Rođen 1965. u Beogradu.
U zvaničnoj biografiji navodi da je Filozofski fakultet, odsek istorija, upisao 1981, magistirao 1991. godine, a doktorirao 1995. godine.
„’Još kao klinac od pet-šest godina sam zavoleo istoriju’, dodaje. Sa 15 godina je postao najmlađi student Beogradskog univerziteta (položio je potrebne ispite i upisao se nakon završenog prvog razreda srednje škole), diplomirao je istoriju sa 21 godinom i prosečnom ocenom 9,88, u tridesetoj je postao doktor istorijskih nauka, objavio je nekoliko naučnih knjiga i napisao ili preveo stotinak stručnih tekstova iz društvene istorije, istorije kulture i medija (na srpskom, engleskom i nemačkom jeziku), usavršavao se u Londonu, Berlinu i Budimpešti.“ (Politika, 27. 11. 2010. godine)
Bio je dobitnik većeg broja međunarodnih stipendija (Sasakawa stipendija za najbolje postdiplomce Beogradskog univerziteta, stipendija SSEES University of London, DAAD,Roman von Herzog, Humboldt, Collegium Budapest).
Od marta 1987. zaposlen je u Institutu za savremenu istoriju. U aprilu 2019. imenovan je za direktora Instituta.
„Sada je u najvišem naučnom zvanju naučni savetnik. Držao predavanja na mnogim stranim univerzitetima. U Srbiji je angažovan kao gostujući profesor na više fakulteta, najviše na Fakultetu za medije i komunikacije Singidunum. Drži predavanja i piše naučne radove na engleskom i nemačkom. Služi se i italijanskim i bugarskim.“
Od 1987. godine učestvovao kao autor i stručni saradnik u stvaranju velikog broja obrazovnih televizijskih i radijskih emisija. Autor nekoliko stotina kviz emisija. Bio je pobednik čuvene „Kviskoteke“ TV Zagreb.
„Bilo je to predivno mladalačko iskustvo, mada ne bih da precenjujem njegov značaj. Imao sam sreće da sam se pojavio u kvizu pred kraj, kad je već imao ogromnu popularnost, a činjenica je i da su ‘formati’ iz bivše Jugoslavije ostali poznati na celom tom prostoru, često i više nego što realno zaslužuju. Kasnije sam upoznao mnoge ‘kvizomane’ koji su, smatram, bili bolji od mene – primećuje Peđa Marković. Ipak priznaje da je učešće u ‘Kviskoteci’ na mnogo načina obeležilo njegov život. Proslavio se, osvojio glavnu nagradu (škola jezika u Vašingtonu uz džeparac od 10.000 maraka), od takmičara postao onaj koji sastavlja pitanja za učesnike kvizova („Zlatna žica”, „Znam da znam”, „Sam protiv svih”, „Visoki napon”) a kao dugogodišnji ‘sakupljač nepotrebnog znanja’ počeo je drugim očima da posmatra i samu istoriju. Postao je svestan važnosti ‘sitnica’ koje mnogi istoričari potcenjuju i zanemaruju.“ (Politika, 27. 11. 2010. godine)
Napisao dvadesetak knjiga i stotinak naučnih radova, od kojih je skoro polovina objavljena u inostranstvu, uglavnom na engleskom i nemačkom, kao i više desetina novinskih članaka i eseja. U svojim knjigama bavio se pretežno istorijom društva i kulture u 20.veku.
„Preveo sedam knjiga sa engleskog. Napisao jednu knjigu na engleskom, koja je doživela dva izdanja. Otvarao neke malo ili nimalo istraživane teme u srpskoj istoriografiji (istorija svakodnevnog života, istorija stereotipa i mentalnog mapiranja, istorija modernizacije i evropeizacije, istorija studentskih pokreta, urbana istorija, istorija roda i porodice, istorija nacionalnih identiteta, uticaj Hladnog rata na kulturu i društvo, smena liberalnih i represivnih faza socijalizma, fenomen nostalgije za socijalizmom, istoriju gastarbajtera, uticaj kulture i ideologije na privatni život, istorija odnosa prema društvenim institucijama, istorija osećanja i međuljudskih odnosa, istorija kulture i medija,istorija istoriografije, itd). Neke od tih tema su kasnije postajale veoma popularne među mlađim generacijama naučnika, ne samo istoričara, već i istoričara umetnosti, književnosti, arhitekture i filma, sociologa i antropologa. To je verovatno razlog što je Predrag J. Marković, prema podacima Narodne biblioteke Srbije, i pretraživača JSTOR jedan od deset najcitiranijih srpskih istoričara.“
Bio je član Saveta za brendiranje Srbije, član Upravnog odbora RTS-a i v.d. predsednika Upravnog odbora Muzeja istorije Srbije.
Bio je član Demokratske stranke.
„A kad kažete Demokratska stranka, na koju stranku tačno mislite? Stranka u kojoj sam ja bio aktivan član raspala se na nekoliko stranaka. Kojoj ja to stranci nisam veran? Pajtićevoj, Živkovićevoj ili onoj Dušana Petrovića, ili Borisa Tadića? A pravo da vam kažem, nisu se ni trudili da me zadrže.“ (Politika, 5. 9. 2015. godine)
A 2014. prišao je pokretu „Dosta je bilo“.
„Veoma mi se svidela biografija Saše Radulovića. On je čovek koji je odrastao u Sarajevu, čiju porodicu rat nimalo nije poštedeo, nije se bavio nekim ratnim biznisima, već je uspeo da se dokaže na najtežem polju visokih tehnologija, od Nemačke do Kalifornije. Radulović je radio i u velikim korporacijama, a i sam je osnivao vrlo uspešne firme. Bio je i neka vrsta finansijskog forenzičara za tužilaštvo i policiju. I sve to bez ikakve političke ili porodične podrške. Po tome što je usamljeni borac za pravdu podseća me na Taličnog Toma, na koga malo liči i po izgledu i uzdržanom ponašanju. Ljude koje sam upoznao oko Radulovića povezuje samostalnost i racionalnost u mišljenju, relativno visok obrazovni profil i karijerna i životna ostvarenost. Njima politička funkcija nije jedina šansa da nešto urade sa životom. Sve što sam čuo od Radulovića odnosi se na konkretna razmišljanja, konkretna rešenja, kod njega nema praznih fraza, pokupljenih sa kratkih kurseva o menadžmentu ili politici, niti velikih reči lišenih značenja. Njegove ideje su zasnovane na iskustvu, znanju i jednom racionalnom, inženjerskom umu. Ne razmišljam o tome (da preuzmem neku stranačku funkciju). Sebe smatram građaninom kome je dužnost da bude politički aktivan. Ako nismo aktivni, nemamo pravo da kukamo.“ (Večernje novosti, 11. 8. 2014. godine)
Potom, na iznenađenje mnogih, u septembru 2015. prešao je u Socijalističku partiju Srbije i postao njen potpredsednik.
„Meni je za koji dan pedeseti rođendan. Ljudi svašta čine u tim godinama, mahom ludorije. Da li je ovaj dramatičan preokret u mom životu takva jedna ludost srednjih godina? Imam udoban i ostvaren život, zaokruženu karijeru, materijalnu obezbeđenost, a iznad svega manje-više potpunu nezavisnost i nekakav ugled čoveka od integriteta. Da li se nezavisnost i ugled moraju žrtvovati, ili makar isprljati, u pesku političke arene? Ivica Dačić, koji je svoje talente za ubeđivanje pokazivao od Argentine do Ist Rivera, ubedio je i mene, rekavši da me je pozvao upravo zbog nezavisnosti i integriteta. Ima trenutaka kada politika više nije dnevna borba za vlast, već borba za opstanak zemlje. Tada bi trebalo da svi u njoj učestvuju. To se desilo pre 100 godina, kada su svi umni ljudi Srbije priskočili u pomoć, voleli Pašića ili ne, čak i zadrti republikanci. Mnogi su napuštali gospodske živote evropskih profesora. Kako ja zamišljam svoje delovanje u ovoj Partiji? Ne zanimaju me poslanička, ministarska, odbornička mesta. Ne zanimaju me igre moći, ni u Partiji niti izvan nje. Zamišljam da ću povećati obim onoga što i inače radim. Dakle, povazdan razmišljam o tome kuda ide Srbija, šta je čeka, da li možemo da iskoristimo iskustva iz prošlosti da se pripremimo za te mutne virove i brzake strašnog istorijskog toka. Koje ideje i iskustva nam koriste? Šta da odbacimo? Pojedinac, niti može da shvati svu složenost naše stvarnosti, niti može da utiče na nju. Moćna organizacija kao što je SPS, može da umreži misleće ljude širom Srbije. To me je opredelilo za SPS. Svi znate da sam prethodno podržavao jednu sasvim drugačiju opciju, koju zastupaju ljudi koje i dalje veoma cenim i poštujem. Međutim SPS mi omogućava širi delokrug…“ (Sputnjik, 4. 9. 2015. godine)
Tada je saopštio i da nije više član Upravnog odbora RTS, dodajući da je „ponosan što je bio deo nacionalnog servisa“.
Na pitanje šta ga je razočaralo u DS-u, a šta kod Saše Radulovića i zašto Radulovića nije obavestio da odlazi iz pokreta „Dosta je bilo“, u intervjuu za „Politiku“, kazao je:
„Već smo pominjali da je teško reći koja je od nekoliko partija pravi DS. Što se Saše Radulovića tiče, on je jedan od najpametnijih i najčestitijih ljudi koje sam sreo. Međutim, SPS, odnosno Ivica Dačić, ponudio mi je širi delokrug. Kad velika partija iskaže spremnost da ponudi svoju infrastrukturu za stvaranje vizije, da organizaciono pomogne umrežavanje velikog broja ljudi i mobilizaciju mozgova širom zemlje, takva ponuda se ne odbija. Ivica Dačić i ja smo se dogovorili da poštujemo potpuno ćutanje. Prvi put sam bio potpuno diskretan. Niko nije znao za naše pregovore, čak ni najbliži Dačićevi saradnici. Čak ni moja porodica nije znala za te pregovore. Inače, Saša Radulović je poslednji čovek koga bih slagao.“ (Politika, 5. 9. 2015. godine)
Na RTS je govorio o ideji da se Slobodanu Miloševiću podigne spomenik.
„Vi ste svojevremeno govorili da niko nije tako dušmanski izdao svoj narod kao Milošević Srbe iz Hrvatske, da je on bio čovek bez vizije kada je reč o spoljnoj politici, kada ste promenili mišljenje?
– Prvo, mnogo je izašlo dokumenata posle haškog suđenja, gde se videlo da su stvari mnogo komplikovanije. To je izuzetno složeno vreme. Pitanje vizije je veliki problem. Pašić nije imao viziju, pa je bio najuspešniji…
– A pitanje izdaje?
– To sam rekao u nekom novinskom tekstu. Ne treba olako takve krupne reči koristiti.
– Jeste li olako davali te izjave?
– Nisam olako, nego, u to vreme kada sam to pisao, nije bio poznat ceo kontekst tog komplikovanog, višestrukog rata koji je vođen 90-ih godina, koji je neverovatno tragičan, neverovatno komplikovan, gde je zapravo većina poteza vučeno u iznudici.
– Zaslužuje li Milošević spomenik u Srbiji, kao što kažu Dačić i Ružić?
– Ja mislim da svi srpski državnici zaslužuju spomenike.“ (Espreso, 8. 4. 2018. godine)
Od decembra 2017. godine zamenik je predsednika SPS.
Na izborima u junu 2020. bio je kandidat na listi Socijalistička partija Srbije – Jedinstvena Srbija (SPS-JS) i izabran za narodnog poslanika. Ostavku na to mesto podneo je u maju 2021. „kako bi omogućio afirmaciju mladih kadrova u republičkom parlamentu“.
„Zbog svojih drugih obaveza nisam bio u prilici da budem aktivan u Skupštini, pa sam smatrao da je bolje da poslanički mandat imaju ljudi koji će biti aktivni i koji će učestvovati u radu skupštinskih zasedanja’, objasnio je Marković. Upitan kako ocenjuje rad i ponašanje poslanika aktuelnog skupštinskog saziva, Marković je rekao da je ‘dosta neobično’ često obraćanje neprisutnim ljudima. ‘Nama socijalistima se stalno postavlja pitanje ‘po čemu se razlikujemo od naprednjaka’. Ja uvek navedem primer da je prof. dr Marko Atlagić naprednjački istoričar, a da sam ja socijalistički istoričar. Tako da je Skupština zgodno mesto da se vidi razlika u stilu između mene i Atlagića, odnosno socijalista i naprednjaka’, naveo je Marković. Prema njegovim rečima, zbunjujuće je to što poslanici često prozivaju ljude koji nisu poslanici. ‘Meni je to bilo posebno interesantno kada je na dnevnom redu bio Zakon o digitalizaciji i kada je nekoliko poslanika napalo Dragana Đilasa što nije sproveo digitalizaciju. To je neobičan manir da se pominje Đilas u svakom mogućem i nemogućem kontekstu i to jeste novina ovog skupštinskog saziva’, istakao je istoričar. U ranijim sazivima, dok je bilo opozicije u parlamentu, dodao je Marković, odvijala se diskusija sa prisutnim ljudima. ‘Sadašnja diskusija sa zamišljenim protivnikom je jedna ‘politička kata’. Kata je u karateu borba sa zamišljenim protivnikom, a danas je to u politici skupštinski govor. Ova Skupština ima relativno kratak mandat, a videćemo kako će se ubuduće razvijati parlamentarni život u Srbiji’, rekao je Marković.“ (Beta, 20. 5. 2021. godine)
Foto: FoNet/Zoran Mrđa
