Rođen 1965. godine u Kruševcu.
„Možda deluje čudno za one koji poznaju njegov politički rad, ali Milivojević je odgajan u duhu tradicionalne, religiozne i monarhističke porodice. Sa šest godina je na zidu kuće, u kojoj je bilo sedište kruševačke komunističke partije, napisao ‘Živeo kralj’. U mladosti se bavio sportom i imao želju na nastupi na Olimpijskim igrama. ‘Sanjao sam da osvojim zlatnu medalju ne zbog sebe već da bih kad zasvira ‘Hej, Sloveni’ zapevao ‘Bože, pravde’.“ (Danas, 21. 7. 2008. godine)
Ističe da mu je najsrećniji deo života bio kada je „od 1980. do 1991. bio član Gorske službe spasavanja na Kopaoniku“.
Završio je Poljoprivredni fakultet u Zemunu.
„Godine 1987, kao student druge godine, tražim da se iz hola Poljoprivrednog fakulteta ukloni bista Josipa Broza Tita. ‘Mogu da razumem’, – kažem – ‘s obzirom da sam na fakultet došao da proučavam stočarstvo, odnosno biološke nauke, da u holu stoji bista svinje ili recimo magarca, ali mi nije jasno zašto stoji Titova bista’. Jedan od profesora cinično uzvraća da ako proučavam biološke nauke onda moram biološki i da razmišljam, ne društveno. Bista je ipak posle nekog vremena uklonjena. Organizujem proteste zbog nekih socijalnih pitanja, vezanih za studentski standard. Kolege me primećuju kao nekoga ko se bori za njihova prava. U Studentskom gradu demonstriram kada albanski teroristi, tada su se zvali iredentisti, pretuku nekoliko studenata. Aktivan sam i u jogurt i balvan revoluciji. Ali, na Gazimestan ne idem, niti na Ušće. Već mi je jasno ko je Milošević i šta želi.“ (Republika, 1. 9. 2000. godine)
Navodi da se nekoliko dana posle 9. marta 1991, kao član delegacije Studentskog grada, našao među studentima koje je u Rektoratu primio tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević.
„Sedim u dnu sale. Sa Miloševićem najčešće razgovara Nebojša Milikić, student Rudarsko-geološkog fakulteta. U jednom trenutku mu otprilike kaže: Vi ste nesposoban političar, dajte ostavku, neće vam pasti kruna sa glave. Neko onda pita ko je devetog marta izveo tenkove na ulicu. Milošević se maša za bežični telefon: ‘Upravo sam se čuo sa Borislavom Jovićem. Ni on nije znao da će tenkovi biti na ulici’. Iritirano skačem iz zadnjeg reda: ‘Gospodine Miloševiću, dobro me pogledajte! Okrećem se oko sebe, pravim čitav krug, pitam: Da li ja vama ličim na budalu? Mi ovde davno smo prestali da verujemo u Deda Mraza, još od sedme godine’. Tražim ostavku, ponavljajući manje-više ono što je već rekao Milikić. Milošević pokušava da me prekine, govorim glasno, vičem. Milošević kaže da će dati ostavku kada to od njega bude tražio njegov narod. Tako kaže: njegov narod, na njegovim ulicama… ‘Mi, gospodine Miloševiću’ – odvraćam – ‘nismo narod ni Zanzibara, ni Gvatemale ni Gane, ali nismo ni vaš narod. Mi smo narod Srbije i tražimo vašu ostavku, a ni ulice nikada nisu bile vaše što ste pre nekoliko dana, devetog marta, mogli da vidite. Dajte ostavku, bićete slavljeni kao rodonačelnik demokratije u Jugoslaviji’. Kreće lavina. Glasovi, pitanja. Milošević je nervozan, uplašen, grabi papire i zajedno sa savetnicima odlazi, prekida komunikaciju.“ (Republika, 1. 9. 2000. godine)
Ističe da su mu profesori sa fakulteta još 1990. nudili da pristupi novoj partiji koja će se formirati od SKJ i SSRNJ, ali da je on to odbio.
„Reč je, naravno, o SPS-u. Kažu da je to nova zdrava snaga čiji je cilj da očuva Jugoslaviju. Pitam ih da li će ta nova zdrava snaga vratiti mome dedi ono što su mu komunisti oteli 1947. godine, da li će se ograditi od žrtava komunističkog terora i da li će crkvi vratiti njenu imovinu. Tako sam se razišao sa fakultetskom upravom. Ukidaju mi neke beneficije. Onemogućavaju da budem asistent. Branim diplomski rad i vraćam se u Kruševac. Nisam otišao, a mogao sam: u Australiju, Kanadu, Novi Zeland ili, recimo, Izrael. Otvaram privatnu radnju.“ (Republika, 1. 9. 2000. godine)
Nakon studija bavio se stočarstvom, ali i ugostiteljstvom.
„Po završetku studija, Milivojević se sa pokojnim ocem bavio stočarstvom. Imao je zatim marketinšku agenciju, a uspešno se bavio i ugostiteljstvom. Restoran brze hrane koji je vodio sa bratom bio je poznat širom Srbije po, priča se, odličnim ćevapima. Da mu ne bi prigovarali da se bogati na konto svoje političke aktivnosti, Milivojević je kada je postao poslanik napustio privatni biznis. Sanja da se vrati privatnom poslu. ‘Kad Srbija čvrsto zakorači ka EU, napuštam politiku i vraćam se biznisu. I to u svom Kruševcu. Nikada ne bih živeo u Beogradu. Volim mir i prisnost koja postoji u mom gradu’.“ (Danas, 21. 7. 2008. godine)
Bio je aktivista „Otpora“.
„U vreme prvih pretnji bombardovanjem sa zapada, negde 1998. godine, zahvaljujući pokojnom Slavku Ćuruviji i listu ‘Dnevni telegraf’ video sam da je grupa mladih ljudi formirala neki pokret Otpor i uzela pesnicu kao simbol. Koliko mogu pratim njihov rad, iako oni tada deluju po principu duboke ilegale. Krajem te godine uhapšeno je četvoro mladih zato što su iscrtali pesnicu na jednoj od beogradskih fasada, tako da se to može uzeti kao neki javni početak delovanja Otpora. Prepoznao sam taj pokret kao nadolazeću snagu, neuprljanu, neukaljanu, koja se bori za slobodu, a ne za vlast.“ (Republika, 1. 9. 2000. godine)
Navodi da je hapšen 42 puta.
„Dva puta su me kidnapovali ljudi koji su se predstavili kao službenici DB i pretili mi ubistvom. Mnogi ljudi su tokom devedesetih mnogo gore prošli, te ono što se meni dešavalo nije ništa.“ (Danas, 21. 7. 2008. godine)
Tokom bombardovanja 1999. bio je učesnik protesta u Kruševcu.
„Već prvih dana uhapšen je Nebojša Ristić, urednik Radija Sokobanja. Uvodi se ratno stanje. Moj rođeni brat i brat od ujaka su mobilisani. Mnogi moji prijatelji takođe. Gledam Televiziju Crne Gore, satelitski program, slušam Radio Slobodna Evropa da bih znao šta se dešava u mojoj rođenoj zemlji. Onda kreću protesti roditelja, pretežno majki mobilisanih vojnika. Veličanstveno. Usred rata, dok vlada Zakon o ratnom stanju, pet hiljada žena u Kruševcu, na glavnom gradskom trgu, protestuje protiv pogubne politike Slobodana Miloševića i traže da im se deca vrate sa Kosova. U jednom trenutku zovem Televiziju Crne Gore, govorim šta se dešava da bi oni potom kontaktirali Miroljuba Arsića, dopisnika lista Danas, koji je vrlo hrabro, objektivno i korektno obavestio javnost Crne Gore, a samim tim i sveta jer je ta informacija preuzeta i od nekih svetskih medija. Arsića posle privode nameravajući da ga optuže kao jednog od organizatora protesta. U Kruševac stiže oko 3.000 vojnika. Dezerteri. Još nekoliko dana nastavljamo proteste, sve dok od, tada komandanta treće oblasti, a danas načelnika Generalštaba, Nebojše Pavkovica ne dobijemo časnu oficirsku reč da vojnici neće biti uhapšeni i izvedeni pred Vojni sud.“ (Republika, 1. 9. 2000. godine)
Bio je član Izvršnog odbora „Otpora“, koji je učestvovao na vanrednim parlamentarnim izborima u decembru 2003. Lista osvaja svega 1,63 odsto glasova i ne prelazi cenzus.
Na predsedničkim izborima, održanim u junu 2004, „Otpor“ je pozvao građane da glasaju za kandidata Demokratske stranke Borisa Tadića. U septembru te godine „Otpor“ pristupa Demokratskoj stranci.
„Do sada je bio narodni poslanik tri puta. Prvi put je izabran za poslanika u sedmom sazivu, od 2007. do 2008, zatim u osmom sazivu, od 2008. do 2012, a i na kraju u devetom sazivu, od 2012. do 2014. godine. U 13. sazivu izabran je za poslanika kao 21. na listi Marinika Tepić – Ujedinjeni za pobedu Srbije (Stranka slobode i pravde, Narodna stranka, Demokratska stranka, DZVM – VMDK, Stranka Makedonaca Srbije, Pokret slobodnih građana, Udruženi sindikati Srbije ‘Sloga’, Pokret za preokret, Pokret Slobodna Srbija, Vlaška stranka), mandat mu je potvrđen 1. 8. 2022. godine.“ (Otvoreni parlament)
Za odbornika u Skupštini grada Kruševca biran je tri puta.
Bio je predsednik Izvršnog odbora Demokratske stranke, ali je u decembru 2022. podneo ostavku na tu funkciju.
„Milivojević je za N1 rekao da je dao ostavku na funkciju u DS jer želi da se maksimalno posveti poslaničkom radu. ‘Ja prvo smatram da jedan čovek može da radi kvalitetno samo jedan posao, ne može da radi dva posla. Ja sam dao ostavku na mesto predsednika IO DS, jer želim da se maksimalno posvetim poslaničkom radu. Nema nikakvog nesporazuma između mene i bilo koga u rukovodstvu DS’, poručio je Milivojević. Dodao je da posao poslanika zahteva ogromnu odgovornost i posvećenost, i da će biti još više truda da bi stranka delovala još bolje i ‘onda sam zamolio da neko drugi preuzme pripremu stranke za sledeće lokalne, pokrajinske i očigledno i parlamentarne izbore koji su veoma blizu’. ‘Ono što je za mene veoma važno, ostajem pod plavo-žutom zastavom slobode DS, u timu DS, još aktivniji, sa još većim obavezama u poslaničkom klubu. Ovu pobedu pred nama možemo da dobijemo samo na juriš. Ja se kandidujem da juriš predvodim’, istakao je Milivojević.“ (N1, 11. 12. 2022. godine)
Na parlamentarnim izborima održanim u decembru 2023. izabran je za poslanika u Skupštini Srbije kao sedmi na listi „Srbija protiv nasilja – Miroslav Miki Aleksić – Marinika Tepić (Stranka slobode i pravde, Narodni pokret Srbije, Zeleno-levi front, Ne davimo Beograd, Ekološki ustanak – Ćuta, Demokratska stranka, Pokret slobodnih građana, Srbija centar, Zajedno, Pokret za preokret, Udruženi sindikati Srbije „Sloga“, Novo lice Srbije)“.
Na Izbornoj skupštini DS, održanoj 14. decembra 2024, izabran je za predsednika Demokratske stranke.
„Ja se ne kandidujem da pobedim bilo kog pretedenta na mesto predsednika DS, ja se kandidujem da napravim veliku stranku koja će pobediti režim Aleksandra Vučića. Vreme je za veliki otpor štetočinskoj vlasti. Silnici ruše institucije i teraju nas da borbu za normalan život vodimo na ulicama i trgovima. Za tu borbu sam spreman i neću ustuknuti pred siledžijama, baš onako kao dok sam bio član Otpora, u herojsko doba stvaranja naše demokratje. Stranački saborci koji me podržavaju očekuju da entuzijazamom i borbenim duhom nadahnem našu Demokratsku stranku’, kazao je Milivojević.“ (Danas, 11. 12. 2024. godine)
Foto: FoNet, Milica Vučković
