5. oktobar – 10 godina posle (1. deo)
Kada je u julu 2000. tadašnji predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević promenio Ustav, a potom i raspisao redovne savezne, ali i prevremene izbore za predsednika federacije, opozicija je delovala zatečeno, nesigurna u to šta da čini.
Da li da izađe na izbore čije je uslove po svom šinjelu skrojio Milošević ili da ih bojkotuje i rizikuje da za duži period samu sebe eliminiše sa političke scene? Nastalo je komešanje.
Izaći ili bojkotovati – pitanje je sad!
Opozicija je govorila o neregularnosti ustavnih promena, dok je vlast, naravno, o novim rešenjima govorila kao o istorijskim dostignućima.
Glas javnosti, 26. 7. 2000. godine
„Novim ustavnim promenama izveden je puč iza leđa Crne Gore, i građana Srbije, kazao je predsednik DSS Vojislav Koštunica.“
„Ovlašćenja predsednika Republike ostala su ista, dok je narod dobio veća ovlašćenja.“(predsednik GO SPS Beograda Ivica Dačić, Glas javnosti, 25. 7. 2000. godine)
Podsećalo se na izjavu Slobodana Miloševića iz 1998. godine „Vašington postu“, kada je na pitanje novinara da li namerava da menja Ustav i tako sebi da šansu da se ponovo kandiduje, decidirano izjavio:
Vašington post, decembar 1998. godine
„Nemam nameru da to činim.“
U opozicionim redovima jedinstvo je bilo potrebnije nego ikad.
Danas, 11. 7. 2000. godine
„Učešće na saveznim izborima ili njihov bojkot ima smisla samo ako to istovremeno učine i crnogorska vladajuća koalicija i udružena opozicija u Srbiji.“ (predsednik DHSS-a Vladan Batić)
Ipak, bilo je očigledno da disonantni stavovi preovlađuju. Oni koji su 1997. izlazili dok su drugi bojkotovali izbore, sada su promenili polazište.
Danas, 12. 7. 2000. godine
„Nadamo se da nema nijedne demokratske stranke u opoziciji koja će izaći na takozvane savezne izbore posle svega što se desilo, a smatramo da sva opozicija mora bojkotovati i lokalne izbore zbog toga što se pod terorističkim zakonima i svakodnevnim zločinima ne mogu održati demokratski izbori.“ (portparol SPO Ivan Kovačević)
Sa druge strane, sve jasnije se govorilo o potrebi da se cela opozicija svrsta na jednu stranu, stajući iza jednog kandidata.
Danas, 18. 7. 2000. godine
„Sigurna varijanta za opoziciju je nestranački predsednički kandidat, ali ako idu na praktičnije rešenje opredeliće se verovatno za jedinu ličnost među njima koja nije gubila na izborima, a to je Koštunica.“ (koordinator za kulturni i nacionalni preporod G 17 plus Predrag Marković)
Srpski pokret obnove bio je, činilo se, kategoričan u svom opredeljenju da je izbore neophodno bojkotovati.
Danas, 19. 7. 2000. godine
„Svaka stranka koja bude učestvovala na saveznim izborima će dati legitimitet produžetku vladavine Slobodana Miloševića, jer on može biti poražen samo na demokratskim izborima, a takve izbore ne dozvoljava.“ (portparol SPO Ivan Kovačević)
Ali, drugi deo opozicije imao je drugačiju percepiju.
„Svi podaci sa terena govore da je situacija u najjačim Miloševićevim uporištima, seoskim sredinama, drastično promenjena.“ (potpredsednik DS Boris Tadić, Danas, 23. 7. 2000. godine)
Zna se ko pobeđuje
Vlast je, s druge strane, želela da ostavi utisak da su izbori samo formalnost, jer „narod zna za koga treba da glasa“.
Politika, 24. 7. 2000. godine
„SPS stvaranjem svega onoga što čini život lepšim i doprinosom rešavanju životnih problema svih građana, ne misli o izborima već stvaralaštvu i da rezultati izbora proisteknu iz aktivnosti koje se sa glasanjem neće završiti. One će biti nastavljene dok se ne prevaziđe siromaštvo i dok ne budu rešeni svi problemi u oblasti infrastrukture, zaposlenosti i stambene izgradnje.“ (potpredsednik Vlade i član GO SPS-a Dragan Tomić)
Ubrzo su počele međusobne optužbe opozicionara.
Danas, 25. 7. 2000. godine
„Opozicija u Srbiji mora da se ujedini, a u ovom trenutku najveći problem na tom putu predstavljaju SPO i njen lider SPO Vuk Drašković koji razaraju jedinstvo opozicije.“ (predsednik DSS-a Vojislav Koštunica)
Čuli su se i konkretni predlozi o tome kako se boriti protiv nejedinstva.
Danas, 26. 7. 2000. godine
„Srpska opozicija treba da izabere zajedničkog kandidata tako što bi imena svih predloženih ličnosti bila stavljena u šešir i pozvan srpski patrijarh da izvuče jednu cedulju iz šešira.“ (kopredsednik Nove Srbije Velimir Ilić)
Vladajuća garnitura je neskriveno likovala.
Politika, 26. 7. 2000. godine
„Slušajući te naslove, ja ovako razmišljam – ako Đinđić kaže da treba ići na izbore, to znači da Nemci kažu da treba ići na izbore, a ako Drašković kaže da je to pomoć režimu, onda to verovatno misle Francuzi i Amerikanci. To se nas u stvari ne tiče. To oni moraju tamo da reše u Bonu, Parizu, Vašingtonu, među sobom i sa njima.“ (predsednik JUL-a Ljubiša Ristić)
Krajem jula bilo je jasno da opozicija neće imati zajedničkog kandidata koji će se na izborima suprotstaviti neprikosnovenom Miloševiću. SPO je bio rešen da ne izađe na izbore.
Danas, 29-30. 7. 2000. godine
„SPO neće promeniti svoju odluku o izlasku na savezne izbore, jer će oni biti legalizacija ustavnog nasilja i nasilničko promovisanje Miloševićeve pobede koja je u nedostatku demokratskih uslova i bez ikakve izborne kontrole potpuno evidentna. To će biti najveći teror i najveća izborna krađa od 1990. godine.“(predsednik SPO Vuk Drašković)
