Rođen je 1955. godine u Klivlendu, Ohajo, SAD. Svetovno ime mu je Mirko Dobrijević.
„Amerika je moja domovina, a srpski identitet i pravoslavlje moja otadžbina. Moji roditelji Đuro i Milica (Svilar) došli su u Ameriku posle Drugog svetskog rata. Bili su po sabirnim logorima, prvo u Italiji, pa u Nemačkoj.“ (Politika, 14. 1. 2007. godine)
U zvaničnoj biografiji navodi da je osnovno obrazovanje stekao u Klivlendu, a u periodu 1973-1975. školovao se na Akademiji umetnosti, takođe u Klivlendu.
„Prvih 12 razreda opšteg obrazovanja završio sam u Klivlendu, a potom, u istom gradu, dve godine bio sam student Akademije za likovnu umetnost. Naročito sam uživao u tradicionalnom japanskom slikarstvu. Čak sam imao i svoje izložbe u raznim galerijama… Zatim sam otišao na teološku Akademiju svetog Tihona, u Pensilvaniji. Razloga za to bilo je više, a najveći što je i sveti vladika Nikolaj (Velimirović), u svoje vreme, bio i profesor i, na kraju svog života, rektor. Posle toga sam magistrirao na Akademiji svetog Vladimira u Njujorku. I imao sam veliku sreću što mi je otac Aleksandar Šmeman bio duhovni otac. Kod njega sam studirao liturgijsko bogoslovlje. On je jedan od onih koji mi je pomogao da izoštrim pogled na ovaj svet.“ (Politika, 14. 1. 2007. godine)
Pravoslavnu bogosloviju svetog Tihona u Pensilvaniji pohađao je od 1975. do 1979. godine.
„Godine 1980. započeo je studije na Pravoslavnoj teološkoj akademiji Svetog Vladimira, Krestvud, Njujork, i završio ih 1982. godine. Atinski centar je pohađao 2000. i 2003. godine, posle čega je dobio diplomu poznavanja savremenog grčkog jezika. Nakon završenih studija na Pravoslavnoj duhovnoj akademiji svetog Tihona sa akademskom ocenom maxima cum laude, i Akademiji svetog Vladimira, primio je zvanje magistra bogoslovlja uz posebne pohvale za magistarski rad Episkop Nikolaj Velimirović: 1921. Misija u Americi“, piše u biografiji.
Ističe da „bogoslovija nije zanat“, već „životni zadatak“.
„Pravoslavlje je oduvek bilo u meni. Ipak, upisao sam Akademiju umetnosti, jer je to za mene predstavljalo posebno zadovoljstvo i potrebu da se do savršenstva bavim ikonografijom. Međutim, na drugoj godini sam odabrao put na koji me je srce vuklo. Bogoslovija nije zanat, to je životni zadatak. I ja sam se tome odazvao. Jedan moj deda bio je monah, a drugi oženjeni sveštenik. I još nešto je značajno: moji su, po ocu, plemićkog porekla. Svi su iz okoline Bosanskog Grahova. Imamo porodični grb iz 1463. Iz Bosne su prešli u Kninsku krajinu. Svi su, uglavnom, bili sveštenici ili učitelji…“ (Politika, 14. 1. 2007. godine)
Radio je, kako se ističe, u oblasti obrazovanja, predajući na Univerzitetu Lojola u Čikagu, kao i na Teološkom fakultetu SPC u Beogradu. Više godina je bio jedan od urednika „Staze pravoslavlja“, zvanične publikacije SPC u SAD i Kanadi.
„Mitropolit srednjezapadnoamerički Hristofor ga je 15. januara 1994. godine rukopoložio u čin đakona u Sabornoj crkvi Vaskrsenja Hristovog u Čikagu, Ilinoj. Monaški postrig je primio 18. januara 1995. u manastiru Svetog Save u Libertivilu, Ilinoj, i tom prilikom je dobio monaško ime Irinej, po svetom Irineju, Episkopu lionskom. U čin jeromonaha je rukopoložen 27. januara 1995. u Sabornoj crkvi Svetog Save u Parmi, Ohajo, SAD. Unapređen je u dostojanstvo čina arhimandrita 18. juna 2006. godine od strane Njegovog Preosveštenstva Episkopa timočkog Justina, člana Svetog arhijerejskog sinoda“, navodi se u biografiji.
Naglašava da je četiri godine, od 1999. godine, bio izvršni direktor Kancelarije SPC u SAD.
„Bio sam zadužen za spoljne odnose naše Crkve. Do toga je došlo posle mog rada sa Grcima na humanitarnim poslovima u Čikagu. I tako sam, preko Grka, stekao veliko iskustvo iz diplomatije, specifično iz oblasti crkvene diplomatije. Kad je 1999. počelo bombardovanje Srbije zatvorena je naša ambasada u Vašingtonu, pa su sve naše organizacije u Americi pristupile Crkvi, jer je jedino ona predstavljala zemlju i narod u Vašingtonu… Tada sam imenovan za direktora Kancelarije…“ (Politika, 14. 1. 2007. godine)
Do izbora za episkopa australijsko-novozelandskog obavljao je funkciju referenta Svetog arhijerejskog sinoda i šefa Kancelarije Odbora za Kosovo i Metohiju Svetog arhijerejskog sabora pri Patrijaršiji SPC u Beogradu. Na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora SPC u maju 2006. izabran je za episkopa Eparhije australijsko-novozelandske.
„U Americi odlično, intimno, poznajem i ljude i situaciju. I to ne samo u Crkvi već i u vladi… Međutim, Crkva je smatrala da je u Australiju bilo potrebno poslati nekoga ko ima takvo iskustvo, kao i odlično znanje engleskog jezika. Evo, sad je, posle dva meseca mog boravka u Sidneju, prvi put registrovana Srpska pravoslavna crkva na tlu Australije(!). Tek sad naši sveštenici i zvanično mogu da predaju veronauku u javnim školama. Sve sam to obavio i zato što me je odmah posle ustoličenja za episkopa Australije i Novog Zelanda primio premijer države Novi Južni Vels, a i mnogi članovi parlamenta…“ (Politika, 14. 1. 2007. godine)
Na pitanje da li ima utisak da nije „svesrdno prihvaćen u Crkvi“, odgovara:
„To sam čuo sa raznih strana, iz raznih izvora… Ja sam svestan da nisam iz tipičnog stereotipnog kalupa srpskog sveštenika ili episkopa… Ali svi znaju koliko sam odan svom narodu. Zna se da sam pravoslavac i Srbin od glave do pete. Ipak, zna se, isto tako, i da sam rođen, odrastao i školovan na Zapadu. I, naravno, to čini svoje…“ (Politika, 14. 1. 2007. godine)
Isticao je da je teško podneo odlazak iz Srbije.
„Toga dana, u Zemunu, plakao sam i ja… Živeo sam u gradovima širom Amerike i Evrope, sad sam u Australiji. Ali, Beograd ima nešto specifično, nešto što me oplemenjuje. I Beograd mi, već sad, mnogo, mnogo nedostaje. Nosim Beograd u srcu, posebno taj manastir u Zemunu i sve koje sam tu upoznao. U Beogradu su me, na svakom koraku, ljudi zaustavljali, kao da me lično znaju, a to je nešto najlepše što može da mi se dogodi. Sa svima sam uvek pričao potpuno otvoreno bez obzira na to gde bih se nalazio: u pozorištu, kafani, na ulici… Uživam u susretima sa ljudima.“ (Politika, 14. 1. 2007. godine)
Deset godina nakon odlaska u Australiju, na redovnom zasedanju Sabora SPC u maju 2016, izabran je za episkopa Eparhije istočnoameričke.
Dodaje se da je među mnogim priznanjima koja je dobio, nosilac i Ordena Vuka Karadžića III stepena, kojim ga je, „za posebne zasluge u poboljšanju veza srpske države sa Srbima u rasejanju i za zasluge u unapređivanju odnosa Crkve i države“, odlikovao predsednik Državne zajednice Srbija i Crna Gora Svetozar Marović.
„Od brojnih funkcija značajno je navesti da je Episkop Irinej predstavnik Srpske pravoslavne crkve u Centralnom odboru Svetskog saveta crkava i Konferencije evropskih crkava, član je Jasenovačkog odbora Svetog arhijerejskog sinoda, kao i Stalnog misijskog odbora Svetog arhijerejskog sinoda i Odbora za Kosovo i Metohiju Svetog arhijerejskog sabora. Pored toga, član je Upravnog odbora Međunarodne pravoslavne dobrotvorne organizacije (IOCC), Izvršnog odbora Američke konferencije religija za mir (USCRP) pri Ujedinjenim nacijama, Kongresa srpskog ujedinjenja, Savetodavnog odbora Fonda za srpske studije ‘Njegoš’ na Univerzitetu Kolumbija, uređivačkog odbora Društva za negovanje uspomene na Nikolu Teslu, Radne grupe za ekološku pravdu američkog Nacionalnog saveta hrišćanskih Crkava i Odbora za komunikacije pri Upravnom odboru Akademije Sv. Vladimira, Srpsko-američkog centra u Beogradu. Doživotni je počasni član Upravnog odbora ZOE (humanitarne organizacije koja nudi pomoć pravoslavnim ženama u rizičnoj trudnoći)“, napominje se u biografiji.
Obavljao je i dužnost glavnog i odgovornog urednika Informativne službe SPC, izvršnog direktora Kancelarije za spoljne poslove SPC u SAD i Kanadi, sa sedištem u Vašingtonu.
„Kopredsedavajući je Pravoslavnog savetodavnog komiteta američkog Nacionalnog saveta hrišćanskih Crkava u Vašingtonu, član Radne grupe za zaštitu čovekove okoline Nacionalnog saveta hrišćanskih crkava (NCCC Eko-Justice), član Komisije za ljudska prava u Čikagu i član Savetodavnog odbora gradonačelnika Čikaga za pitanja imigranta i izbeglica. Bio je jedan od ključnih učesnika u poseti verskih vođa iz SAD Jugoslaviji 1999. godine, uz prečasnog Džesija Džeksona i prečasnu dr Džoan Braun Kempbel, kao i član zvaničnih delegacija SPC u UN i vladi SAD 2005. i 2006. godine“, piše u biografiji.
U januaru 2020. uputio je pismo tadašnjem predsedniku SAD Donaldu Trampu u kome ga poziva da kod vlade Crne Gore interveniše da “pod hitno prestanu i odustanu od progonstva koje čine po verskoj osnovi, i od oduzimanja, vekova starih, bogomolja SPC u toj zemlji.”
U medijima se pominje kao mogući kandidat za novog patrijarha SPC.
Foto: FoNet/Fondacija Divac
