Rođen je 1948. u Sivcu kod Crvenke.
Osnovnu školu završio je u Crvenki, a gimnaziju u Vrbasu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu.
U zvaničnoj biografiji navodi da je novinarsku karijeru počeo još za vreme studija, pišući za „Student“, „Vidike“ i „Polja“.
„U to vreme aktivan je učesnik studentskog pokreta 1968. na Univerzitetu u Beogradu. Upravo u periodu burnih društvenih previranja postaje i glavni urednik ‘Studenta'“, ističe.
Dodaje da je novinarstvom i „kulturno-umetničkim radom“ nastavio da se bavi i nakon studija, pišući za „Književnu reč“, „Književne novine“, „Politiku“ i NIN.
Od 1977. do 1985. godine bio je direktor Studentskog kulturnog centra, gde je, naglašava, „zapamćen po razvijanju alternativnih projekata“.
Urednik NIN-a postaje 1985. godine, a na toj funkciji zadržao se do 1991. Bio je i upravnik „Zvezdara teatra“ i umetnički direktor „Budva grad teatra“.
„Prvi put nakon učešća u revolucionarnim studentskim previranjima s početka sedamdesetih, politikom ponovo aktivno počinje da se bavi 1992. Tada, nakon Drugog kongresa SPS, postaje član Izvršnog odbora ove partije. Godinu dana kasnije biva izabran za narodnog poslanika SPS u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a ubrzo postaje i šef poslaničke grupe ove partije u republičkom parlamentu. Na ovoj funkciji zalagao se za odbranu srpskih nacionalnih interesa u uslovima njihove opšte ugroženosti ratovima koji su vođeni na prostorima bivše Jugoslavije“, ističe u biografiji.
Od 1991. do 1992. godini nalazio se na funkciji generalnog direktora RTV Novi Sad, a od 1992-1995. godine bio je generalni direktor RTS-a. Kako piše nedeljnik „Vreme“, kao direktor RTS-a „duboko će se urezati u sećanje svima koji su sebe smatrali demokratskom javnošću“.
„Sunovrat koji je tada nastao i čija je jedna od perjanica bio upravo Vučelić, ispostavilo se, ostavio je jači utisak od svega što je ovaj čovek uradio pre toga ili što će možda uraditi posle. Televiziju je tada i bukvalno zaklopio u Miloševićevu ‘bastilju’, a kad su se radnici pobunili, njih oko hiljadu i po poslao je na prinudni odmor, objasnivši da je to ‘racionalno’. Iz javnog diskursa izolovao je sve što je zaista bilo racionalno, ‘drugačije’, pa su politički neistomišljenici za njega postali nepostojeći.“ (Vreme, 5. 11. 2015. godine)
O odlasku sa RTS, Vučelić navodi:
„Zbog suštinskih razlika u viđenju odbrane nacionalnih interesa, demokratizacije društva i forsiranja JUL-a, 1995. dolazi do sukoba i razlaza sa SPS-om i Slobodanom Miloševićem. Te godine postaje predsednik Upravnog odbora izdavačke kuće ‘Komuna’.“
Kako podseća, na političku scenu se vratio 1997. godine, „izazivajući veliko iznenađenje javnosti povratkom u SPS“.
„Od političkih protvnika stizala su brojna tumačenja ovog njegovog gesta. Milorad Vučelić, međutim, objašnjava svoj povratak željom da se iskoristi povoljna prilika za demokratizaciju društva i sprovođenje reformi ‘iznutra’. Nakon uviđanja činjenice da u tom trenutku i na taj način to ipak nije bilo moguće, 1998. godine dolazi do ponovnog razlaza sa SPS-om“, navodi u biografji.
Ipak, mediji su nešto drugačije izveštavali o njegovom odlasku iz SPS.
„Zbog nedoličnog ponašanja i nereda koje je nanelo štetu političkom ugledu i autoritetu SPS, izvršni odbor SPS jednoglasno je razrešio Milorada Vučelića članstva u Glavnom odboru SPS i sa funkcije narodnog poslanika.“ (Glas javnosti, 13. 11. 1998. godine)
Od 1997. do 1999. godine obavljao je funkciju predsednika Upravnog odbora AD „Telekom Srbija“.
Posle Petog oktobra osniva Demokratsku socijalističku partiju (DSP), „koja nakon manje od mesec dana postojanja ostvaruje uslove za učešće na izborima za poslanike u republičkoj Skupštini“.
„Kao razlog osnivanja DSP-a Vučelić navodi potrebu postojanja zdrave i snažne partije levog centra, ističući da bez takve socijalističke partije nema ni ravnoteže na političkoj sceni Srbije“, piše u biografji.
Stranka je, međutim, na parlamentarnim izborima u decembru 2000. osvojila svega 31.973 glasova (0,85 odsto).
„Milorad Vučelić poznat je i kao vatreni ljubitelj rukometa. Bio je predsednik Rukometnog saveza Jugoslavije (1997-1999), što navodi kao jednu od najdražih funkcija u karijeri. Aktivnom radu u rukometu vraća se 29. avgusta 2001. godine, postavši predsednik Rukometnog saveza Srbije. Na toj funkciji ostaje sve do jula 2003. godine“, ističe u biografiji.
U februaru 2003. godine, posle Kongresa Socijalističke partije Srbije, DSP kolektivno pristupa SPS, a Vučelić postaje jedan od potpredsednika Glavnog odbora.
U martu 2003, posle ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, uhapšen je u akciji „Sablja“.
„U vreme Sablje bio 12 dana u samici, štrajkovao glađu i smršao 15 kilograma. Pušten je posle 20 dana i podneo zahtev za odštetu“. (Vreme, 23. 3. 2006. godine)
Posle parlamentarnih izbora u decembru 2003. godine izabran je za poslanika SPS u Skupštini Srbije.
U martu 2006, nakon smrti Slobodana Miloševića, čiju je sahranu u Požarevcu Vučelić organizovao, prema pisanju medija, usledila je borba za čelno mesto u SPS.
„Press objavljuje kratak intervju sa Ivicom Dačićem u kom za Vučelića kaže: ‘Milošević se još nije ni ohladio, a on već kreće u kampanju. Toliko o njegovom poštovanju mrtvog predsednika. Ispada da se borimo za testament kao Topalovići. Ja to ne želim da radim’. Na pitanje Pressa da prokomentariše izjavu Vučelića da će s radikalima krenuti u obaranje Vlade tek kad konsoliduje partiju, Dačić kaže: ‘Videli ste proteklih dana šta je Vučelić pričao o Miloševiću sve do 2004. Zar zaista mislite da iko ozbiljan u SPS-u veruje Vučeliću?’ Milorad Vučelić za današnji Kurir kaže da ne beži od preuzimanja kormila stranke jer će uskoro morati da bude razgovarano i o Miloševiću i o stranci i o rukovodstvu. ‘Milošević je za života predlagao da ja vodim stranku u njegovom odsustvu, ali, kao ni ostale, ni ta njegova odluka nije uvažavana. Nisu ga konsultovali kad su na predsedničkim izborima kandidovali Dačića, pa prošli katastrofalno’, kaže on“. (B92, 20. 3. 2006. godine)
Na samom kraju 2006, na skupu, kojem je prisustvovalo 2.235 delegata SPS, za novog predsednika izabran je Ivica Dačić.
„Novi predsednik SPS, posle dva dramatična izborna kruga, postao je dosadašnji predsednik Glavnog odbora stranke Ivica Dačić. On je u drugom krugu pobedio Milorada Vučelića sa 495 glasova razlike, odnosno za Ivicu Dačića glasalo je 1.287, a za Milorada Vučelića 792 delegata. U prvom krugu, Dačić je osvojio ubedljivih 1.089 glasova, i za svega dvadesetak ostao uskraćen za trijumf još u prvoj fazi glasanja. Vučelić je, sa 633 glasa podrške u prvom krugu, bio daleko ispod Dačićevog rezultata, dok su Zoran Anđelković i Petar Škundrić dobili 309, odnosno 196 glasova.“ (Politika, 4. 12. 2006. godine)
Ubrzo Vučelić napušta SPS. Tada je izjavio da osniva novu partiju.
„Tačno je da planiram da napravim novu partiju. Biće to moderna, levičarska partija, jer sam ja, kao što znate, od rođenja levičar.“ (Press, 7. 2. 2007. godine)
U februaru 2008. pokrenuo je list „Pečat“.
„Biće to ozbiljan antiglobalistički list leve orijentacije, jedna britka kritika divljeg kapitalizma. Uskoro će biti okupljena redakcija i verujem da će to biti jedan dobar i pronicljiv kolektiv“. (Večernje novosti, 2. 2. 2008. godine)
U oktobru 2015. kao potpredsednik FK „Partizan“ jednoglasno je izabran za prvog čoveka Jugoslovenog sportskog društva „Partizan“, a godinu dana kasnije izabran je za predsednika Fudbalskog kluba „Partizan“.
U septembru 2017. imenovan je za v.d. glavnog i odgovornog urednika „Večernjih novosti“ i svih izdanja kompanije „Novosti“.
U oktobru 2024. na sednici Skupštine FK „Partizan“ razrešen je dužnosti, a za predsednika Privremenog organa izabran je Rasim Ljajić.
Foto: FoNet, Aleksandar Koković
