Rođen je 1962. u Golubiću kod Knina.
Ističe da je posle završene osnovne škole u Golubiću upisao i Srednju tehničku školu „Nikola Tesla“ u Zagrebu i Srednju tehničku školu Kopnene vojske u istom gradu, ali da se odlučio za vojnu školu, jer mu je to “bilo nešto potpuno novo i nepoznato”.
“U srednjoj školi sam zavoleo vojni poziv. Kada sam završio, bio sam u dilemi da li da odmah počnem da radim kao podoficir ili da nastavim školovanje na Tehničkoj vojnoj akademiji u Zagrebu. Prva varijanta mi je bila privlačna – zarađivao bih i tako postao samostalan. Međutim, kako se primicao kraj srednje škole, bilo mi je jasno da to baš i nije mudar izbor. Između ostalog i zato što sam znao da bih kao podoficir sigurno bio raspoređen u neko drugo mesto, a Akademija mi je pružala mogućnost da ostanem još pet godina u Zagrebu. Na kraju krajeva, Akademija je za mene bila novi izazov, a ja sam se osećao sposobnim da mu odgovorim.” (Vreme, 11. 1. 2007. godine)
Po završetku Vojne akademije nastavio je školovanje, uz rad u trupi. Magistrirao je iz oblasti telekomunikacija na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, a završio je i visoke vojne škole i kurseve. Generalštabno usavršavanje pohađao je na Kraljevskom koledžu za odbrambene studije u Londonu, a kurseve engleskog jezika u Školi stranih jezika JNA u Beogradu, kao i na Koledžu Lidsa „Sent Džon“ u Jorku, gde je položio test sa NATO oznakom STANAG 6001. Završio je i kurs za više izvršioce u centru „Džordž Maršal“ u Nemačkoj, kao i kurs evropske bezbednosti u Ženevskom centru za bezbednosnu politiku u Švajcarskoj. (Glas javnosti, 18. 9. 2007. godine)
Kaže da kada je završio Akademiju želeo da ostane u Zagrebu, jer je tu živeo već devet godina, a imao je ponudu i da ostane na Akademiji kao asistent.
“Alternativno rešenje je bilo da odem na Vojno-tehnički institut u Beograd – to je bilo najbolje što je pitomac mog smera mogao da dobije. Međutim, na promociji mi je rečeno da idem u Generalštab u Sektor za vezu, informatiku i elektronska dejstva, u Upravi za elektronsko izviđanje i ometanje. Ali, kad sam došao i javio se u Beograd, kaže mi personalac da imam voz za Užice u dvadeset do četiri. Kakvo Užice, pitam ja. Ispostavilo se da je bataljon za elektronsko ometanje lociran u Užicu, mada jeste bio direktno potčinjen Generalštabu. To je bilo moje prvo putovanje u Srbiji južno od Beograda”. (Vreme, 11. 1. 2007. godine)
Posle Užica prelazi 1988. godine u Beograd, u Odeljenje za razvoj i opremanje Uprave za elektronsko izviđanje. Od 1988. do 2002. godine bio je referent za razvoj i opremanje u Generaštabu. U Ženevskom centru za bezbednosnu politiku 2003. godine završio je Kurs evropske bezbednosti, a Kurs za više izvršioce u Maršal centru u Nemačkoj 2005. godine.
U Ministarstvu odbrane SCG bio je načelnik Odeljenja za integraciju u Upravi za međunarodnu vojnu saradnju do 2004, kada je imenovan za načelnika te Uprave.
Od oktobra 2005. bio je zamenik načelnika Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore, a odlukom Kolegijuma VSO 3. juna 2006. godine postavljen je za zastupnika načelnika Generalštaba.
U decembru 2006. unapređen je u čin general-potpukovnika, a zatim je, odlukom predsednika Srbije Borisa Tadića, imenovan za načelnika Generalštaba. (Tanjug, 14. 1. 2010. godine)
Na samom kraju 2008. izjavio je da Ministarstvo odbrane nema nikakvu koncepciju i da je sukob između njega i ministra Dragana Šutanovca sukob dve koncepcije.
„Nije ovo sukob dve ličnosti, nego sudar koncepcija o tome gde će Srbija, kao bezbedna zemlja, biti 2015, 2020. Građani Srbije moraju znati kako se pare u tu svrhu troše, a to danas niko ne zna osim onih koji troše“. (Politika, 24. 12. 2008. godine)
Ministar Šutanovac je zatražio vanrednu reviziju finansijskog poslovanja tog ministarstva u 2008. godini, zbog „neosnovanih navoda o neekonomičnom i nestručnom poslovanju“ koje je izneo načelnik Generalštaba, da bi predsednik Srbije Boris Tadić izjavio da će “blagovremeno predložiti mere” povodom sukoba Ponoša i Šutanovca, dodajući da su “i Ponoš i Šutanovac odgovorni”.
Ponoš je sutradan razrešen dužnosti načelnika Generalštaba. “Svi koji su učesnici u sistemu odbrane snose svoj deo odgovornosti. Komunikacija između načelnika Generalštaba i ministra odbrane, nezavisno od uvek postojećih koncepcijskih razlika, mora da bude saglasna opštem bezbednosnom interesu”, kazao je Tadić. (B92, 26. 12. 2008. godine)
Godinu dana kasnije Tadić je doneo ukaz o prestanku profesionalne vojne službe Zdravka Ponoša.
U januaru 2010. postavljen je na mesto pomoćnika ministra spoljnih poslova za bilateralne odnose, dok je na čelu Ministarstva bio Vuk Jeremić. Na tom mestu bio je do promene vlasti 2012. godine.
Bio je šef kabineta Vuka Jeremića dok je on bio predsednik 67. zasedanja Generalne skupštine UN.
U Centru za međunarodnu saradnju i održivi razvoj (CIRSD), čiji je predsednik Vuk Jeremić, bio je izvršni direktor. Na sajtu CIRSD navodi se da je trenutno na funkciji višeg savetnika, nadzornog urednika časopisa „Horizonti“ i da je član Savetodavne grupe za međunarodne odnose UN Mreže za rešenja održivog razvoja.
Na osnivačkoj skupštini Narodne stranke, u oktobru 2017, izabran je za potpredsednika partije. U novembru 2019. ponovo je izabran na tu funkciju.
Pred izbornu skupštinu Narodne stranke u decembru 2021. nije se ponovo kandidovao za tu funkciju.
„Ja sam još ranije doneo odluku da ne budem deo tog tima, izbori je trebalo da budu u aprilu, pa je pomereno na decembar, nisam siguran da je to pametno rešenje jer idu predsednički, vanredni parlamentarni i beogradski izbori. Već duže vreme imam neke različite poglede, nisam ni mislio da to bude vest… Jedna od stvari sa kojom se nisam složio je da stranka treba da izađe na lokalne izbore u Negotinu – ostao sam u manjini. Bilo je još akumuliranih stvari… Nivo neslaganja se akumulirao do mere da se čovek više tu ne oseća prijatno’, pojasnio je Ponoš u emisiji ‘Iza vesti’ svoje razloge o napuštanju predsedništva stranke.“ (N1, 25. 11. 2021. godine)
Na pitanje da li je imao sukob sa predsednikom NS Vukom Jeremićem, koji je, kako je naveo, verovatno bio protiv njegove kandidature za predsednika Srbije, Ponoš je kazao da sukoba nije bilo, ali da je odlučio da se skloni.
„Neću da cepam stranku, da idem u drugu, samo ću da se sklonim, a moje ime će ostati tu još neko vreme, ako baš ne smetam’, istakao je on i dodao ‘zašto bih cepao partiju pet meseci pred izbore’, jer ‘imamo u ovom trenutku ozbiljnijeg neprijatelja – a to je ovaj režim’. Kaže da se Vuk Jeremić i on nisu razišli ‘psovkama, već rukovanjem i zagrljajem’. ‘Rekao sam mu ‘zovi me ako ti treba ubacivanje uglja, a politikom ne možemo da se bavimo’.“ (N1, 25. 11. 2021. godine)
Stranke slobode i pravde predložila je 22. januara 2022. Ponoša za kandidata opozicije na predsedničkim izborima. Početkom februara Ponoš je prihvatio da bude kandidat na predsedničkim izborima.
„Rekao je da se neko vreme nije obraćao preko medija, iako se njegovo ime češće pojavljivalo i da je čekao da se završi važan posao. ‘Čekao sam da ovi ljudi završe taj posao, da u bitku idemo zajedno, da pobedimo i vredilo je čekati. Želeo bih da se zahvalim strankama što su uspele da nađu zajednički jezik. Želim da se zahvalim Narodnoj stranci, Stranci slobode i pravde, Demokratskoj stranci, Pokretu slobodnih građana, Pokretu za preokret, Sindikatu Sloga, Demokratskoj zajednici vojvođanskih Mađara, Pokretu Slobodna Srbija, ali i Vuku Jeremiću, Draganu Đilasu, Zoranu Lutovcu, Janku Veselinoviću i svima ostalima. Bez vaše spremnosti da se ovo desi, ne bi moglo. To je i bio moj uslov – jedinstvo, sada to imamo’, kazao je Ponoš.“ (N1, 2. 2. 2022. godine)
Na predsedničkim izborima održanim 3. aprila 2022. osvojio je 18,4 odsto glasova i zauzeo drugo mesto.
Već 5. aprila Narodna stranka saopštila je da je Ponoš istupio iz te stranke.
„Zdravko Ponoš, čiju je kandidaturu za predsednika Srbije podržala Narodna stranka, danas nas je obavestio o istupanju iz Narodne stranke. Ponoš je Narodnoj stranci poslao imejl u kojem je napisao: ‘Poštovani, ovim putem vas obaveštavam da istupam iz Narodne stranke’. Zahvaljujemo mu se na svemu što je uradio i želimo mu sreću u budućem političkom delovanju.“
Početkom jula 2022. zvanično je predstavio svoj pokret „Srbija centar“ (SRCE).
„Iz spiska onih koji će biti deo ovog novog pokreta na srpskoj političkoj sceni da se zaključiti da će glavna oblast Ponoševog SRCA biti spoljna politika. Čak desetoro njih su profesionalne diplomate i bivši ambasadori. To su dr Dušan Crnogorčević, Milovan Božinović, Rajko Bogojević, Slobodan Raković, dr Duško Lopandić, kao i bivši ambasadori dr Jelica Kurjak, dr Mihajlo Brkić, Zoran Basaraba, Zoran Vajović, Jovan Jovanović. Među imenima su i infektolog Dragan Delić, naučni savetnik na Institutu za međunarodnu politiku i privredu Bojan Dimitrijević, Petar Bulat sa Medicinskog fakulteta, Bogdan Stojanović naučni saradnik na Insititutu za međunarodnu politiku i privredu. Tu su i privrednik Zoran Drakulić, koji je bio deo Ponoševog tima tokom predsednički kampanje, kao i bivši član Regulatornog tela za elektronske medije (REM) i profesor sa Filozofskog fakulteta Slobodan Cvejić. Poznato ime je Dijana Vukomanović, bivša potpredsednica Socijalističke partije Srbije, a kasnije i članica Predsedništva i Foruma žena Narodne stranke Vuka Jeremića.“ (Danas, 6. 7. 2022. godine)
Početkom decembra 2022. zvanično je izabran za predsednika pokreta „Srbija centar“.
U julu 2023. Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu donelo je rešenje kojim je „Srbija Centar“ upisan u registar političkih stranaka, a u oktobru 2023, na prvoj izbornoj skupštini stranke, Ponoš je izabran za predsednika.
Naslovna fotografija: FoNet/Milica Vučković
