Rođen 1967. godine u Varešu, u centralnoj Bosni. Svetovno ime mu je Mladen Durić.
„Djetinjstvo je proveo u selu Planinica, gdje je živjela njegova porodica, inače porijeklom iz hercegovačkog sela Banjani iz okoline Bilećkog jezera. Osnovnu školu završio je u Varešu 1981. godine, a 1984. Elektroničarsku (u to vrijeme tako nazvanu) školu u Varešu. Srednju Bogoslovsku školu je upisao 1984. i završio je 1988. u Beogradu, nakon čega upisuje Bogoslovski fakultet, i potom 1989. odlazi na odsluženje vojnog roka u Zagreb“, navodi u zvaničnoj biografiji.
Bio je jedan od organizatora Studentskih protesta 1992. godine u Beogradu.
„Jedan od članova Organizacionog odbora protesta bio je i Mladen Durić, u to vreme student Bogoslovije. ‘On je 15. juna, kada smo zvanično otpočeli proteste, trebalo da govori u ime fakulteta, ali se nije pojavio. Na naše pitanje gde je Mladen, odgovorili su da je prethodne noći otišao u manastir Tvrdoš da se zamonaši’, ispričao je Mlađan Đorđević„. (Nedeljnik, 19. 4. 2017. godine)
O tim danima govorio je i sam vladika Grigorije.
„Te 1992. godine sam bio student teologije, ti momci tamo su mislili da sam dobar za to. Počeli smo se družiti sa drugim studentima sa drugih fakulteta i pokrenuli smo proteste protiv Miloševića. Hteli smo zaustaviti rat. Imali smo osećaj da smo pametni, bili smo mladi i hrabri, a to tada nije bilo nimalo jednostavno. U najkraćem mogu reći da se ne stidim toga, ne ponosim se previše jer smo doživeli neuspeh neke vrste. Ponosan sam zbog toga što vidim da se mnogo toga lošeg dogodilo i našem narodu i samom Miloševiću. Kad se sve to zbilo kasnije, danas kad pomislim na to da li je moguće bilo sve uraditi bez krvi, stradanja, izbeglištva i stida dolazim do zaključka da je možda bilo bolje da su ljudi tada slušali što im govore mlade ljudi.“ (N1, 26. 4. 2017. godine)
Zamonašen je u manastiru Ostrog 23. juna 1992. godine, odakle odlazi sa episkopom Atanasijem (Jevtićem) u obnovljeni manastir Uspenja Presvete Bogorodice Tvrdoš kod Trebinja. Rukopoložen je za jerođakona 17. jula 1992. godine, a za jeromonaha 19. avgusta 1992. Tvrdoški iguman postaje 12. maja 1996, a arhimandrit 19. avgusta 1997. Bogoslovski fakultet završio je 1994. godine i u periodu 1995-1997. bio je na postdiplomskim studijama u Atini.
„Na vladičanskom tronu Hercegovačke eparhije episkop Grigorije je ustoličen po blagoslovu Svjatjejšeg Patrijarha Pavla, od strane Mitropolita Crnogorsko-Primorskog Amfilohija 3. oktobra 1999. godine, kada je stao na čelo srpskog naroda u Hercegovini i postao njegov duhovni vođ“, piše u biografiji.
Eparhija ističe da je od ustoličenja episkopa Grigorija „obnovljeno i obnavlja se više desetina crkava i manastira, od kojih su mnoge porušene u prethodnom ratu, poput manastira Žitomislića i Zavale, a grade se i nove crkve za potrebe liturgijskog života sve brojnijeg vjernog naroda“.
„Sa blagoslovom ep.Grigorija u Eparhiji se obnavlja crkveni život, aktivnosti u eparhijskom i parohijskim domovima, održavaju se predavanja, konferencije, naučni, mirovni i drugi skupovi i tribine, saborno se proslavljaju praznici i slave“, navodi se.
U martu 2013. Eparhija zahumsko-hercegovačka izdala je saopštenje u kome je istakla da „do daljnjeg ne preporučuje izgradnju novih hramova izuzev u naseljima u kojima je evidentan značajan porast broja stanovnika“.
„Na ovaj način želimo da preporučimo svima, koji su imali ili će imati namjeru da prilažu novac u svrhu izgradnje hramova koja nije u skladu sa ovom našom preporukom, da planirana sredstva daju za uređenje ili izgradnju vrtića, škola, zdravstvenih ustanova, humanitarnih organizacija i u svaku svrhu koja pomaže stvaranje boljih životnih uslova za sve ljude koji žive na području naše eparhije. Naša eparhija je osnivač fondacije ‘Sveti Vukašin’ koja pomaže porodice sa troje i više djece. Poklanjanje novca fondaciji smatramo isto važnim koliko i pomaganje izgradnje hramova, jer čemu hramovi, ako ne bude djece.“ (eparhija-zahumskohercegovacka.com, 27. 3. 2013. godine)
Centar za istraživačko novinarstvo (CIN) iz Sarajeva pisao je u martu 2012. da je “od ustoličenja Grigorija 1999. godine, Eparhija u ovom gradu osnivala svoje firme i kupovala akcije u drugim preduzećima, bavila se hotelijerstvom, poljoprivredom i proizvodnjom vina”.
“Eparhija kojom rukovodi četrdesetčetverogodišnji vladika ima poslovne interese u najmanje četiri firme, sa blizu 100 zaposlenih. Vlasnik je hotelskog preduzeća Platani DV te Podruma manastira Tvrdoš. Srpsko-pravoslavni manastir Tvrdoš ima vlasničke udjele u poljoprivrednim preduzećima Popovo polje (24,6 posto) i Agrokoop (26 posto). Podrumi Manastira Tvrdoš su jedina firma u kojima Crkva ima poslovne interese, a koja posluje bez gubitaka. Međutim, crkvenom biznisu danas ne ide dobro. Platani DV, Popovo polje i Agrokoop su prošlu godinu završili sa gubitkom, dok su Podrumi manastira Tvrdoš poslovali pozitivno. Ukupne obaveze ovih pet firmi iznose preko 12 miliona KM.” (CIN, 16. 3. 2012. godine)
U aprilu 2013. Udruženje novinara Republike Srpske osudilo je verbalni napad vladike na novinara TV BN Nebojšu Vukanovića.
„Na snimku, koji su objavili mediji u RS, vladika Grigorije je u nedelju Vukanovića nazvao ‘notornim lažovom’ i porekao da je u ranijem periodu na bilo koji način pretio Vukanoviću ili vređao ga. Na Vukanovićevo pitanje zar mu ranije ispred crkve Hercegovačka Gračanica u Trebinju nije poručio ‘Neka ti sudi Sveti Vasilije’, vladika Grigorije je odgovorio: ‘Normalno, bolje nego da ti ja sudim. Da ti ja sudim, bio bi nokautiran. Sveti Vasilije je milostiv’.“ (Beta, 14. 4. 2013. godine)
Na zamerke da je „previše revnosan u ekumenskim odnosima“, jer uspostavlja bliske odnose sa Rimokatoličkom crkvom, vladika je odgovorio:
„Ekumenizam prije svega vidim kao napor, čini mi se veoma nužan, da se uspostavi dijalog sa Rimokatoličkom crkvom. Dijalog i dobri odnosi hrišćanskih crkava znatno bi mogli da doprinesu pomirenju i stabilizaciji odnosa na Balkanu. U tom kontekstu sagledavam prvenstveno ekumenizam, a ne kao što se to često laički tumači kao unijaćenje, odnosno pokatoličavanje. Sam termin nije definisan. Dakle, prvo je potrebno razjasniti da ekumenizam znači ravnopravan dijalog među hrišćanskim crkvama i pokušaj saradnje i pomirenja koji je nama svima prijeko potreban, a ne unijaćenje, kako ga pojedini predstavljaju. Dijalog među hrišćanima je zapovijest Hristova i to je temelj. Čovjek koji nema takvu potrebu, on nema osnovni hrišćanski osjećaj.“ (Vreme, 6. 8. 2015. godine)
Na čelu Eparhije zahumsko-hercegovačke i primorske bio je do maja 2018. kada je Sveti arhijerejski Sabor odlučio da ga postavi na čelo Eparhije frankfurtske i sve Nemačke.
U javnosti se spekulisalo da je na novu dužnost premešten po kazni, a on sam je o tome govorio:
„Kada se, poslednjeg dana saborskog zasedanja, raspravljalo o sudbini Eparhije frankfurtske i sve Nemačke, između ostalog, postavilo se i pitanje ko bi mogao da se prihvati tog zaduženja i sedne na tamošnji episkopski tron. Budući da do rešenja, ni posle višečasovne rasprave, nismo uspeli da dođemo, vladika budimljansko-nikšićki Joanikije predložio je da ja preuzmem tu obavezu i odgovornost, obrazlažući taj svoj predlog činjenicom da u obavljanju arhijerejske dužnosti imam višedecenijsko iskustvo, ali da isto tako, zbog svojih godina, imam i dovoljno energije i entuzijazma da se posvetim novoj misiji. Vladičin predlog mi se učinio smislenim. Moja jedina molba bila je ta da novog zahumsko-hercegovačkog vladiku biraju među hercegovačkim monasima koji poznaju tamošnji narod i prilike. Predložio sam oca Dimitrija koji je istinski monah i isposnik, molitvenik i smirenouman čovek.“ (Nedeljnik, 24. 5. 2018. godine)
Odlazak iz Hercegovine bio je, kako su izvestili mediji, emotivan i za njega i za vernike.
„Vladika je poručio da mu ‘pola srca ostaje u Hercegovini i da će se vratiti jednog dana’. Selo Mrkonjići koje ima svega 11 stanovnika i dvadesetak kamenih kuća smeštenih u vrletima Popovog polja nadomak Trebinja, danas je bilo ispunjeno narodom, vernicima, hodočasnicima i delovalo kao parče hercegovačke ‘svete zemlje’. Gde god da se okrenete čula se ista rečenica izgovorena sa setom: ‘Ode nam naš Grigorije’. Prepuni Mrkonjići u koji su se slili Hercegovci sa svih strana, plakali su i slušali vladikinu besedu, a i on je na kraju pustio suzu.“ (Blic, 12. 5. 2018. godine)
U javnim nastupima nije skrivao da se ne slaže sa stavovima aktuelnog rukovodstva Srbije, ističući da „sa Vučićem i Nikolićem nikada nije bio na istoj strani“.
„Ja sam negde 1991. godine govorio u Glini na komemoraciji za stradale kao student. Održao sam vatren govor šta će uslediti u Hrvatskoj ako se ljudi ne promene i ne pokaju. Razlika između mene i njega (Vučića) je što ja posmatram makar pet, šest godina unapred i predviđam na osnovu toga šta stvarno može da im se dogodi. Koliko on misli da je važno da bude na čelu Srbije pet godina, onda mora gledati barem 15 godina unapred.“ (N1, 26. 4. 2017. godine)
Kada je u maju 2019. predsednik Srbije Aleksandar Vučić prisustvovao Svetom arhijerejskom saboru SPC, a „u novinama se moglo pročitati da je susret protekao u oštrom tonu, kao i da je Vučić pretio vladikama“, vladika Grigorije govorio je za nedeljnik „Vreme“.
„Jedan deo razgovora je protekao u formi normalnog dijaloga. Međutim, kasnije se sve pretvorilo u napad na episkopa raško-prizrenskog Teodosija. To ne samo da nije bio dijalog nego je jednostavno bio napad bez ikakvog osnova, kojem tu svakako nije bilo mesto. Episkop Teodosije je još jednom pokazao zadivljujuće strpljenje i smirenje, iako je sastanak otišao u pogrešnom pravcu i razgovor je, po mom mišljenju, izgubio svaki smisao. (…) Mitropolit Amfilohije, kao mudri starac, pokušavao je sve vreme da razgovor vrati na pravi put, smireno govoreći predsedniku Vučiću da smo tu da mirno razgovaramo, služeći se argumentima, te da stvari ne treba da doživljava u tolikoj meri lično. Da napomenem i to da su i drugi episkopi postavljali pitanja i iznosili svoje mišljenje u vidu pohvala i kritika. Na kraju se sve ipak nekako privelo kraju, ali bez jasnog ishoda, zaključaka i bez iznesenog plana koji bi trebalo da ponudi konkretno rešenje i izlaz iz trenutne situacije na KiM.“ (Vreme, 23. 5. 2019. godine)
Taj intervju izazvao je burne reakcije u medijima bliskim vlasti, a oglasio se i predsednik Vučić, tvrdeći da je neistina to što je rekao vladika Grigorije.
„To nije istina, jer je njih petorica vodilo hajku protiv mene. Ne može jedan da vodi hajku protiv pet, nego pet protiv jednog. Ali drago mi je da sam ja, jedan, sa istinom uspeo da uzdrmam tih pet i da vide da nije lako sa nekim kome je čista savest i ko nije ništa ukrao da da izađete na kraj, ako je spreman da se bori za svoj narod i pravu istinu”, rekao je Vučić, dodajući da je znao da u političkim partijama, pa i u SNS, postoje članovi koji novinarima javljaju nešto, da bi ih mediji kasnije zaštitili i napali njihove protivnice u stranci, ali da nije znao da se to događa i u crkvi.“ (Tanjug, 24. 5. 2019. godine)
Kada je u julu 2020. Vlada Srbije donela odluku da za SPC iz budžetske rezerve izdvoji milijardu dinara za izgradnju Hrama Svetog Save na Vračaru, vladika Grigorije je kazao:
„Više puta sam govorio da ne treba graditi toliko crkava, jer imamo bolnice u kojima nema peškira, papira, gde je sve zapušteno… Teško je gledati sve to jer i to je odraz naše Crkve. Bilo bi veoma dragoceno da voljom i upornošću pomognemo bolnice i škole. Nemam ništa protiv gradnje crkava i hramova, kako bi to, uostalom, bilo moguće. Samo mislim da imamo dosta crkava i hramova, a čemu crkve i hramovi ako u njima neće biti ljudi.“ (Danas, 7. 7. 2020. godine)
Na ovo je reagovao sam vrh SPC. U saopštenju iz kabineta patrijarha navedeno je da sa žalošću konstatuju da je vladika Grigorije „ovom nesrećnom izjavom” iz Nemačke (p)ostao „perjanica antisrpskih i anticrkvenih krugova u Srbiji”.
“Žalosti nas i činjenica što se jedan od episkopa SPC svrstao na stranu onih koji su do sada jasno pokazali ko su i šta su i da ne žele dobro SPC, a samim tim ni srpskom narodu. (…) Pošto i nepozvan i kanonski nenadležan ume da deli lekcije Patrijarhu srpskom, Svetom Sinodu i svima redom, vladika Grigorije bi mogao i da javno pokaže koliko je bolnica do sada izgradio ili makar da objasni zašto to nije činio ranije, u vreme dok je, umesto bolnicâ, po Hercegovini gradio vinarije, hotele, ergele i tome slično, i to od sredstava koja je izdašno dobijao kako od Republike Srpske tako i iz budžeta Srbije. Zar su tada bolnice bile mnogobrojnije i opremljenije, a vrtića i škola više nego sada? (…) Ipak, jasno je da su mnoge njegove izjave, pa i ova poslednja, nažalost, populističke i politikantske, sračunate na popularnost u drugosrbijanskim i autošovinističkim krugovima.“ (spc.rs, 7. 7. 2020. godine)
Povodom navoda koji se čuju u javnosti da bi mogao da bude kandidat za predsednika Srbije, kazao je:
„U pogledu tračeva koje izgovaraju ljudi koji su malo ili nimalo obavešteni. Poslužiću se jednom anegdotom koju sam pročitao u knjizi koju je napisao jedan Austrijanac o našem Ivi Andriću’. U njoj se, dodao je, radi o zecu koji sa istoka Evrope, verovatno u vreme komunističkih režima, beži na Zapad. ‘Zapadnoevropski zec ga vidi i pita: ‘Od čega bežiš?’ ‘Kod nas progone slonove!’, odgovara istočnoevropski zec. ‘Ali, ti nisi slon’, kaže zapadnoevropski. ‘Naravno da nisam, ali nisam siguran da to mogu i da dokažem.’ Nešto slično je i sa mojom kandidaturom za predsednika. Jedino što mogu da vam pokažem i kažem, ali sa svešću da mnogima neće značiti ništa ili nimalo, u mojim ličnim dokumentima ne piše moje lepo kršteno ime Mladen, nego monaško ime Grigorije. Ja nisam slon, samo Grigorije“. (Danas, 22. 6. 2020. godine)
Kaže da ne bi želeo ni da bude patrijarh.
„Nemam tu želju i ambiciju, znam da mi mnogi ne veruju, ali neću da se pravdam. Jedino gde bih otišao da služim jeste Beograd, ali ne kao patrijarh nego kao sveštenik ili neki episkop. Volim taj grad i ljude koji žive u njemu. Nemam ambiciju da budem patrijarh jer je to užasno teško.“ (N1, 26. 4. 2017. godine)
Autor je knjiga „Dolazi čas i već je nastao“ (besede i razgovori, 2004), „Lazar“ (novela, 2008), „Priča o starom kralju“ (novela, 2009), „Radost života“ (kolumne, 2010), Preko praga (2017).
Foto: FoNet/TV FoNet
