Rođen 1953. u Beogradu.
Kao najbolji đak završio je Četrnaestu beogradsku gimnaziju, za koju je izjavio da je „beogradski Iton“.
„Ta tvrdnja za moju gimnaziju samo je reakcija na intrige mojih prijatelja da su u to vreme oni koji su izbacivani ili se nisu snašli u drugim gimnazijama iz okoline – Osma, Peta, Prva, Šesta i druge – odlazili u Četrnaestu gimnaziju. Ja sam to video drugačije: slobodni i kreativni duhovi od po 15, 16 godina, koji nisu podnosili klasične stege represivnih didaktičkih sistema dolazili su u moju gimnaziju kao u prostor slobode. Ali, šalu na stranu, gimnazija kakvu pamtim bila je stara, otmena dama od koje se moglo svašta naučiti. I kakve smo profesore imali! Ako hoću da budem potpuno iskren, nikada nisam bio radoznaliji i pametniji nego u te četiri godine gimnazijskog obrazovanja.“ (Nedeljnik, 23. 12. 2017. godine)
Medicinski fakultet u Beogradu završio je 1978. kao student generacije.
„Ta škola (Četrnaesta beogradska gimnazija) je u nama budila osećaj omnipotencije, pa se i moja dilema o fakultetu kretala između medicine, elektrotehnike, matematike, književnosti, filozofije… Dalekih zima ne sećam se više… ali mislim da je prevagnulo mišljenje moje tadašnje devojke, a danas supruge, da je medicina možda najbolji izbor za mene. O mom čvrstom stavu nije bilo ni govora. Danas mislim da nisam pogrešio… ali, da mogu da biram ponovo, da počnem ispočetka, verovatno bih ovoga puta izabrao nešto drugo – ako ništa drugo, zabavnije je.“ (Nedeljnik, 23. 12. 2017. godine)
Dugo se bavio košarkom, a „Nedeljnik“ navodi da je „čak zamrznuo studiranje godinu dana da bi bio trener KK ‘Železničar'“.
„Košarkom me je, uostalom kao i moje prijatelje, ‘zarazio’ pokojni Obrad Belošević, naš nastavnik fizičkog i čuveni košarkaški sudija, koji je sredinom šezdesetih započeo sa školom košarke u Osnovnoj školi ‘Sveti Sava’. (…) Drugi kuriozum je što se radilo o tajnoj ljubavi, koju smo morali da krijemo. Na Čuburi i Neimaru, gde smo odrasli, muškim sportovima su se smatrali gotovo isključivo fudbal i boks, pa smo opremu krili da nas ne otkriju stariji mangupi iz kraja i time postanemo predmet izrugivanja. Čini se da je tek nakon trijumfa u Ljubljani ‘ulica’ prihvatila da se radi o i te kako ‘muškom’ sportu. Mi iz Beloševićeve škole smo se međusobno ‘vukli’ i, iako su nam se igrački talenti i sposobnosti bitno razlikovale, želeli smo da igramo zajedno, pa smo se konačno skrasili na terenu beogradskog ‘Železničara’.“ (Nedeljnik, 23. 12. 2017. godine)
Doktorsku disertaciju odbranio je 1986. na Medicinskom fakultetu, na kome je postao redovni profesor.
„Bavim se neurodegenerativnim bolestima centralnog nervnog sistema, od kojih su javnosti najpoznatije Alchajmerova i Parkinsonova bolest. Imao sam sreće da se ovim problemima, koje smatram najfascinantnijim u oblastima neuronauka, bavim i kao kliničar, ali i kao bazični istraživač na animalnim i ćelijskim modelima ovih bolesti. Ukratko, nekako od diplomiranja sam znao da ću se baviti mozgom. Zašto? E to već nisam znao. Verovatno je to bio eros magle, mistike i neistraženih fenomena koji i danas obavijaju moju oblast. Imao sam veliku sreću da me u svoju laboratoriju neposredno po diplomiranju primi profesor Bogomir Mršulja, koji se prevashodno bavio životinjskim modelom moždanog udara. Bila je to u to vreme evropska laboratorija u kojoj su se eksperimenti radili svakog dana.“ (Nedeljnik, 23. 12. 2017. godine)
Od 1980. godine radi na Klinici za neurologiju Kliničkog centra Srbije (KCS). Bio je direktor Klinike i dekan Medicinskog fakulteta u Beogradu.
„Profesor neurologije na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i pionir istraživanja neurodegenerativnih bolesti u našoj sredini. Osnivač je Laboratorije za genetsku i molekularnu dijagnostiku neuroloških bolesti, Laboratorije za humanu neurofiziologiju i jedan je od osnivača Centra za poremećaje pamćenja i demenciju. U najvećem delu svog istraživačkog rada, uporedo sa kliničkim, bavio se i relevantnim laboratorijskim istraživanjima na animalnim modelima i ćelijskim kulturama. Tokom svog usavršavanja radio je više godina u Laboratoriji za izučavanje ishemije mozga Medicinskog fakulteta u Beogradu, u Midlseks bolnici u Londonu (Middlesex Hospital, London) i u dva maha u Institutu za neurologiju Kolumbija Univerziteta (The Neurological Institute of NewYork-Presbyterian Hospital/Columbia University Medical Center). Na Medicinskom fakultetu u Beogradu, čiji je dekan bio od 2002. do 2004. godine, bio je mentor 20 magistarskih i 27 doktorskih teza“, ističe u biografiji.
Na pitanje „zašto su lekari i medicinsko osoblje naš najbolji izvozni proizvod“, odgovorio je:
„Ne znam da li su najbolji, ali su svakako dragocen ‘izvozni proizvod’. U eri generalne mrzovolje i osporavanja, usudiću se da tvrdim da je Medicinski fakultet na kome radim, uz sve nedostatke, dobra škola – kritičarima bih samo poručio da sam video i mnoge druge po svetu, sjajnijeg imena, i da znam šta govorim. Jedno od objašnjenja je što smo dovijajući se u različitim periodima naučili i gotovo sve moguće alternative, ništa nam nije servirano, do medicinskih istina, veština i tehnologija smo često morali da idemo znatno dužim i zaobilaznim putevima, ali smo usput štošta i naučili.“ (Nedeljnik, 23. 12. 2017. godine)
Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 2000. godine.
„Bilo je to 2000. godine i vest me je zatekla na poslu. Ideja da prihvatim kandidaturu govori da nisam bio lišen sujete, niti nepristojne i svakako narcisoidne ideje da je to što sam uradio dovoljno za prijem.“ (Nedeljnik, 23. 12. 2017. godine)
Za redovnog člana SANU izabran je 2006.
„Šest godina kasnije sa nešto više mudrosti i sumnje u samoga sebe izgovorio sam u pristupnoj besedi da značaj SANU ili barem onoga što bi ona trebalo da bude, čini da se osećam kao ‘uhvaćeni šarlatan, pajaco bez pokrića, ili da se približim našoj realnosti, kao čovek koji nesigurnom hipotekom uzima veliki kredit bez jasnog plana kako i da li će uopšte svoj dug uspeti da vrati’. I taj osećaj me povremeno iznova obuzima. Jer, znate, kako možete da se osećate kada i sami ulazite u dugi red od preko 1.400 akademika koji se strpljivo kreće ka nekom svom cilju evo u kontinuitetu već 176 godina. Ko se barem jednom ne upita ‘zašto baš ja?’ nije ni zaslužio da bude izabran.“ (Nedeljnik, 23. 12. 2017. godine)
Predsednik Akademije postao je u aprilu 2015. godine.
„Jedini osećaj koji u ovom trenutku imam jeste preplavljenost strahom. Strahom od sopstvene pretencioznosti, što sam pomislio da sam baš ja taj koji može da sedne na stolicu u kojoj su sedeli džinovi pre mene. Strah me je od mogućeg razočaranja onih koji su mi dali podršku. Strah me je od moguće potvrde onih koji su znali da ne bi trebalo da glasaju za mene. Strah me je značaja i veličine ove institucije, zlovolje koja je okružuje i optužbi za nerad, jer mi se čini da je ona danas u bespućima u kojima se, i kao kolektivitet i kao država, nalazimo, ali da je potrebna gotovo jednako kao u godinama kada je osnivana. Strah me je od civilizacije u kojoj živimo i koja kod svake pristojne ličnosti izaziva gađenje i strah, o kojem sve vreme govorim. Da bih to prevazišao biću slobodan da vas bestidno molim za pomoć u svakom trenutku i molim vas da mi u tome izađete u susret.“ (Politika, 7. 4. 2015. godine)
Na mesto predsednika SANU ponovo je izabran u aprilu 2019. Počasni je član Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 2016. godine.
„Za naučno-istraživački rad nagrađen je 1988. i 1994. godine Oktobarskom nagradom grada Beograda, 1997. godine dobio je nagradu Srpskog lekarskog društva za naučni rad, a 2010. godine nagrađen je nagradom ‘Prof. dr Vojislav Stojanović’ (Udruženja univerzitetskih profesora i naučnika Srbije). Prvi je dobitnik nagrade za sveukupni naučni doprinos ustanovljenu od strane Medicinskog fakulteta u Beogradu za 2011. godinu, kao i nagrade ‘Laza Lazarević’ Društva neurologa Srbije 2013. godine“, navodi u biografiji.
Na pitanje da li je nekad razmišljao o tome da se politički angažuje, odgovorio je:
„Nikada! Da parafraziram stari vic, bolji sam kao košarkaš.“ (Nedeljnik, 23. 12. 2017. godine)
U oktobru 2015. njegova izjava o Kosovu izazvala je burne reakcije u javnosti.
„Predsednik SANU Vladimir Kostić ocenio je da je u ovom trenutku jedina politička mudrost kako ‘sa elementima dostojanstva’ napustiti Kosovo, jer ono ni de fakto ni de jure više nije u rukama Srbije, i da to neko mora da kaže narodu.
U intervjuu za Radio Beograd, Kostić je rekao da stav SANU na tu temu nije artikulisan, ali da je to njegov stav. ‘Kosovo podrazumeva ogroman broj onoga što predstavlja našu kulturnu osnovu i oko toga moramo da se borimo i zubima i noktima. Jer to je pokušaj oduzimanja nečega što predstavlja supstrat i naše istorije i dela psihologije i čega god hoćete. Ali, govoreći pošteno, ako jedan ministar, premijer ili predsednik mora da traži dozvolu da uđe na tu teritoriju, to vrlo jasno govori da nemamo ni ljudske ni ekonomske ni bilo koje druge kapacitete da nametnemo svoju volju. Možemo da se gledamo u oči i lažemo, ali alternativa je vrlo jasna’, rekao je Kostić. On je dodao da treba da se sačuva zdrav korpus i da ga, u tom smislu, u ovom trenutku mnogo više zanima sudbina Republike Srpske, jer tamo postoji ‘ozbiljan, aktivni, delujući, kulturni i naučni deo naroda’ od milion i po ili dva miliona ljudi.“ (Beta, Tanjug, 18. 10. 2015. godine)
Istakao je da nije iznenađen glasnim reakcijama na njegovu izjavu zbog toga što u Srbiji, smatra, postoji „ritualni patriotizam“.
„Ipak, kako je rekao u ekskluzivnom intervjuu za ‘Nedeljnik’, nije očekivao podlost i direktan napad na njegov patriotizam i moral. Kostić je rekao da sve što se dogodilo nakon njegovih izjava o Kosovu pokazuje u kojoj meri je u Srbiji pokidano komuniciranje naučnih, umetničkih, intelektualnih, političkih, privrednih i svih drugih elita. ‘Moj slučaj mora da označi početak dijaloga. Ali niko u tom dijalogu ne sme da pomisli ni da je veći Srbin, ni da je veći patriota od mene. To ne dozvoljavam’, rekao je Kostić, dodavši da skida kapu mrtvima koji su dali život na Kosovu.“ (Nedeljnik, 22. 10. 2015. godine)
Naslovna fotografija: FoNet/Zoran Mrđa
