5. oktobar – 10 godina posle (25. deo, kraj serijala)
Isticao je prvi mesec nove vlasti. Mediji su ga nazivali i „medenim mesecom“ vlasti i (većine) naroda. Period u kome novi nisu stigli da se zamere građanima, a stari režim je još bio zajednički protivnik. Gomila problema čekala je rešenje, a proizvodnja novih rasla je svakodnevno. Mnoga pitanja čekala su odgovor, a među njima i ono o samom 5. oktobru. Šta se tačno desilo tog dana?
Revolucijo, kakvo ime da ti damo?
Predsednik SRJ progovorio je o tome kako se osećao svoje prve noći na vlasti.
„Bili smo negde između demokratije i revolucije. I moram da kažem da sam tog jutra otišao u krevet i imao specifičan osećaj da će mi neko, možda, zakucati na vrata“. Na pitanje da li se plašio hapšenja, Koštunica je odgovorio: „Tačno“. (Glas javnosti, 25. 10. 2000. godine)
Novi predsednik je imao kratka objašnjenja i kada je govorio o najtežim temama.
„Kada su ga pitali da li će se Miloševiću negde suditi, Koštunica je odgovorio: „Da, negde“. Upitan o srpskim zločinima protiv čovečnosti, Koštunica je odgovorio da je Milošević „među odgovornima“. Koštunica je rekao da nova vlast nije uhapsila Miloševića jer „previše stvari treba uraditi u ovom trenutku, suviše je prioriteta.“ (Glas javnosti, 25. 10. 2000. godine)
I konačno, formirana je nova prelazna vlada. Svima je bilo jasno da je njena uloga prilično ograničena i vremenski oročena.
„Prilikom fotografisanja pred početak sastanka sa novim ministrima, predsednik Milutinović je u neobaveznom ćaskanju „objasnio“ zašto se ova vlada zove prelazna, rekavši „zato što će ovde neko nekog da pređe“. (Glas javnosti, 26. 10. 2000. godine)
Koncizan je bio i Mirko Marjanović. Na pitanje novinara šta očekuje od sednice Skupštine Srbije na kojoj je trebalo da se izabere prelazna Vlada, dotadašnji premijer je odgovorio kratko:
„Da se završi.“ (predsednik Vlade Srbije Mirko Marjanović, Politika, 25. 10. 2000. godine)
Trka za funkcijama bila je u toku.
„Sva istraživanja i ankete i domaćih i stranih instituta pokazuju da sam ja na poziciji broj jedan i da imam najveće šanse da pobedim na izborima za predsednika Republike. Ako je to tako, i ako me narod hoće, ne vidim razloga zbog kojih bi neko u DOS-u pravio probleme i ometao moju kandidaturu. Ako me DOS ne podrži, sigurno se neću kandidovati, jer želim da ispoštujem tu grupaciju, a prvenstveno predsednika SRJ Vojislava Koštunicu koji bi sam trebalo da predloži kandidata i svog najbližeg saradnika. Ako me podrže, kandidovaću se, vodiću dobru kampanju i ako pobedim, u šta ne sumnjam, biću dobar predsednik Srbije. Uostalom, šta meni fali, bio sam najbolji predsednik opštine, ništa nisam ukrao, opljačkao, a u nedavnim događajima bio sam spreman za Srbiju, demokratiju i pravdu i da poginem. Sve sam stavio na tu kartu, i zar to nije dovoljno.“
kopredsednik Nove Srbije Velimir Ilić, Glas javnosti, 26.10.2000. godine
Podrška Velimiru Iliću stigla je i iz Vojvodine.
„Smatram da bi Velja Ilić bio najbolji kandidat za predsednika.“ (predsednik LSV Nenad Čanak, Glas javnosti, 25. 10. 2000. godine)
I drugi su pokazivali ambicije. Neki samo da sačuvaju funkcije na kojima su se već nalazili.
„Moram da ostanem na čelu stranke, da još jednom podnesem žrtvu i vodim SPO na republičke izbore.“(predsednik SPO Vuk Drašković, Glas javnosti, 25. 10. 2000. godine)
Mesec dana nakon održavanja izbora, socijalisti su objašnjavali šta se toga dana u stvari desilo.
„SPS nije htela da ukrade, nego nije znala da objasni stvarni rezultat izbora.“ (generalni sekretar SPS Zoran Anđelković, Glas javnosti, 25. 10. 2000. godine)
Izgleda da je i predsednik Milošević bio neobavešten.
„Shvatio sam da predsednik Milošević nije znao da su ti rezultati objavljeni u Službenom listu. Onog trenutka kada je shvatio da je to objavljeno, a ja mislim da mu je to rekao predsednik Koštunica, on je jednostavno rekao : „Pa ja ovde više nemam šta da tražim. Spremam se da to potpišem“. I koliko znam, posle toga je čestitao Koštunici.“ (načelnik Generalštaba VJ Nebojša Pavković, Danas, 27. 10. 2000. godine)
Prelazna Vlada je izabrana, postignut je dogovor DOS-a sa crnogorskom SNP o koaliciji na saveznom nivou, republički izbori su bili raspisani za kraj decembra, a teoretičarima je ostavljeno da prosude šta se to u stvari dogodilo 5. oktobra. Na pitanje kakva je to revolucija bila, „kako ime da joj damo“, Jovan Ćirilov je 6. oktobra odgovorio – Električna revolucija.
„Demokratska revolucija kako je nazvao predsednik Jugoslavije dr Vojislav Koštunica, ne može biti češki baršunasta, ona je električna, jer je moćna i efikasna kao elektrika iz ‘Kolubare’.“ (teatrolog Jovan Ćirilov, Blic, 6. 10. 2000. godine)
Međutim, kako su dani prolazili, petooktobarska smena vlasti sve više je postajala „bager-revolucija“. Utovarivač Ljubiše Đokića Džoa, kojim je ovaj vozač iz predgrađa Beograda srušio ulaz u zgradu državne televizije, pogrešno je kršten bagerom, a po njemu je ime dobio i trenutak kada su Slobodan Milošević i njegov režim otišli u istoriju, a na scenu stupila devetnaestočlana koalicija stranaka pod imenom DOS. Puč, prevrat ili revolucija? Ili od svega toga pomalo…
