Rođen 1953. u Ljubljani.
Kako se navodi u zvaničnoj biografiji, otac mu je bio pukovnik Danilo Drakulić, koji je kasnije osnovao „Avio-Genex“.
„Od svoje treće godine živeo je na Dorćolu, gde je pohađao osnovnu školu. Maturirao je u Zemunskoj gimnaziji, a diplomirao na Pravnom fakultetu, Univerziteta u Beogradu.“
Napominje da je bio „aktivan i uspešan sportista, državni pionirski i juniorski prvak u prsnom plivanju, reprezentativac, a potom i trener reprezentacije u plivanju“.
Profesionalnu karijeru započeo je u „Generalexportu“ na finansijsko-komercijalnim poslovima.
„Sedam godina je bio finansijski direktor ‘Genexove’ kompanije ‘Yougo-Arab’, jedne od prvih off-shore kompanija koja je pokrivala poslovne aktivnosti na Bliskom i Srednjem istoku. Od 1989. u ‘Genex-banci’ je radio kao zamenik direktora, zadužen za kontakte sa velikim bankama i finansijskim organizacijama, specijalnim finansijsko-robnim transakcijama i na otkupu dugova na sekundarnom tržištu.“
U junu 1990. osnovao je „East Point Holdings Ltd“, sa sedištem na Kipru, a zatim je „otvarao zavisne firme i predstavništva u svetu (Yu Point u Beogradu, predstavništvo u Moskvi i u još deset zemalja)“.
„Krajem 80-ih po povratku sa Kipra bio je zamenik direktora u ‘Geneks banci’ zadužen za kontakte sa velikim bankama i finansijskih organizacijama, kada se o njemu počinje govoriti kao o nasledniku Mikija Savićevića, čuvenog generalnog direktora ‘Geneksa’. Međutim u času kada dolazi do smene na čelu ‘Geneksa’, Drakulić odlučuje da i sam krene u privatni biznis. Sredinom 1990. godine, osniva kompaniju ‘Ist Point Holding Ltd’ kao osnovnu firmu sa sedištem na Kipru, a potom i niz novih zavisnih, ćerki firmi i predstavništva u svetu. Prvo ‘Ju point’ u Beogradu, a potom u Moskvi da bi ih danas imao u 12 zemalja u svetu. ‘Ist point’ se uglavnom bavio porizvodnjom i trgovinom obojenim i retkim metalima, kupovinom i prodajom žitarica, derivatima, tekstilom… Glavni kapital ‘Ist point’ je stekao 90-ih na tržištu bivšeg Sovjetskog Saveza, gde i danas dobro posluje. Zoran Drakulić je poznat i po tome što je u vreme sankcija od 1992. do 1996. godine uz Mirka Marjanovića bio najveći uvoznik žita. Posle ‘Geneksa’ pridružio se Vuku Hamoviću, koji je sa jednim partnerom iz Izraela radio u ‘Milnah grupi’ u Beogradu, a kada su se razišli sa tim strancem, njih dvojica osnovali su ‘Ju Point’. Posle je Hamović otišao svojim putem, a Drakulić se, shvativši da Srbija pod Miloševićem i sankcijama nema šansi, vratio na Kipar i tamo osnovao ‘Ist Point’.“ (Politika, 12. 11. 2006. godine)
Drakulić navodi da je ‘East Point Holdings Ltd’ bila jedna od najvećih kompanija u regionu.
„Investirala je u Srbiju i postala vlasnik ili suvlasnik više preduzeća iz oblasti mlinsko-pekarske industrije, kao i Valjaonice bakra u Sevojnu i dve fabrike kablova i fabrike za proizvodnju hladnjaka i grejača. Bila je lider u regionu u trgovini žitaricama sa velikim postrojenjem za pretovar i skladištenje koje je sagrađeno u luci Konstanca u Rumuniji.“
Na beogradskim izborima u septembru 2004. bio je kandidat Demokratske stranke Srbije za gradonačelnika. Naglašavao je da nije član DSS-a, ali da je bio finansijer te stranke tokom devedesetih.
„Čak i mnogo pre nego što se kandidovao za gradonačelnika, Drakuliću nije manjkalo političkih ambicija: zarekavši se da ‘njegova noga neće u Srbiju sve dok je Slobodan na Dedinju’, od samog starta podržavao je Miloševićeve protivnike, pre svega Demokratsku stranku. Kada je DS počeo da se cepa, Drakulić finansijski pomaže DSS, koji mu je ‘bio najbliži zbog načelnih demokratskih i nacionalnih stavova’.“ (Vreme, 12. 8. 2004. godine)
Isticao je da je finansiranje trajalo samo do Petog oktobra.
„Pomagao sam stranku do momenta dok je to bilo važno i to su bila relativno skromna sredstva. Do Petog oktobra plaćao sam određenu mesečnu participaciju da bi stranka mogla da funkcioniše – telefoni, faksovi, kompjuteri… i nikome nisam davao na ruke. Inače, DSS nikada nije uzela pare iz inostranstva, a pričalo se koliko je DOS primio novca. Ne naplaćujem sada to što sam bio finansijer i niko iz stranke mi to ne prebacuje. Sa druge strane, država mi nije pomogla ni u jednom poslu.“ (Glas javnosti, 28. 11. 2004. godine)
Na izborima je zauzeo treće mesto, iza Nenada Bogdanovića i Aleksandra Vučića.
„Kao kandidat za gradonačelnika Beograda Drakulić je unekoliko popravio rejting DSS-a ozbiljno poljuljan teškim porazom Dragana Maršićanina na predsedničkim izborima 2004. Ali, po realnom rezultatu, ne baš onoliko koliko se pričalo. Njegov cilj je bio da uđe u drugi izborni krug. Na izborima za gradonačelnika Beograda na kojima je glasalo 501.056 birača ili 34,69 odsto upisanih u birački spisak, kandidat DS-a Bogdanović osvojio je 165.565 ili 33,04 odsto, a kandidat radikala Vučić 145.959 ili 29,13 odsto glasova. Zoran Drakulić je osvojio 75.548 glasova, odnosno 15,08 odsto. Na izborima za gradske odbornike, DSS, stranka koja ga je kandidovala, prošla je malo gore, osvojila 62.987 glasova, dakle nekih 13.000 glasova manje.“ (Vreme, 9. 6. 2005. godine)
Odmah posle izbora Drakulić se učlanio u DSS.
„Njegove ambicije su tada očito rasle, izjavljivao je da će biti ili premijer ili potpredsednik vlade zadužen za privredu, mada je malo verovatno da mu je Koštunica tako nešto obećao i mada je političko aktiviranje jednog biznismena odudaralo od dotadašnjeg profila DSS-a često rigidnog kad je reč o odnosu novca i politike. Posle je najavljivano da bi on mogao biti potpredsednik DSS-a, a prošle godine je objašnjavano da je to moguće samo na godišnjoj skupštini stranke do koje može doći za šest meseci.“ (Vreme, 9. 6. 2005. godine)
Stranku je napustio nakon manje od godinu dana od učlanjenja, nezadovoljan jer ga predsednik DSS Vojislav Koštunica na skupštini stranke nije predložio za potpredsednika.
„Drakulić je poslednjih nekoliko meseci javno kritikovao Koštuničinu vladu, zbog čega mu je potpredsednik DSS-a Vladeta Janković zamerio da nije položio test lojalnosti. Drakulić se takođe upuštao u oštre polemike sa G17 plus, a posebno s ministrom finansija Mlađanom Dinkićem, koji je najpre zapretio da će izaći iz vlade, ali je posle razgovora s Koštunicom tvrdio da je premijer zadovoljan radom svog ministra finansija.“ (Vreme, 9. 6. 2005. godine)
U januaru 2007. „Ist point“ je kupio 135 plovila iz sastava rečnog brodarstva Austrije i 122 teretna broda rečnog brodarstva Mađarske.
„Drakulić je rekao da je kupoprodajni ugovor, potpisan danas u Beču, vredan više od 100 miliona evra i da je ponuda njegove kompanije na međunarodnom tenderu bila bolja od firmi iz Austrije, Francuske, Bugarske i Ukrajine. ‘Kupovinom ove flote moći ćemo da od Roterdama u Holandiji do Konstance u Rumuniji godišnje prevezemo 3,5 miliona tona žitarica, koncentrata metala i čelika, što će nas svrstati u jednu od najmoćnijih evropskih firmi u toj oblasti’, kazao je Drakulić.“ (Beta, 27. 1. 2007. godine)
Nije uspeo da kupi RTB „Bor“.
„Zoran Drakulić, vlasnik kompanije Point Group, u više navrata se dovodio u vezu sa kupovinom RTB‑a Bor, a najbliži tome bio je 2007. godine, kada je tadašnji Ist point, nakon odustajanja pobednika tendera rumunskog Kuproma, ostao prvi na listi za kupovinu RTB‑a Bor.“ (Vreme, 8. 12. 2016. godine)
Drakulić je 2011. u Beogradu osnovao „Point Group Int d.o.o“.
„Glavne aktivnosti su bile proizvodnja pšeničnog i kukuruznog brašna, posedovao je mlin i silose u Somboru i Bačkoj Palanci, bavio se proizvodnjom hladnjaka i grejača u sopstvenoj fabrici. U okviru kompanije je i ‘Bioenergy Point’, fabrika za proizvodnju obnovljivih izvora energije. Lider je na tržištu Srbije u proizvodnji drvenog peleta u svojoj fabrici u Boljevcu. Trenutno se u okviru Boljevca završava prvo kogenerativno postrojenje na biomasu“, navodi u biografiji.
U junu 2011. predstavnici pokreta „Bogata Srbija” Zaharija Trnavčevića, „Srbija 21“ Dragoljuba Kojčića, Socijaldemokratski savez Nebojše Lekovića i Puls Srbije Ljubiše Jovaševića potpisali su Povelju „Novi dogovor za Srbiju”. Drakulić je najavio povratak u politiku.
„Ući ćemo u kampanju sa svojim ekonomskim programom koji smo predstavili delimično na prošlonedeljnoj konferenciji za novinare sa drugim programima i to je bio faktički početak naše kampanje za izbore. Srbija ima perspektivu, ukoliko se okrene sama sebi i svojim potencijalima, ali da je boljitak moguć kroz dve do tri godine. Moramo biti objektivni, brzog rešenja za Srbiju nema. Ali mere koje se preduzmu doneće porast BDP i bolji standard građana. Potrebno nam je ogromno ulaganje u poljoprivredu. Srbiji je neophodno milijardu evra kredita za poljoprivredu, a šansa ove zemlje je i u reindustrijalizaciji, dok je drugi strateški pravac, novi izvori energije u kojima je snažan potencijal Srbije. Nove parlamentarne izbore očekujemo negde krajem aprila, u maju 2012. godine. (…) Ja sam zadužen u ovom trenutku za ekonomski deo. Naravno da postoji i politički program iza koga stoje ljudi koji se njime daleko više bave poput gospodina Kojčića’, kazao je Drakulić.“ (Dnevnik, 27. 6. 2011. godine)
Međutim, ta koalicija nije bila dugog veka, a predsednik „Srbije 21“ Dragoljub Kojčić je ubrzo postao član Srpske napredne stranke.
U aprilu 2012. saopšteno je da „Ist point holding” nije više u vlasništvu Drakulića.
„To su objavili novi zastupnici kapitala: dva američka fonda ‘Rikonstrakšn kapital 2’ i ‘Darbi Konvrdžing Jurop Mezanin fond’. Time su stekli vlasništvo i većinsku kontrolu nad Valjaonicom bakra ‘Sevojno’, novosadskom fabrikom ‘Kabel’, ‘Klasom’, Beogradskom pekarskom industrijom i ‘Žitomlinom’. ‘To nije ništa novo. Plan o reorganizaciji kompanije napravljen je još pre godinu dana. Normalno poslujemo i nemamo dugovanja’, kažu u ‘Point grupi’ i dodaju da je i Zoran Drakulić objašnjavao da su ‘zbog krize neke stvari morale da se preseku’. Tim planom nekadašnja kompanija je praktično podeljena na dve firme. I dok s ‘Ist point holdingom’ Drakulić više nema nikakve veze, u drugoj firmi ‘Point grupi’, ovaj biznismen je predsednik i upravlja ‘Žitomlinom’ iz Sombora, ‘Žitoproduktom’, ‘Beoenerdžijem’ i ‘Ikatermom’.“ (Politika, 4. 4. 2012. godine)
U februaru 2017. Drakulić je izjavio da ozbiljno razmišlja da se javi na konkurs za profesionalni menadžment za RTB Bor, koji je država raspisala krajem 2016.
„Mogao bih da organizujem ljude koji znaju to da rade. Zaista razmišljam da konkurišem na tom tenderu, iako znam da ne bih bio izabran.’ Te rezerve obrazlaže uverenjem da država favorizuje strane u odnosu na domaće investitore, pa veruje da će u konkretnom poslu stranci imati prednost. ‘…Za razliku od Železare Smederevo, sa kojom je država takođe prvobitno primenila sličan model upravljanja i izabrala profesionalni menadžment, RTB Bor je sasvim druga priča’, rekao je Drakulić u intervjuu za Magazin Biznis.“ (Tanjug, 20. 2. 2017. godine)
U decembru 2020. po treći put izabran je za predsednika Srpskog poslovnog kluba „Privrednik“.
U martu 2022. predsednički kandidat koalicije „Ujedinjeni za pobedu Srbije“ Zdravko Ponoš saopštio je da će Drakulić biti član njegovog tima.
U decembru 2022. ponovo je izabran za predsednika Srpskog poslovnog kluba „Privrednik“.
Foto: FoNet/PR BIG
