Rođen je 1957. u Beogradu.
Završio je Prvu beogradsku gimnaziju u Beogradu. Diplomirao i magistrirao na Pravnom fakultetu u Beogradu.
Karijeru je počeo kao šef kabineta Ratka Butulije, tadašnjeg potpredsednika republičke Vlade. Bio je i pomoćnik nekadašnjeg ministra prosvete Danila Ž. Markovića, zadužen za studentski standard. Nakon toga, postaje šef kabineta Radomana Božovića, tadašnjeg predsednika Veća građana Savezne skupštine. Obavljao je funkciju zamenika direktora agencije Tanjug. Posle toga bio je u „Borbi“, kada je Vlada SRJ u tu novinsku kuću postavila svoje ljude, a potom postaje direktor Radio Jugoslavije. Savezni ministar za telekomunikacije postaje 1999. godine. Bio je i direktor Poslovne zajednice udruženih radio-stanica Srbije.
U Jugoslovenskoj levici (JUL) bio je član Glavnog odbora, sekretar Direkcije za informisanje i portparol.
Zapamćen je po izuzetno kritičnom stavu prema medijima, organizacijama i pojedincima koji nisu podržavali režim Slobodana Miloševića. Nakon nestanaka Ivana Stambolića na konferenciji za medije izjavio je da „državni mediji više dana nisu zabeležili nestanak Ivana Stambolića, jer im je to verovatno beznačajna informacija“. „Vi pretpostavljate da savezni ministar za telekomunikacije treba da zna da li je neko otišao negde u šetnju i nije se vratio kući. Morate pitati onog ko je odšetao, gde je odšetao.“ Na pitanje gledalaca lokalne televizije TV5 „gde je Ivan Stambolić“, odgovorio je: „Čućemo kada ga pronađu.“ Pamti se i njegova opaska da će nestali morati svojoj ženi da objasni gde je tako dugo bio, ako se vrati kući. (B92 specijal „Gde je Ivan Stambolić?“)
Nakon Petog oktobra potpuno se povukao iz javnosti. U medijima je zabeleženo da se pojavljivao na suđenjima zbog uvreda koja je tokom 2000. godine upućivao pripadnicima pokreta „Otpor“.
