Rođen 1943. u selu Božanovići, opština Kalinovik.
Završio je Vojno-industrijsku školu u Zemunu “Teleoptiku”, Vojnu akademiju KOV, Komandno-štabnu akademiju (kao prvi u klasi, sa ocenom 9,57).
„Oficirsku karijeru započeo je u Skoplju 1965. godine. Napreduje do načelnika za nastavu 3. vojne oblasti Jugoslovenske narodne armije u glavnom gradu Makedonije.“ (Slobodna Evropa, 26. 5. 2011. godine)
U osvrtu na Mladićevu karijeru Dejan Anastasijević u „Vremenu“ naveo je da je on i tokom službovanja u Skoplju i Prištini imao najbolje karakteristike („mada su mu, što može biti značajno, zamerali da se suviše ističe“).
„Mrzeo je kancelarijske i štabne poslove i najbolje se osećao na terenu, među vojskom; često je i svoju decu vodio sa sobom na vežbe i marševe. I tokom rata, lakše ga je bilo naći u rovovima nego u komandi u Han Pijesku – ovo mu je donelo veliku popularnost među vojnicima. Da nije bilo rata, Mladić bi bez sumnje pred kraj karijere bio unapređen u generala i kao takav dočekao penziju. Ali, kada je zemlja kojoj se zakleo da služi počela da puca po šavovima, Mladić se zatekao u samom središtu vihora, u Kninu, da bi odmah po implementaciji Vensovog plana bio prekomandovan u Bosnu. Tu je njegova transformacija stvarno počela: Jugoslavija se raspala, ali jedna stvar je ostala: JNA, koja je, istina, promenila ime, oznake, ideologiju i etničku strukturu, ali je strukturno ostala gotovo nedirnuta. Civilni život je nestao kao grudva na suncu, a vojska, u kojoj je Mladić bio svoj na svome, praktično je postala sve i svja, barem tamo gde je Mladić bio. Pružila mu se prilika da veštine stečene tokom školovanja i na vežbama počne da koristi u stvarnom životu, i da umesto imaginarnih ‘plavih’ tuče stvarne neprijatelje. Istorija mu je dala ponudu koju nije mogao da odbije.“ (Vreme, 31. 5. 2011. godine)
Početkom januara 1991. godine postao je pomoćnik komandanta Prištinskog korpusa.
„Krajem juna iste godine i odlazi u Knin. Tamo komanduje bitkama koje pobunjeni Srbi vode protiv hrvatskih snaga. Početkom marta 1992. po naređenju načelnika Generalštaba JNA Blagoja Adžić sa dužnosti u Kninu odlazi u Sarajevo. Preuzimajući dužnost od generala Milutina Kukanjca, Ratko Mladić postaje komandant 2. vojne oblasti JNA, sa sedištem u Sarajevu. Od 12. maja 1992. godine, pa sve do kraja novembra 1996. godine, kako navodi Haško tužilaštvo, general Mladić je zapovednik vojske bosanskih Srba.“ (Slobodna Evropa, 26. 5. 2011. godine)
Aprila 1992. vanredno je unapređen u čin general-potpukovnika, a već narednog dana postavljen je za načelnika štaba i ujedno zamenika komandanta u Komandi Druge vojne oblasti JNA u Sarajevu.
„Na tu dužnost stupio je 10. maja 1992. General Mladić je, 12. maja 1992. godine, odlukom Narodne skupštine tada samoproglašene Srpske Republike u Banja Luci, a na predlog Radovana Karadžića, postavljen za komandanta Glavnog štaba Vojske Republike Srpske i na tom položaju je ostao do 1996. Redovno je unapređen u čin general-pukovnika 24. juna 1994.“ (Slobodna Evropa, 26. 5. 2011. godine)
U novembru 1996. godine, ukazom tadašnje predsednice Republike Srpske Biljane Plavšić, smenjen je sa mesta komandanta Glavnog štaba VRS i „nije imenovan za načelnika Generalštaba, pod pritiskom međunarodne zajednice i Haškog tribunala“.
„Zvanično, vojna karijera u VRS mu se završava polovinom 1997. godine, dok nezvanično oficir VRS ostaje sve do penzionisanja, 7. marta 2002, kada ukazom predsednika Republike Srpske ‘prestaje profesionalna vojna služba general-pukovnika Ratka Mladića’. Međutim, Mladić je imao status aktivnog vojnog lica i u SRJ, sve dok ukazom predsednika SRJ Vojislava Koštunice 28. februara 2001. nije penzionisan. Sva nepokretna imovina zamrznuta mu je stupanjem na snagu Zakona o zamrzavanju imovine haškim beguncima, usvojenog u parlamentu Srbije i Crne Gore, 7. aprila 2006. Utvrđeno je da je u vojnim objektima boravio do početka 2002. godine, od kada mu se gubi svaki trag. Svi dosadašnji pokušaji da bude uhapšen su propali, čak i posle hapšenja mreže njegovih jataka pre nekoliko godina.“ (Slobodna Evropa, 26. 5. 2011. godine)
Uhapšen je 26. maja 2011. u Lazarevu kod Zrenjanina, u kući brata od strica Branislava Mladića.
„Ratko Mladić, najtraženiji begunac na svetu, uhapšen je bez pružanja otpora nakon 16 dugih godina skrivanja. Haški optuženik o kom su kružile priče kao o nedodirljivom čoveku okruženom bivšim specijalcima spremnim na sve pronađen je sam u kući vojvođanskog sela, čime je srušen mit o beskompromisnom beguncu sa širokom mrežom podrške. ‘Svaka čast, našli ste onog kog ste tražili’, rekao je Ratko Mladić policajcu koji je nešto posle pet sati ujutro ušao u kuću u kojoj se krio u selu Lazarevu kod Zrenjanina. Dva pištolja koja je imao uz sebe nije ni pokušao da upotrebi, a policijskim operativcima pokazao je ličnu kartu na ime Ratko Mladić koja je istekla 1999. Priča o velikom broju jataka i gustim prstenovima obezbeđenja bila je prazna priča, rekao je ministar policije Ivica Dačić. ‘U proteklim godinama Ratko Mladić je bio sam. On je živeo sam sa svojim bratom. Usamljen, bez finansijskih sredstava, veoma teško je živeo’, naveo je Dačić. Prilikom hapšenja Mladić nije bio maskiran, bio je višeslojno obučen sa kačketom na glavi, i jedino što ga je razlikovalo od ranijih fotografija iz vremena vojne karijere je to da je vidno ostario i fizički oronuo. Desna ruka mu je ukočena što je, kako se navodi iz zvaničnih izvora, posledica nekoliko moždanih udara. Pre hapšenja, tokom skrivanja se najčešće predstavljao kao Milorad Komadić. Za javnost, naviknutu na priče o beskompromisnom beguncu, način na koji je završio bekstvo prilično je iznenađenje.“ (Slobodna Evropa, 27. 5. 2011. godine)
Sudski proces protiv Mladića počeo je 3. juna 2011.
„Želim da živim i da doživim slobodu. I ovakav kakav sam, branim svoju zemlju i svoj narod, a ne Ratka Mladića. I molim vas da se dogovorimo, neću da me vodaju ispod ruke kao slepca. Ja sam general Ratko Mladić i ceo svet zna ko sam”. Ovo je juče na prvom pojavljivanju pred većem Haškog tribunala rekao Ratko Mladić, bivši komandant vojske bosanskih Srba, kome se na teret u 11 tačaka optužnice stavlja genocid, zločini protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja rata tokom sukoba u BiH 1992–1995. godine. Mladić, koji je na suđenje doveden iz zatvorske bolnice, odbio je da se izjasni o krivici, a navode optužnice nazvao je gnusnim i monstruoznim. Mladić je dodao da je branio ‘svoj narod i svoju zemlju’, a ne Ratka Mladića. Kazao je i da nije ubijao ‘muslimane kao muslimane, ni Hrvate kao Hrvate’, niti da danas ‘ubija po Libiji i Africi’, i da nema razloga da se plaši ‘javnosti, novinara, nijednog naroda i narodnosti’. ‘Ne znam koliko će trajati suđenje, to zna samo onaj gore. Ja branim svoj narod, a ne Ratka Mladića’, kazao je optuženi, pored ostalog, ističući da želi da doživi slobodu.“ (Politika, 3. 6. 2011. godine)
U decembru te 2011. godine tužioci su predali četvrtu i konačnu verziju optužnice.
„Aprila 2014. godine odbijen je zahtev za oslobađanje Mladića krivice. U oktobru 2014. Pretresno veće odobrilo je zahtev Tužilaštva da ponovo otvori dokazni postupak i uvrstilo dokaze iz masovne grobnice Tomašica kod Prijedora koja je u međuvremenu pronađena. Krajem 2016. godine izrečene su završne reči na suđenju. Optužba je zatražila doživotnu zatvorsku kaznu. Odbrana je negirala zločinačko udruživanje, tvrdeći da je rat izazvala težnja Stranke demokratske akcije (SDA) ka ‘unitarnoj islamskoj BiH s muslimanskom dominacijom’, od koje su se Srbi branili.“ (Slobodna Evropa, 22. 11. 2017. godine)
U novembru 2017. osuđen je na doživotnu kaznu zatvora zbog genocida i zločina protiv čovečnosti.
„Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju proglasio ga je krivim i za progone, istrebljenja, ubistva, deportacije, prisilno premeštanje, terorisanje, protivpravne napade na civile, te uzimanje talaca. Sudsko veće Haškog tribunala, kojim je predsedavao sudija Alfonso Ori, (te Christoph Flügge i Bakone Justice Moloto) osudilo je Ratka Mladića po 10 od 11 tačaka optužnice.“ (Slobodna Evropa, 22. 11. 2017. godine)
U avgustu 2020, na kraju rasprave po žalbama na presudu kojom je osuđen na doživotni zavor, izjavio je „da je živ i zdrav i da će pasti optužnica protiv njega“, za koju smatra da je „čedo NATO pakta“.
„Nemojte se vređati, ali ovaj tribunal o kome imam negativno mišljenje, on je čedo zapadnih sila koje od perestrojke ‘duvaju u isti balon’, rekao je pored ostalog Mladić na kraju žalbene rasprave. Tužiteljki koja je zastupala žalbu, i kako je rekao, dva dana ga obasipala ‘zmijskim, đavolskim rečima’, Mladić je poručio: ‘To nisam ja o čemu ste vi govorili’. ‘Sada sam u poziciji da branim ne sebe, ja sebe ne branim, ja sam čovek koji je ceo život profesionalni vojnik, čestito sam radio i u miru i u ratu u skladu sa zakonima moje države koju je razbio NATO pakt. Da li je krivica Ratka Mladića u tome što nije dozvolio da ustaška neman baca srpsku nejač u jame kao u Jasenovcu… Ja sam bio u Srebrenici za razliku od svih vas ovde, od 9. jula do 13 jula. Kamera me je pratila sve vreme kroz Srebrenicu… Na mene je jednom prilikom pucao neki zaostali vojnik 28. lake divizije, ali je promašio. Ja sam tada imao kod sebe ‘hekler’ i rekao sam mu da prestane, ali nisam mu uzvratio, niti sam dao obezbeđenju da puca, jer je na sebi imao prsluk UN.’ Navodeći da je Srebrenica ključ ovog suđenja, Mladić je žalbenom veću rekao da je to ‘nemanjićki grad, odakle se vadilo zlato i srebro’, kao i da je srpski kralj Dragutin Nemanjić tamo podigao mnogo manastira. ‘Rat nije započeo Ratko Mladić, niti je napravio plan napada na Jugoslaviju…’, rekao je Mladić nakon čega je njegovo izlaganje prekinuto, ali je uspeo da doda: ‘Živ sam i zdrav i živeću dok ima našeg plemena, a ova optužnica je pala u vodu’.“ (Tanjug, RTV, 26. 8. 2020. godine)
U julu 2022. osuđen je drugostepeno na doživotni zatvor „zbog genocida, zločina protiv čovečnosti, kršenja zakona ili običaja ratovanja tokom rata u BiH 1992-1995“.
„Utvrđeno je da je kriv za genocid počinjen nad oko 8.000 Bošnjaka u Srebrenici, zaštićenoj zoni Ujedinjenih nacija (UN), u leto 1995. godine, progon i prisilno premeštanje Bošnjaka i Hrvata širom BiH, terorisanje civila tokom opsade Sarajeva, te držanje pripadnika mirovnih snaga UN taocima tokom NATO bombardovanja 1995. godine. Osuđen je po 10 od 11 tačaka optužnice za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Oslobođen je optužbe za genocid počinjen u šest bosansko-hercegovačkih opština tokom 1992. godine – Prijedoru, Sanskom Mostu, Ključu, Kotor Varoši, Foči i Vlasenici. Na presudu, izrečenu 22. novembra 2017. godine, žalili su se i Haško tužilaštvo i Mladićeva odbrana. Žalbeni postupak proveden je u avgustu prošle godine. Obe žalbe su odbijene. Tokom procesa, koji je počeo 16. maja 2012. godine i trajao 530 dana, izvedena su 592 svedoka, te predočeno oko 10.000 dokaznih materijala. Sud je u obzir uzeo i 2.000 presuđenih činjenica.“ (Slobodna Evropa, 8. 7. 2021. godine)
Pretresno veće zaključilo je da je počinio zločine učešćem u četiri udružena zločinačka poduhvata.
„Prvi sveobuhvatni je uključivao zajednički plan s ciljem da se bosanski Muslimani i bosanski Hrvati trajno uklone s područja u BiH na koja su bosanski Srbi polagali pravo, i to činjenjem zločina za koje se teretio u optužnici. Drugi udruženi zločinački poduhvat je imao za cilj širenje terora među civilnim stanovništvom putem kampanje snajperskog delovanja i granatiranja. Cilj trećeg udruženog zločinačkog poduhvata bilo je eliminisanje bosanskih Muslimana iz Srebrenice.
Četvrti udruženi zločinački poduhvat imao je za cilj da se pripadnici UN-a uzmu za taoce kako bi se sprečilo da NATO izvede vazdušne napade na vojne ciljeve bosanskih Srba.“ (Slobodna Evropa, 8. 7. 2021. godine)
Foto: FoNet/AP
