Rođen 1952. godine u Vođenici kod Bosanskog Petrovca. Svetovno ime mu je Rajko Jević.
Kako se navodi u zvaničnoj biografiji, osnovnu školu „sa odličnim uspehom i primernim vladanjem završio je školske 1966/67. godine“.
„Još kao učenik osnovne škole javno je iskazao za ono vreme ‘neprimerenu’ nameru da ‘uči za popa’. Na pitanje: zašto je to izgovorio pred nastavnikom i učenicima, koji su zbog toga prasli u smeh, vrlo često kaže ‘ni sam nisam znao zašto sam to rekao. Verovatno je to bila volja božija i priziv božiji’. Ali, njegova odluka da ‘uči za popa’ naišla je na protivljenje u njegovoj porodici, a što je rezultiralo jednogodišnjim pauziranjem u njegovom redovnom školovanju“.
Petorazrednu bogosloviju u manastiru Krki upisao je 1968, a završio sa odličnim uspehom 1973. godine.
„Još kao učenik četvrtog razreda bogoslovije primio je monaški postrig. Zamonašio ga je blažene uspomene vladika Stefan Boca, dalmatinski, a potom žički, na bdeniju uoči praznika Rođenja Presvete Bogorodice (Male gospojine), 20. septembra 1971. godine davši mu na monašenju ime Hrizostom. U čin đakona (jerođakona) rukopoložen je na Krstovdan, 27. septembra 1971. godine, a u čin prezvitera (jeromonaha) u manastiru Krki, 10. juna 1973. godine. Rukopoložio ga je episkop dalmatinski Stefan Boca.“
Ističe da je vojni rok služio 1973-1974. u Kraljevu u kasarni na Jarčujaku iz koje je “vrlo često ‘šmugnuo’ u manastir Žiču“.
„I pored svih problema koje je kao sveštenik imao u JNA sa velikim zadovoljstvom se seća provedenih trenutaka u manastiru Žiči sa blažene uspomene vladikom žičkim Vasilijem koji mu je bio i ostao uzor u svakom pogledu, zatim susreta u manastiru Žiči sa svetim avom Justinom (Popovićem), provedenim satima sa žičkim starcima danas već pokojnim Dositejem i Gerasimom, koji su mu bili velika podrška u tim teškim vojničkim mesecima.“
Nakon odluženja vojnog roka postavljen je za sekretara Crkvenog suda u Eparhiji dalmatinskoj u Šibeniku.
„Blagoslovom vladike Stefana upisao je vanredne studije teologije u Beogradu na Bogoslovskom fakultetu, ali je zbog obaveze u eparhiji dalmatinskoj i parohiji skradinskoj, koju je po pokazanoj potrebi opsluživao, prekinuo vanredno studiranje na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Već 1975. godine Sveti arhijerejski sinod ga je na preporuku vladike Stefana uputio na redovne studije teologije u Bukurešt, ali tamo zbog političkih razloga (inforbirovska afera Dapčević) nikada nije otišao. Blagodareći toj ‘aferi’ krajem januara 1976. godine vladika Stefan ga šalje u Solun radi učenja grčkog jezika i priprema za upis na redovne studije teologije na Aristotelovom univerzitetu u Solunu. Na teološkom bogoslovskom fakultetu u Solunu studira od 1976-1980.godine. Diplomirao je sa odličnim uspehom novembra 1980. godine. Godine 1978. i 1979. u dva navrata pratio je kurseve francuskog jezika u Parizu.“
Napominje da je za vreme studiranja u Solunu redovno odlazio na Svetu Goru Atonsku i boravio na njoj, pre svega u Hilandaru i drugim svetogorskim manastirima.
„Posebno je bio duhovno vezan za starca Nikanora (Savića), tadašnjeg prvog epitropa Hilendarskog i starca. Od njega je mnogo naučio, a molitva starca Nikanora bila je da posle završenih studija ostane u Hilendaru. Njegovu molbu i želju tada mladi jeromonah Hrizostom je osetio i prihvatio i odmah po položenoj zakletvi na kraju studija otišao je u Hilendar. Odlukom staraca manastira Hilendara upisan je u monahologij namastira Hilendara i primio poslušanja efimeriosa (služaščeg jeromanaha) i sekretara manastira za grčki jezik. Međutim, zbog insistiranja tadašnjeg vladike dalmatinskog Nikolaja (blaženopočivšeg mitropolita dabrobosanskog) da se vrati u manastir Krku i da bude nastavnik u tamošnjoj bogosloviji početkom 1981. godine jeromonah Hrizostom se vratio u svoj postrig manastir Krku u kojoj je od septembra 1981. do septembra 1991. godine bio nastavnik, vaspitač, glavni vaspitač, manastirski ekonom, gostoprimnik, kustos novootvorene riznice manastira Krupe (1987/88), administrator parohija: đevrsačke, skradinske i bribirske i dr.“
Navodi da ga je Sveti arhijerejski sabor 23. maja 1991. izabrao za prvog episkopa novokreirane (1990) eparhije bihaćko-petrovačke, a ustoličen je 4. avgusta 1991. u Hramu Svetog Save u Drvaru, zato što je „katedralni hram u Bosanskom Petrovcu bio u fazi rekonstrukcije“.
„Administrativno eparhiju bihaćko-petrovačku primio je 22. avgusta 1991. godine od dotadašnjeg administratora episkopa dalmatinskog g. Nikolaja Mrđe. Došao je na eparhiju bukvalno bez igde ičega i narodskim jezikom rečeno ‘golu ledinu’. To ga nije obeshrabrilo. Imao je veru u Boga i poverenje u svoje eparhiote. Na eparhiji bihaćko-petrovačkoj ostao je pune 22. godine (1991-2013). Ostavlja se istoriji i istoričarima da izučavaju i pišu šta se sve dešavalo u ovom periodu njegova života, kao i to šta je sve preosvećeni vladika Hrizostom učinio u ovoj eparhiji i pod kakvim uslovima i okolnostima.“
Odlukom Svetog arhijerejskog sabora SPC 1. juna 2013. godine izabran je „na upražnjenu katedru episkopa zvorničko-tuzlanskih“. Ustoličen je u Sabornom hramu Rođenja presvete Bogorodice u Bijeljini 13. jula 2013. godine.
Odlukom Svetog arhijerejskog Sabora SPC 24. maja 2017. godine izabran je za mitropolita dabrobosanskog. Ustoličen je 3. septembra 2017. godine u Sabornom hramu Rođenja presvete Bogorodice u Sarajevu.
Od novembra 2020, nakon smrti patrijarha Irineja, predsedava Sinodom do izbora novog patrijarha SPC.
U januaru 2021. izjavio je da će se rado odazvati pozivu na vakcinaciju, ističući da je „veliki pobornik imunizacije i vakcinacije“.
“Koliko sutra, ako mogu. Ja sam veliki zagovornik vakcinacije, odnosno imunizacije stanovništva. To je jako pozitivno. Mi smo svi morali da primamo vakcine kao deca. Nisamo mogli u školu, ako nismo vakcinisani. I sada imamo ožiljke vakcine. Onda su na drugačiji način vršili vakcinaciju. Tako da ću se vrlo rado odazvati i primiti vakcinu.“ (Nova.rs, 17. 1. 2021. godine)
U medijima se pominje kao mogući kandidat za novog patrijarha SPC.
Foto: Fonet/Božana Pavlica
