Evropskim marketingom protiv radikalske prošlosti

Kad Tomislav Nikolić, uz neskriveno zadovoljstvo, pozove Vojislava Koštunicu da se izjasni da li je za ulazak Srbije u EU i to izjašnjavanje postavi kao uslov za saradnju dve stranke, predsedniku Srpske napredne stranke (SNS) teško je prigovoriti da je nedosledan. Lider naprednjaka Tomislav Nikolić, naime, zaista se od osnivanja partije zalaže za evrointegracije – za razliku od Tomislava Nikolića, zamenika predsednika Srpske radikalne stranke (SRS).

Mali problem mogla bi da predstavlja jedino činjenica da je u oba slučaja reč o jednom te istom Tomislavu Nikoliću. Paradoksalno, međutim, promena političkog profila političara koji ima veliki broj pristalica mogla bi da predstavlja i nagoveštaj dolaska boljih vremena. Onih, u kojima preovlađujući javni govor u Srbiji neće biti zagušen velikim rečima o nacionalnim temama koje redovno prethode ispostavljanju velikih računa običnim građanima. Očigledna politička nedoslednost, koja daje razlog za sumnju u iskrenost izjava i postupaka, iz tog ugla posmatrano, mogla bi zato biti – dobra vest.

Dugogodišnji Šešeljev zamenik kao povod za napuštanje SRS izabrao je upravo evropsku temu – neslaganje sa naređenjem stranačkog šefa da radikali ne glasaju za Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) Srbije sa EU. Odluci o raskidu prethodilo je višegodišnje „umivanje“ radikalske retorike, kojim su Nikolić i Aleksandar Vučić, koristeći Šešeljevo opravdano odsustvo iz Srbije, uspeli da poprave stranački rejting. Na predsedničkim izborima 2008. godine Nikolić je čak uspeo da osvoji više od dva miliona glasova, što Šešelju nikad nije pošlo za rukom.

Ni „umiveni“ radikali, ipak, nisu uspeli da materijalizuju dobre izborne rezultate što je, uz sve lične probleme i neslaganja sa Šešeljem, morao biti jedan od razloga za odluku Nikolića i Vučića o pravljenju oštrog reza (analitičar Branko Radun primetio je da Nikoliću ističe biološko-politički sat, te da činjenica da nikako ne uspeva da dođe na vlast, uprkos dobrim izbornim rezultatima, „izaziva frustraciju“).

Formiranjem nove stranke, stvorena je naizgled idealna situacija: zahvaljujući (iznenadnom?) blagonaklonom odnosu medija, dvojica dugogodišnjih radikalskih čelnika su u kratkom roku uspeli da se predstave kao novi, ali istovremeno i iskusni političari?! Za sve svoje ranije poteze koji nisu dobra preporuka za 21. vek, optužili su autoritarnog Šešelja, a niko nije previše insistirao na objašnjenju kako su i zašto godinama prihvatali naloge sa kojima se, kako danas tvrde, nisu slagali. Bitan doprinos širokom otvaranju prostora za javno propiranje Nikolića i Vučića svakako je dala i vladajuća koalicija, koja je prebezima iz SRS u novu stranku omogućila da sačuvaju poslaničke mandate stečene na listi Šešeljeve partije.

„Novi“ Nikolić i Vučić postali su prihvatljivi i za zapadne političare – što je do raskida sa Šešeljem bilo nezamislivo. Nezanemarujući održavanje dobrog odnosa sa Rusijom, Nikolić je putovao u Brisel, a obojica su iskoristili prvu priliku da (doduše, nezvanično) posete  Ameriku, odakle je Vučić čak poručio da je održavanje dobrih odnosa sa jednim od ključnih neprijatelja iz ranijeg, radikalskog života – Amerikom – „jedini način da spasemo Srbiju“.

I pre nego što je Nikolić izjavio da „Demokratska stranka ima dobru politiku, ali je ne sprovodi“, kao i da je saradnja SNS i DS moguća, bilo je jasno da, u osnovnim crtama, više ne postoji velika razlika u nazorima dve političke grupacije koje su do pre dve godine bile na drastično drugačijim pozicijama. Videlo se to u stavovima – „i Evropa i Kosovo“, u spoljnopolitičkoj orijentaciji (Nikolić kaže da mu je Boris Tadić ukrao ideju o „četiri stuba spoljne politike“) i slično. Vučić je uspeo čak i da se sažali nad srebreničkim žrtvama, potpuno zaboravivši da je, recimo, nakon emitovanja filma o Srebrenici na RTS 11. jula 2001. godine, tražio formiranje anketnog odbora koji bi ispitao ko je dozvolio prikazivanje filma „koji predstavlja sramotu i hajku na srpski narod“.

Vešto manevrišući u nameri da uspostave dobre odnose sa Zapadom, ne izgube „stare“, „nacionalno svesne“ birače i pristalicama drugih stranaka i ranije neopredeljenim glasačima, naprednjaci još, međutim, nisu osetili potrebu da revidiraju stav o Haškom tribunalu ili preispitaju sopstvene ocene da su Ratko Mladić i Radovan Karadžić „heroji“. Samo godinu dana pre formiranja nove stranke, njeni lideri su, u leto 2007. godine, na zgradu B92 lepili plakat „Bulevar Ratka Mladića“ (reč je o zgradi koja se nalazi u Bulevaru Zorana Đinđića) i učestvovali na mitingu organizovanom u znak protesta zbog hapšenja Radovana Karadžića koji se završio žestokim sukobom sa policijom, nakon koga je jedan simpatizer radikala izgubio život.

Odnos prema Haškom tribunalu, pritom, nije obično pitanje prema kome stranke imaju različite stavove. Upravo je saradnja sa Tribunalom, naime,  jedan od ključnih uslova za nastavak procesa evrointegracije Srbije, pa bi bilo logično očekivati da se stranka koja potencijalne koalicione partnere poziva da se (pozitivno) izjasne o EU, zalaže za poštovanje zahteva tog Suda.

Naprednjaci, zajedno sa Novom Srbijom Velimira Ilića, sada prikupljaju potpise za raspisivanje vanrednih izbora. U svojim nastupima veliku pažnju posvećuju socijalnim i ekonomskim problemima, koje su, prema mišljenjima brojnih analitičara, značajno uticale na izborne uspehe radikala u vreme dok su ih vodili Nikolić i Vučić.

Neobično je, međutim, da ni godinu i po dana nakon osnivanja, SNS nema nikakvu ozbiljnu ekonomsku analizu stanja u zemlji i ekonomski program čijim bi ostvarenjem mogla da ispuni obećanja osiromašenim građanima. Jedini do sada objavljeni programski dokument SNS – „Deset principa delovanja srpskih naprednjaka“ – krajnje je uopšten i prihvatljiv za većinu domaćih stranaka, osim Liberalno demokratske partije.

Cinici bi, zato, mogli primetiti da su se, u približavanju DS-u, naprednjaci oslonili prvenstveno na ono što Tadiću i prijateljima zameraju – marketing, ostavljajući, pritom, vladajućoj koaliciji važan zadatak da svojim greškama birače usmerava ka alternativi koju Nikolić, Vučić i prijatelji tvrde da predstavljaju.