Rođen 1955. godine u selu Rujišta kod Višegrada.
Srednju školu unutrašnjih poslova završio je 1974. godine.
„Od jula 1974. do 31. jula 1987. bio je policijski inspektor, načelnik odeljenja i pomoćnik načelnika Odeljenja za poslove milicije u Sekretarijatu za unutrašnje poslove u Užicu. Od avgusta 1987. godine do decembra 1991. bio je načelnik Uprave za poslove milicije, javni red i mir i bezbednost saobraćaja u Sekretarijatu za unutrašnje poslove Republike Srbije. U januaru 1992. godine, postao je zamenik načelnika za poslove milicije Sekretarijata unutrašnjih poslova u Beogradu. Dana 1. juna 1998. imenovan je za načelnika štaba Ministarstva unutrašnjih poslova za Kosovo i Metohiju, sa činom general-majora. Štab MUP-a dobio je 16. juna 1998. širi mandat, a Lukić je ostao na njegovom čelu. Na toj dužnosti ostao je za vreme ratnog stanja koje je počelo 24. marta 1999. godine. Dana 12. maja 1999. unapređen je ukazom predsednika Republike Srbije iz čina general-majora u čin general-potpukovnika. Posle juna 1999. bio je pomoćnik načelnika RJB-a i načelnik Uprave pogranične policije u MUP-u u Beogradu“. (www.icty.org)
Posle Petog oktobra i promene vlasti, imenovan je (31. januara 2001) za pomoćnika ministra i načelnika Resora javne bezbednosti. Na ovom položaju unapređen je u čin general-pukovnika.
„24. maja 2001. ministar policije Dušan Mihajlović objašnjava da je Sreten Lukić – od juna 1998. do okončanja NATO bombardovanja 1999. na mestu koordinatora štaba MUP-a Srbije za Kosovo i Metohiju – postavljen na mesto načelnika RJB-a ‘jer je njegov dosije čist, kao i da ne može da odgovara za zločine počinjene na Kosovu samo po komandnoj odgovornosti’. Premijer Zoran Đinđić izjavljuje da su članovi Vlade bili svesni toga da Sreten Lukić ‘nije anđeo’, ali da je od svih kandidata bio najprikladniji.“ (Vreme, 1. 11. 2001. godine)
„Odlikovan je i Ordenom Jugoslovenske zastave prvog stepena. Povodom Dana policije u junu 2003. predsednik SCG Svetozar Marović odlikovao je Lukića medaljom ‘Obilić’.“ (Glas javnosti, 21. 10. 2003. godine)
Krajem aprila 2003. na sednici Odbora za bezbednost Skupštine Srbije predstavljao je rezultate akcije “Sablja”, organizovane posle ubistva premijera Zorana Đinđića.
„Pripadnici MUP su danonoćnim radom obavili veliki deo posla i odbranili državu od nasrtaja organizovanog kriminala. U toj borbi, preduzetoj posle ubistva premijera Đinđića, policija je ostvarila izuzetnu saradnju sa Vojskom SCG i BIA, a pomoć građana Srbije bila je velika. U iscrpnom izveštaju, Lukić je naglasio da je došlo do novih saznanja u nekim ranije počinjenim krivičnim delima. Reč je o ‘slučaju Ibarska magistrala’, a osnovano se sumnja da su Slobodan Milošević, bivši predsednik SRJ i Radomir Marković, bivši načelnik RDB, bili podstrekači ubistva Ivana Stambolića. Takođe, ima pomaka i u rasvetljavanju ubistva Momira Gavrilovića, i o svemu će javnost uskoro biti obaveštena.“ (Večernje novosti, 24. 4. 2003. godine)
U oktobru 2003. Haški tribunal objavio je optužnice za ratne zločine na Kosovu 1999. godine protiv Lukića i bivših generala Vojske Jugoslavije Nebojše Pavkovića i Vladimira Lazarevića, kao i policijskog generala Vlastimira Đorđevića. Na Trgu Republike u Beogradu pripadnici policije organizovali su skup podrške generalu Lukiću.
„Prošlog četvrtka, na mitingu podrške generalu policije Sretenu Lukiću, koga glavna haška tužiteljica Karla del Ponte želi da sa još trojicom generala vojske i policije vidi u Hagu, policajci su nosili transparente, a Nenad Čanak je (jedini iz sadašnje vlasti) došao da ih podrži i lično kaže kako je nova haška optužnica atak na političku stabilnost zemlje. U novinskim dokumentacijama pod odrednicom ‘Čanak o Hagu’ do sada je bilo moguće pronaći samo njegove izjave o tome da svi optuženi, bez izuzetka, moraju hitno u Hag kako bi se sa naroda skinulo breme kolektivne krivice. Od sada će tu stajati i zalaganje za skidanje haških čini sa generala Lukića ‘jer je bio lojalan DOS-u’. Na transparentima koji su se prošle nedelje pojavili na Trgu uglavnom je pisalo ‘Svi smo mi Lukić’ i odmah se videlo da dizajneri ovog skupa i kreatori policijskih parola za taj dan nisu baš previše razmišljali – general-potpukovnik Sreten Lukić, drugi čovek srpske policije i načelnik Resora javne bezbednosti, nije jedini Lukić koga Hag traži. Na haškoj poternici odavno je i ime Milana Lukića, čoveka za koga se osnovano sumnja da ima previše krvi na rukama i koji već godinama uspeva da ostane sakriven i nedostupan organima gonjenja i zato parola ‘Svi smo mi Lukić’, nije bila baš najsrećnije formulisana.“ (Vreme, 30. 10. 2003. godine)
Na vanrednim parlamentarnim izborima održanim 28. decembra 2003. godine Lukić je bio na trećem mestu liste Liberala Srbije, stranke tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića.
„Lider Liberala Srbije Dušan Mihajlović izjavio je sinoć da građani Srbije na predstojećim izborima treba da odluče da li je generalu policije Sretenu Lukiću, mesto u parlamentu ili pred Haškim tribunalom. On je, na predizbornoj konvenciji LS u Jagodini, rekao da je Lukić, kao i drugi generali vojske i policije, ‘bio junak u odbrani našeg naroda na Kosovu i Metohiji’. ‘Lukić je bio desna ruka Vlade Srbije u reformi policije i heroj u operaciji ‘Sablja’, u kojoj su uhapšeni oni koji su ubili premijera Đinđića. Odluku o njegovom izručenju ne treba da donosi vlada, već narod, i za to će imati priliku na predstojećim izborima’, rekao je lider liberala.“ (Politika, 15. 12. 2003. godine)
Lista Liberala Srbije nije uspela da „preskoči“ cenzus.
U martu 2004. smenjen je sa funkcije. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić izjavio je da smena Lukića ne predstavlja pripreme za njegovo izručenje Haškom tribunalu.
„To nema nikakve veze sa izručenjem. Na dnevnom redu sednice Republičke vlade bila je zamena svih zamenika ministara, pa samim tim i Lukića kao pomoćnika za poslove javne bezbednosti. To je redovna promena prilikom dolaska nove vlade. Što se tiče MUP-a, to je početak kadrovske reorganizacije i ne treba dovoditi u vezu s Tribunalom u Hagu – rekao je Jočić. Na pitanje da li smena ima veze sa razgovorom Koštunice i Pauela u smislu nekog uslovljavanja, ministar policije je rekao: ‘Ova Vlada nije ničim uslovljena’.“ (Glas javnosti, 6. 3. 2004. godine)
U maju 2004. Dušan Mihajlović, lider Liberala Srbije, izjavio je da je ta stranka napravila grešku kandidujući Lukića na izborima.
„On je istakao da Haški optuženici neće učestvovati u političkom životu i da takve ljude više neće primati u stranku. ‘Naš pokušaj da generala Lukića biračima ponudimo kao heroja akcije ‘Sablja’ nije dao rezultate. Shvatili smo da smo napravili političku grešku, koja je izazvala opravdano uznemirenje u evropskoj i svetskoj porodici liberalnih partija. Zaključili smo da nijedna osoba koja je optužena da je počinila bilo kakav ratni zločin ne treba bude povezana sa našom partijom na bilo koji način, sve dok se ne oslobodi optužbi – rekao je juče Mihajlović na konferenciji za novinare. Na pitanje da li se LS ograđuje od Lukića, Mihajlović je odgovorio je da ‘ne razume pitanje’. On je istakao da sa Lukićem nije razgovarao oko dobrovoljne predaje Tribunalu, te da se za njega sada interesuje pošto policijski general ima zdravstvenih problema.“ (Glas javnosti, 8. 5. 2004. godine)
Nakon skoro godinu dana od podizanja optužnice, krajem septembra 2004, Lukić je u pratnji advokata Siniše Simića primio optužnicu Haškog tribunala u Okružnom sudu u Beogradu. U saopštenju Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu navedeno je da je Veće upoznalo Lukića sa navodima za predaju i da će „u daljem postupku optuženog generala sud postupati u skladu sa odredbama Zakona o saradnji Srbije i Crne Gore sa Tribunalom i Zakonika o krivičnom postupku“.
Početkom aprila 2005. prebačen je u Haški tribunal iz bolnice u kojoj je bio na operaciji. Dan ranije obratio se javnosti izjavom, koja je do medija stigla posredstvom njegovog advokata, ističući „da je krajnje vreme da se prekine sa manipulacijama o njegovom navodnom obećanju da će posle izlaska iz bolnice lečenje nastaviti u Hagu“. Međutim, nakon Lukićevog izručenja tadašnji ministar pravde Zoran Stojković izjavio je da je general MUP otišao dobrovoljno u pritvor Haškog tribunala, „na osnovu sopstvenog dogovora sa predstavnicima tog suda“.
„On je naglasio da Vlada nije bila umešana u proceduru i određivanje trenutka odlaska u Hag, navodeći da se Lukić o svemu, mimo Vlade, direktno dogovorio sa predstavnicima Tribunala. ‘Radilo se o posebnoj proceduri, kao u slučaju hrvatskog generala Bobetka. Lukić se dogovorio sa Tribunalom da dođe njihov lekarski tim i prihvatio je da ide u Hag ako konstatuju da je zdrav. Komisija lekara Haškog tribunala konstatovala je da je Lukić sposoban da ide’, rekao je Stojković.“ (Blic, 6. 4. 2005. godine)
U februaru 2009. osuđen je na 22 godine zatvora. Na istom suđenju na istu zatvorsku kaznu osuđeni su i nekadašnji potpredsednik Vlade SR Jugoslavije Nikola Šainović, komandant Treće armije Vojske Jugoslavije Nebojša Pavković, dok je sud oslobodio krivice bivšeg predsednika Srbije Milana Milutinovića.
„Presudom veća, Šainović, Pavković i Lukić označeni su kao ključni učesnici u, kako je navedeno, ‘zajedničkom zločinačkom poduhvatu’ nasilnog proterivanja stotina hiljada albanskih civila sa Kosova, od marta do juna 1999, čiji je cilj bila, kako je tvrdila i optužba, ‘promena etničke ravnoteže radi zadržavanja srpske kontrole’ nad pokrajinom. Šainović, Pavković i Lukić proglašeni su krivim po svih pet tačaka optužnice – za prisilno premeštanje, deportacije, ubistva i progon albanskog stanovništva sa Kosova.“ (Slobodna Evropa, 26. 2. 2009. godine)
U januaru 2014, u drugostepenom postupku, kazna mu je smanjena na 20 godina zatvora.
„Načelniku policije za Kosovo Sretenu Lukiću, koji je takođe u prvom stepenu osuđen na 22 godine zatvora, takođe je ukinuta presuda za Turićevac, ali mu je potvrđena presuda za preostale delove pet tačaka optužnice, kao i utvrđena odgovornost za progone putem seksualnog nasilja. Kazna mu je smanjena za dve godine pa je osuđen u drugom stepenu na 20 godina.“ (Slobodna Evropa, 23. 1. 2014. godine)
U januaru 2021. Mehanizam u Hagu vratio ga je sa izdržavanja kazne u Poljskoj u sudski pritvor u Ševeningenu.
„Vlasti Poljske obavestile su Mehanizam da je Lukić izdržao maksimalnu kaznu od 15 godina zatvora, koju tamošnji zakon predviđa za dela za koja je osuđen, i zbog toga više ne može biti u zatvoru u toj zemlji.“ (Slobodna Evropa, 21. 1. 2021. godine)
U oktobru 2021. pušten je iz zatvora u Ševeningenu.
„Sreten Lukić, penzionisani general srpske policije, još pre dve godine izdržao je dve trećine kazne, međutim njegov zahtev za puštanje na uslovnu slobodu je predsednik Mehanizma u Hagu ignorisao.“ (Danas, 10. 10. 2021. godine)
Kako ističe BIRN, Mehanizam za međunarodne krivične sudove odobrio je Lukiću prevremeno puštanje na slobodu „pod uslovom da ne negira zločine koje je počinio u ratu na Kosovu ili bilo koje druge zločine počinjene tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji“.
„Neću davati nikakve izjave kojima se negiraju zločini za koje je MKSJ (Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju) bio nadležan, a nad kojima je Mehanizam (za međunarodne krivične sudove) zadržao nadležnost, koji su počinjeni tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji’, obećao je Lukić u sporazumu o uslovnom puštanju. ‘Ni pod kojim okolnostima neću, direktno ili indirektno, javno izraziti slaganje sa veličanjem lica koja je osudio MKSJ ili Mehanizam, niti ću na bilo koji način doprineti veličanju tih lica’, dodao je on. Takođe je obećao da neće ‘razgovarati putem društvenih mreža, s medijima, niti s bilo kim izuzev s mojim eventualnim pravnim zastupnikom kog je priznao Mehanizam, osim u slučaju da za to unapred dobijem konkretno odobrenje od predsednika’.“ (Balkaninsight.com, 11. 1o. 2021. godine)
Foto: Printscreen Youtube/ICTY
