo unutrašnji front… Moj verni pas Tigar po njuhu prepoznaje sve srpske izdajnike u Beogradu i u Bosni.“ (Duga, 30. 8. 1992. godine).
U tekstu objavljenom u „Betonu“, književnom podlistku dnevnog lista „Danas“, navodi se:
„Njegovi Orlovi najpre nastupaju razigrano kada bejzbol palicama demoliraju kancelarije televizije Yutel. Sledeća akcija je upad u Direkciju za raspolaganje diplomatskim stanovima, sa čije je terase, u stilu a la Musolini, Bokan animirao prolaznike za srpsku stvar puštajući im rodoljubive pesme. Beli orlovi 1992. odlaze preko Drine, gde učestvuju u operacijama čišćenja muslimanskog življa na teritoriji opštine Zvornik. Prisutni su takođe i u operacijama oko Sarajeva, Bijeljine, Bratunca, Brčkog, Prijedora i Višegrada. Početkom 1993, Bokan skida uniformu i posvećuje se savetničkom i propagandnom radu u Bosni. U to vreme održava intenzivne kontakte sa Karadžićem, Mladićem, Biljanom Plavšić. Sa Sonjom Karadžić pokreće 1993. luksuzno opremljeni časopis Naše ideje, u kom preko tema mesijanstva, viteštva, rasizma, slovenskog imperijalizma pokušava da obnovi srpsku ‘gralsku i kosovsku’ tradiciju. Zanimljivo je da od savremene srpske književnosti ovaj časopis izdvaja pesnika D. J. Danilova. Na naslovnoj strani prvog broja pojavljuje se Madona Oriflamma (1932), a na drugom fotografija odlučne devojke u uniformi Srpskog otadžbinskog saveza. Sam Bokan piše tekstove u kojima veliča viteštvo (proba katane nad zapaljenim Sarajevom) ili se obračunava sa izdajnicima (Pismo srpskom emigrantu).“ (Beton, 3. 10. 2007. godine)
Ističe da je bio jedan od onih koji su smislili ime Republici Srpskoj.
„Po ideji tadašnjeg ministra informisanja Velibora Ostojića smo Sonja Karadžić, Goran Marić i ja dobili zadatak da osmislimo ime ratom odvojenog, srpskog dela BiH. I onda je došlo do te ideje zadržavanja imena Srbija u njenom drugom, ‘ska’ obliku. Pa tako nastade ‘Srpska’, koja je onda samo dobila ono ‘Republika’. Lep je osećaj biti kum jedne države, posebno ovakve kao što je naša junačka Republika Srpska.“ (Glas Srpske, 11. 1. 2020. godine)
Tvrdi da je bio u „smrtnoj opasnosti“ za vreme režima Slobodana Miloševića.
„Odlazak na ratište, učešća u vreme kada je država neprestano govorila da ona ne učestvuje i taj moj obračun sa svim oblicima komunizma i socijalizma, i tim natruhama onoga što je daleko od otadžbinskog, od našeg zavičajnog i pravoslavnog je uslovilo da sam ja bio apsolutno zabranjen za vreme Miloševića. (…) Za vreme Miloševića postojala je i smrtna opasnost po mene kao čoveka koji nije hteo da sarađuje sa Službom državne bezbednosti, a to često može da bude smrtonosno ako se bavite ratom, a niste pod kontrolom. Kada se govori o paravojnim formacijama, šta je ideja paravojne formacije? To je formacija koja ne želi da bude u službi DB i režima, koja pokušava da bude u službi naroda sa one strane Drine i da sa njima sarađuje, a ne da bude produžena ruka Beograda. I u tom smislu paravojna formacija zvuči negativno, a u stvari u sebi nosi ideju slobode i rodoljublja.“ (TV Happy, 22. 7. 2019. godine)
Uhapšen je 1996. godine za razbojništvo u kući Tomislava Đorđevića u Bukovcu, vlasnika preduzeća „Juko“, novembra 1992. godine, kada je odneto 250.000 tadašnjih nemačkih maraka. Prvi put je osuđen 1997, potom 2009, da bi, kako naglašava, bio oslobođen optužbi.
„Dragoslav Bokan, reditelj iz Beograda i nekadašnji komandant paravojne organizacije ‘Beli orlovi’, posle 17 godina, na ponovljenom suđenju u Okružnom sudu u Novom Sadu, osuđen je na godinu zatvora. (…) Grupa optužena za razbojništvo prvi put je u istom sudu osuđena marta 1997. godine. Tada je Aleksandar Momić dobio šest a Aleksandar Šarac i Dragoslav Bokan po četiri i po godine zatvora. Aleksandru Cvijetiću je bila izrečena kazna od tri i po, a Ljubiši Radosavljeviću tri godine zatvora. Vrhovni sud Srbije je ukinuo te presude i naložio ponovno suđenje koje je okončano u petak izricanjem ovih presuda. Odbrana okrivljenih je najavila žalbe smatrajući da je reč o iznudi. Predsednik krivičnog veća, sudija Zlata Rodić-Knežević, obrazlažući presudu rekla je da je utvrđeno da je reč o razbojništvu, a ne o iznudi i da je dokazano da su počinili dela koja im se stavljaju na teret. Razbojništvo u kući Đorđevića u Bukovcu dogodilo se 27. novembra 1992. godine. Prema optužnici, Bokan je svojim saborcima dao instrukcije, nabavio oružje, a Momić i Šarac su upali u kuću i oteli novac. Radosavljević i Cvijetić su im obezbedili povratak za Beograd, posle čega su novac međusobno podelili. Dragoslav Bokan je i na ponovljenom suđenju tvrdio da sa tim slučajem nema nikakve veze i da su Državna bezbednost i policija izrežirali celu priču, a da mu je priznanje iznuđeno psihičkom i fizičkom torturom. Isticao je da nije postojao nijedan dokaz da je učestvovao u razbojništvu, sem iskaza ove četvorice.“ (Večernje novosti, 17. 5. 2009. godine)
Bokan napominje da je prvo Vrhovni sud ukinuo presudu, pa potom i Apelacioni, ali da mediji to kasnije nisu objavili.
„A kada vas niko drugi nego država (ili ‘država’, svejedno) stavi na optuženičku klupu, kada neočekivano odbijete predloge i ucene njenih službenika i egzekutora, kada vas državni mediji zatim stave na svoj projektovani ‘stub srama’, kada odjednom svi u vašoj okolini počnu da vam sude zbog stvari o kojima ništa ne znaju (osim onog što su pročitali u novinama ili gledali na televiziji) i kada definitivno postanete ‘kontroverzna ličnost’ sa nekakvom svima sumnjivom biografijom i vešto isprojektovanim aferama i ‘grehovima’, kada beogradski novinari postanu krvožedniji i neuporedivo gori prema vama od čuvenih haških istražitelja, e onda shvatite koliko ste u stvari nemoćni. I nije najstrašnije to kada vas prebijaju preko pancirnog prsluka (da ne ostanu tragovi) ili vas drže cele noći golog vezanog za radijator i usput vašu ženu nazivaju kurvom, a vas degenerikom i idiotom koga ‘treba po kratkom postupku’, nije najgore ni to kada vas drže bez mogućnosti ma kakve odbrane u već unapred presuđenom procesu ili kada mesecima trunete u pritvoru a da vam ne daju ni da se zagrlite sa svojom dvogodišnjom kćerkom koja vam je došla u posetu. Najstrašnije je apsolutno osećanje nemoći pred tom razornom silom pred kojom nema odbrane. Pred istim onim anonimnim službenicima nečije pogrešne procene ili samovolje, koji su me bezbroj puta pre mog kafkijanskog procesa praktično otimali u sred dana (neko bi samo iskočio iz kola, pokazao svoju legitimaciju i odveo me na ‘informativni razgovor’, naravno bez svedoka). Pred dobro organizovanom hordom mračnih likova iz Službe, sa državnom dozvolom da ti urade šta god im padne na pamet, koji od svakog mogu da naprave ‘zločinca’ i ‘sumnjivo lice’ i da vam tako u trenutku unište šansu za normalan život. I što je najgore, ti isti mračni likovi sa ‘čudotvornom’ legitimacijom i pištoljem ispod jakne u potpunosti su krivi za naš veliki državni i istorijski poraz.“ (Press, 14. 8. 2011. godine)
Kaže da je nakon svega izašao sa „pocepanom biografijom“.
„Vi znate da postoje te užarene situacije u kojima će vas ili ubiti ili će vam pocepati biografiju. Mnogo je bolje, gledano perspektivno, da vam pocepaju biografiju, nego da vas smeste dva metra pod zemlju.“ (TV Happy, 22. 7. 2019. godine)
Govori da je ostao zabranjen i posle promena 2000. godine.
„Posle Petog oktobra se smanjila ta fizička opasnost, znači da nije bilo opasnosti da vas neko dočeka iza ćoška i da vas hapsi i maltretira. (…) Postojala je jedna vrsta vrlo stroge ‘soft’ cenzure u tom smislu što vas nisu direktno napadali kao u vreme Miloševića gde su bili udari konkretni, gde su mogli čak i fizički da se završe vašim nestankom.“ (TV Happy, 22. 7. 2019. godine)
Bio je 2004. godine predavač u školi „Devojka od stila“.
„Vlasnik kompanije koja proizvodi Next sokove Živojin Đorđević dao je svoj novac da se ostvari ova ideja, pa tako sledi i puni naziv – Next škola Devojka od stila. Tu je i lista drugih sponzora. Kada su prošle nedelje u Aero klubu u Beogradu njih 35 proslavile završetak prvog, odnosno drugog semestra, te devojčice-devojke od deset do osamnaest godina bile su veoma raspoložene i na poseban način zadovoljne. Nije tu bilo nikakve kompeticije, ni u lepoti, ni u hodu, niti u obaveštenosti koja se traži na kvizu. Kod njih je glad za smislom daleko veća od želje za uspehom. Odreda su govorile o samosvesti i individualnosti kojom danas raspolažu više nego juče. Bile su zadovoljne zbog svega što su čule od predavača koji se zovu dr Dragan Nedeljković, reditelj Dragoslav Bokan, modni kreator Dragana Ognjenović, stilista Ašok Murti, profesor Fakulteta primenjenih umetnosti Aleksandar Mijatović…“ (B92, 27. 6. 2004. godine)
Na predsedničkim izborima 2004. bio je u timu predsedničke kandidatkinje Jelisavete Karađorđević.
„Osmislio je predsedničku kampanju kneginje Jelisavete Karađorđević pod nazivom ‘Inicijativa za lepšu Srbiju’, na kojoj je ona osvojila 62.737 glasova.“
Navodi da je pisao za časopis „Pogledi”, bio glavni i odgovorni urednik časopisa „Nove ideje”, stalni saradnik časopisa „Eko kuća” i jedan je od osnivača beogradskog „Centra za strateške projekte”. Osnovao je časopise „Lepa Srbija”, „Rusija danas” i „Vodič za život”.
„Zajedno sa Dejanom Mirovićem i Mladenom Obradovićem, suosnivač je Rusko-srpskog kulturnog centra. Napisao je i objavio veliki broj novinskih kolumni i tekstova za časopise ‘Pres’ i ‘Standard’, a 2012. godine izabran je za najboljeg kolumnistu u Srbiji, po izboru časopisa ‘The Man’ u kategoriji čoveka godine. Saradnik je i počasni član Urbanog književnog kruga iz Kanade. U izdanju ‘Službenog glasnika’, Bokan je osmislio i režirao dvanaest zvučnih knjiga. Režirao je i kratki film ‘Srpsko zaveštanje’. Bio je jedan od aktera monumentalnog dokumentarno-istorijskog filma ‘Smrt Jugoslavije’. Napisao je zbirku za decu ‘Junaci srpskog ustanka’, pod pseudonimom Vuk Devetak. Bokan je 2004. bio glavni i odgovorni urednik monografije o Beogradu na 1008 strana pod nazivom ‘Beograd, grad tajni’. Bokanova monografija ‘Politika: Mit, hronika, enciklopedija’ osvojila je diplomu ‘Zlatni pečat’ na Beogradskom sajmu knjiga 2008. godine“, piše u biografiji.
Navodi da je kao marketinški stručnjak 2007. osmislio kampanju bilborda sa citatima Šarla de Gola, Vinstona Čerčila, Džordža Vašingtona, Džona Kenedija i Vilija Branta uz poruku „Kosovo je Srbija“.
„Mediji u Srbiji imaju duboko mazohistički i anahroni prilaz ovoj kampanji, kao da je organizuje Slobodan Milošević. Ako budemo sami malo više verovali u sebe, to će biti početak našeg uspeha – kazao je naš sagovornik. Na pitanje da li je uzrok ovakvog prilaza domaćih medija upravo njegova biografija (Dragoslav Bokan bio je uz Mirka Jovića jedan od vođa paravojne formacije ‘Beli orlovi’, a 1996. godine hapšen je zbog umešanosti u pljačku vlasnika kompanije ‘Juko’ u selu Bukovcu kod Novog Sada), Bokan je odgovorio da svoju biografiju u svakom trenutku sme da suoči sa pozitivnim rezultatima ove kampanje. ‘Kao što znate, postoji Haški tribunal koji prema Srbima nije nimalo blagonaklon, a oni me nisu optužili, niti čak pozvali kao svedoka. Nijedan novinar iz inostranstva mi nikada ne postavlja takva pitanja, niti na taj način dovodi u pitanje moj rad. Ministarstvo za Kosovo i Metohiju raspisalo je javni konkurs za ovu kampanju, a ja tamo nemam vezu ni prijatelje, već je posao dobila agencija čije je kreativno rešenje bilo najbolje’, rekao je Bokan.“ (Politika, 12. 12. 2007. godine)
Objavio je knjige „Ognjeni ljiljani” (1998), „Portret mladog dendija” (2000), „Junaci srpskog ustanka” (2004), „Beograd, grad tajni” (2004), „Novi Sad: Od varoši do grada” (2005), „Kosovo je srce Srbije” (2008), „Politika: Mit, hronika, enciklopedija” (2008).
Ističe da je „imao čast da bude prvi diplomatski predstavnik Donjecke narodne republike u Srbiji“.
Od 2019. predsednik je Instituta za nacionalnu strategiju.
Iako se prvih godina vlasti SNS nije ustručavao da iznosi oštre kritike na račun Aleksandra Vučića i njegovog režima, poslednjih godina menja taj stav i postaje sve češći gost provladinih medija.
U decembru 2020. Regionalna novinarska mreža „SafeJournalists“ reagovala je na uvrede koje je uputio Anji Kožul, novinarki „Novosti“, nedeljnika srpske nacionalne manjine u Hrvatskoj.
„Regionalna novinarska mreža SafeJournalists osudila je kampanju blaćenja, uvreda i pretnji novinarki nedeljnika srpske nacionalne manjine u Hrvatskoj ‘Novosti’ Anji Kožul i pozvala vlasti u Hrvatskoj i Srbiji da istraže taj slučaj i utvrde da li je ugrožena bezbednost novinarke, kao i da joj vlast u Hrvatskoj pruži zaštitu. Kako se navodi, Kožul je 1. decembra objavila članak pod naslovom ‘Od islamofoba do državnog funkcionera’ koji se bavi imenovanjem Arnoa Gujona na čelo Uprave za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu pri Vladi Srbije, a posle toga je bivši vođa organizacije ‘Beli orlovi’ Dragoslav Bokan napao novinarku na svom Fejsbuk profilu. ‘To tako jednostavno ne može i neće proći bez posledica. Zauvek zapamtite njeno ime i nemojte joj dozvoliti da glumi Srpkinju posle ovoga. Ona je naš neprijatelj, izrod i izdajnik, onaj najbedniji – što za šaku kuna radi sve što joj kažu, u svim pozama i kad god se ćefne njenim gazdama iz šahovničarske kvazi-države’, napisao je Bokan na Fejsbuku. On je napisao da Kožul treba zabraniti ulazak u Srbiju i da njen zločin ne sme proći nekažnjeno, a te objave pokrenule su ‘lavinu uvredljivih komentara’ i pretnji novinarki, a dodaje se da su se kampanji protiv Kožul priključili i dnevni listovi ‘Večernje novosti’ i ‘Kurir’.“ (FoNet, 14. 12. 2020. godine)
Režirao je u avgustu 2020. i 2021. centralne skupove povodom godišnjice progona i stradanja Srba u hrvatskoj akciji “Oluja”, kao i proslavu Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave srpskog jedinstva, 15. septembra 2021. „Iako po običaju nepotpisan na špici RTS-a, jer je vampirski titoizam najjače ostao u toj kući, koja je Radio-televizija Jugoslavije, a ne Radio-televizija Srbije“, kazao je Bokan. (TV Happy, 16. 9. 2021. godine)
U novembru 2021. je komentarišući blokade puteva koje su organizovane u znak protesta zbog usvajanja zakona o eksproprijaciji i referendumu, na TV Pink vređao potpredsednicu Stranke slobode i pravde Mariniku Tepić na nacionalnoj osnovi i proglasio je za nacionalnog neprijatelja.
„Potreban je odgovor, ne samo to ‘oni su grozni, oni su ovakvi, onakvi…’ Jesu, ali to nije tema. Marinika Tepić je pripadnik nacionalne manjine koja mrzi Srbiju i srpski narod, koja je ušla kod Čanka u njegovu antisrpsku organizaciju kada je bila mlada devojka i studirala šta? Rumunski jezik! Iz rumunske porodice! Rumunska mama, rumunski tata, radila u rumunskoj organizaciji, i ona je naš neprijatelj! Ona je nacionalni neptrijatelj, ne samo ideološki i politički’, rekao je Bokan.“ (N1, 29. 11. 2021. godine)
Sutradan je odbacio kritike da je Tepić vređao na nacionalnoj osnovi i dodao da „neko pokušava da stvori nepostojeći sukob sa Rumunima“.
„Bokan je za TV Pink rekao da je ‘iz revolta’ pomenuo funkcionerku SSP kao ‘prvu i jedinu Rumunku u istoriji fenomenalnih odnosa Srba i Rumuna koja kvari te odnose’. Ocenio je da ‘neko pokušava da napravi spin’ od te priče. ‘Ne postoji nijedan narod na Balkanu sa kojim Srbi imaju fantastične odnose kao što imamo sa Rumunima. Ni u ratovima se ti odnosi nisu uskomešali’, dodao je Bokan.“ (Beta, 30. 11. 2021. godine)
Foto: Printscreen Youtube, RTV Marš HD Valjevo
