Vladimir Pištalo

Datum rodjenja: 1. 1. 1960.
Mesto:
Datum rodjenja: 1. 1. 1960.
Mesto:

Rođen 1960. u Sarajevu.

U zvaničnoj biografiji se navodi da je diplomirao na Pravnom fakultetu u Sarajevu, da je zvanje mastera stekao na Univerzitetu u Nju Hempširu, na odseku za američku istoriju, gde je i doktorirao (sa tezom „Srbi u dijaspori“).

„Moja disertacija bavi se srpskim emigrantima u Americi u periodu od 1880. do 2000. godine. Godina 1880. se u američkoj istoriji konvencionalno uzima kao početak takozvane nove emigracije. Za razliku od stare emigracije, koja je dolazila iz zemalja severne i zapadne Evrope, ’novi emigranti’ su dolazili iz zemalja južne i istočne Evrope. Najviše je bilo južnih Italijana, pa ruskih Jevreja, pa raznih slovenskih i neslovenskih grupa iz Austrougarske. Deo te emigracije bili su i Srbi. Većinom su to bili ijekavci, vrlo mladi ljudi, koji su došli trbuhom za kruhom da rade teške poslove u rudnicima i čeličanama. Odvajajući od nevelikih zarada, oni su osnovali gotovo sve srpske emigrantske institucije u Americi. Nihov instrument je bila tamburica.“ (Politika, 20. 12. 2003. godine)  

Predavao je, navodi se, na Koledžu Beker, Lester i Vuster, Masačusets, na Univerzitetu u Beogradu i na Univerzitetu u Nju Hempširu.

„Iza sebe ima bogato radno iskustvo: od 2019. godine predsednik je Kulturnog foruma Evropskog pokreta u Srbiji, a od 2017. urednik je Projekta književnih prikaza, Srpske studije, dok je od 2010. koordinator grupe za program ‘Dijalog civilizacija: društveni konflikt na Balkanu’ Univerziteta Nortistern. Bio je rukovodilac projekta ‘Održivost i kultura’ na Institutu za održivost Univerziteta u Nju Hempširu, urednik časopisa Književna reč i Delo, pisao je scenarija za TV Beograd i bio je viši urednik u nedeljniku Železničke novine. Radi na Beker koledžu u Vusteru, Masačusets, gde predaje američku i svetsku istoriju, saopštilo je Ministarstvo kulture i informisanja.“

Dobitnik je brojnih nagrada među kojima su „Meša Selimović“ za zbirku eseja Značenje džokera (2020), „Grigorije Božović“ za roman Sunce ovog dana (2019), „Kočićevo pero“ za roman Venecija, nagrade za najprodavanije knjige u Srbiji za romane „Venecija“ (2011) i „Tesla, portret među maskama“ (2009).

Za roman „Tesla, portret među maskama“, u januaru 2009. dobio je Ninovu nagradu. Na svečanosti povodom uručenja ove nagrade kazao je: 

„Predajući u Americi i pišući na maternjem jeziku radio sam posao svakodnevnog prevođenja, ne samo jednih reči u druge, već prevođenja običaja, pretpostavki i istorijskih iskustava u druge običaje, pretpostavke i iskustva. U toj situaciji postavljao sam sebi neka pitanja: Da li je moguće živeti na dva mesta? U današnje vreme posredstvom elektronskih veza svet se smanjio, a kontinenti približili. Pratim sve što se ovde dešava. Znam televizijske serije. Zapisujem pesme i grafite sa zidova. Svakodnevno sam u kontaktu sa beogradskim prijateljima, a ponekad ih viđam više nego što se oni viđaju međusobno. A da li je moguće pisati na dva jezika? U mom slučaju nije.“ (NIN, 2. 5. 2009. godine) 

Početkom 2010. dobio je i Nagradu bibilioteke Srbije za najčitaniju knjigu u bibliotekama Srbije tokom 2009. godine.

„Ovo je nagrada stručnjaka i čitalaca. Zahvalan sam na ovom priznanju iz ličnih razloga. Otac mi je bio direktor Univerzitetske biblioteke u Sarajevu. Moja majka je radila u biblioteci i odatle je, tramvajem, otišla na porođaj. Posle sam se često vraćao u biblioteku, mesto na kome je cela priča za mene počela. Eto, danas u biblioteci primam nagradu.“ (Večernje novosti, 1. 3. 2010. godine) 

Objašnjavao je svoju vezanost za biblioteku i knjige: 

„Mirjana Milenković, tada Pištalo, radila je kao bibliotekarka u ulici Vase Miskina u Sarajevu. U biblioteci Hasan Kikić, udisala je tajanstvenu prašinu naslaganih tomova. To se, krvlju, prenosilo na mene. U prenatalnom periodu bio sam okružen knjigama. Majka je u bolnicu pošla tramvajem iz biblioteke. Na porođaj je ponela dva romana: Manov Čarobni Breg i neki neimenovani naslov. (Čarobni Breg će mi kasnije postati jedan od najdražih romana u životu.) Valjda je računala da će na porođaju moći natenane da čita. Porođaj je trajao nekih trideset dva sata. Nije mi se žurilo da dođem na ovaj svet koji sam kasnije zavoleo. Na kraju sam rođen forcepsom. Majka me je podizala pomoću knjige. Knjiga se zvala Vi i Vaše Moderno Dete. Moj otac, Borivoje Pištalo, bio je direktor Univerzitetske Biblioteke u Sarajevu. To je ona zgrada sa krunom, izgrađena u mavarskom stilu, po čijoj su se fasadi smenjivale pruge žute i crvene oker boje. Bila je to Vijećnica, nekadašnje sedište bosanskog sabora. (…) Na mestu direktora biblioteke otac je dočekao rat u Bosni. Otac je telefonirao političarima i molio da knjige sklone na sigurno mesto. Političari su bili zauzeti. Za vreme rata, političke i intelektualne starlete pokazivale su međunarodnoj javnosti svoje podvezice, sa razorenim gradom u pozadini…“ (Politika, 6. 7. 2018. godine) 

Prvo delo „Slikovnica“ objavio je 1981. godine. Slede knjige: „Noći“ (1986), „Manifesti“ (1986), „Korto Malteze“ (1987), „Kraj veka“ (1990), „Vitraž u sećanju“ (1994), „Priče iz celog sveta“ (1997), „Aleksandrida“ (1999), „Milenijum u Beogradu“ (2000), Tesla, portret među maskama (2008), Venecija (2011), Sunce ovog dana (2017), Značenje džokera (2020). 

Na pitanje kako Beograd i Srbija izgledaju “sa strane”, a kako kada se u njih vratite, u intervjuu „Večernjim novostima“  2006. odgovorio je: 

„Kada posle dužeg vremena dođete u Beograd, to je kao da ste sišli sa letećeg ćilima ili svemirskog broda. Ja, ipak, u Beograd, dolazim često i primećujem da se ovde, nažalost, ne menja mnogo. Pravi pokazatelj ovdašnje situacije uvek su mi novokomponovani stihovi: ‘Samoobmana, samouništenje, bolje je i to nego poniženje’ – kao da su ovi turbofolk stihovi moto življenja. Ne želimo da govorimo ni o čemu što je loše, iako je očigledno, a bavimo se nečim što je na marginama. Naš položaj je toliko loš da čovek ne može da ga ignoriše.
-Zar ne vidite nadu?
– Nikad je nije bilo manje. O njoj niko ne govori, kao da i ne postoji kao opcija. Ljudi, izgleda, smatraju da je nada naivnost, a takvo razmišljanje vodi u propast. Sredina koja voli duhovitost postala je dosadnija nego ikad, a osnovni problem je nesuočavanje. Ljudi su spremni da žrtvuju pravi uvid u stvari za štos, vic. To je ta samoobmana, koja još više pogoršava situaciju.

– A, vi ste nadu pronašli u Americi?
– Ova priča o nadi potpuno je egzistencijalna, ne duhovna. U Americi ne postavljate sebi pitanje ‘hoću li naći posao’ ili ‘mogu li da putujem’. U Srbiji ponizno čekate i na vizu za Rumuniju. Priča da će jednog dana ovde biti bolje obična je predstava. Kad kažem da nema nade, mislim na poslednjih 15-20 godina stagnacije u Srbiji. Na pitanje da li bih se vratio mogu da odgovorim samo pitanjem ‘A na koji posao?’.“ (Večernje novosti, 3. 7. 2006. godine)

Isticao je da bi voleo da ljudima u Srbiji pri­bli­ži ame­rič­ku kul­tu­ru i ci­vi­li­za­ci­ju. 

„Ne sti­žem da ura­dim sve što že­lim. Vo­leo bih da na­šim lju­di­ma ma­lo pri­bli­žim ame­rič­ku kul­tu­ru i ci­vi­li­za­ci­ju. Za nas, ma­li na­rod, to bi bi­lo ve­o­ma ko­ri­sno. Na­me­ra mi je da pre­ve­dem ne­ka ka­pi­tal­na de­la ame­rič­ke knji­žev­no­sti ko­ja još ni­su ob­ja­vlje­na kod nas. Do­go­va­ram i pre­da­va­nja na Fa­kul­te­tu po­li­tič­kih na­u­ka. Imam ide­ju i da na­pi­šem „Per­so­ni­fi­ko­va­nu Ame­ri­ku“, se­ri­ju tek­sto­va o ve­li­ka­ni­ma, od Mar­ka Tve­na do Ru­zvel­ta, gde bih, pa­ra­lel­no sa li­kom, opi­si­vao i pri­li­ke i pe­ri­od u ko­me je ži­veo.“ (Večernje novosti, 3. 7. 2006. godine)

Početkom februara 2021. Vlada Srbije imenovala ga je za v.d. upravnika Narodne biblioteka Srbije.

Foto: FoNet/Dragan Antonić

Poslednji put ažurirano: 5. 2. 2021.