G 17 plus: Stručnjaci za dolazak na vlast

Stručnost ispred politike, to je ono za šta se osnovano zalaže lider G 17 plus Mlađan Dinkić. On je, naime, ličnim primerom pokazao kako, bez obzira na političke stavove koje u datom trenutku zastupa, dobar alhemičar uvek može da minimalan broj glasova pretvori u maksimalnu vlast.

I pre nego što je zvanično počeo da se bavi politikom, i, sa Miroljubom Labusom i prijateljima, u maju 2002, nevladinu organizaciju Grupa 17 preregistrovao u stranku G 17 plus, Dinkić je došao na visoku državnu funkciju: u novembru 2000. izabran je za guvernera Narodne banke (tadašnje Jugoslavije).

Od tada, pa do danas, gotovo da nije silazio s vlasti: od novembra 2000. do jula 2003. bio je guverner (najpre NBJ, a potom NBS). Od marta 2004. do oktobra 2006, u prvoj vladi Vojislava Koštunice bio je ministar finansija, a od maja 2007. do maja 2008, u drugoj Koštunićinoj vladi, nalazio se na funkciji ministra ekonomije i regionalnog razvoja (sa nadležnošću nad Agencijom za privatizaciju). U kabinetu Mirka Cvetkovića, formiranom maja 2008, postao je potpredsednik vlade i (opet) ministar ekonomije i regionalnog razvoja.

U međuvremenu, srušio je dve vlade (kabinet Zorana Živkovića i prvu vladu Vojislava Koštunice), ali i predsednika sopstvene stranke (u momentu osnivanja G 17 plus, Dinkić je bio potpredsednik stranke, da bi, nakon odlaska Labusa, septembra 2006, postao njen formalni lider).  Preživeo je bunt zbog gašenja brojnih domaćih banaka i  višegodišnju permanentnu negativnu kampanju koju je protiv njega vodio tiražni tabloid Kurir. Razišao se sa većinom „originalnih“ članova G 17 plus i uspeo da sve vreme ostane dežurni uterivač optimizma (za razliku od zvaničnih izbornih kampanja, kad sve stranke obećavaju nemoguće, Dinkić i prijatelji nalaze se u neprekidnoj izbornoj kampanji, konstantno proizvodeći i emitujući primamljiva obećanja).

I mozak i motor

Zato je priča o G17 plus prvenstveno priča o Mlađanu Dinkiću – neprikosnovenom mozgu i glavnom motoru stranačkog pohoda na vlast. Pokazalo se, doduše, da tako snažno liderstvo nije baš lako podnošljivo za sve (nekadašnje) Dinkićeve saborce. Odlasci brojnih istaknutih članova stranke (od kojih su se neki, poput Predraga Markovića, ipak, vratili starom jatu) samo su pojačali utisak koji je Dinkić svojom nepresušnom energijom i brzom pameću lako stvorio – da se, uprkos činjenici da se kadrovi stranke već godinama nalaze na nekim od najvažnijih, prvenstveno ekonomskih funkcija u zemlji, jedino mesto akreditovano za donošenje odluka o stranačkoj politici nalazi – u njegovoj glavi.

To naravno, ne znači da G17 plus nema i druge ljude sposobne da stranačke ciljeve sprovode u delo. U poslednje vreme, recimo, Tomica Milosavljević, ministar zdravlja u čak četiri vlade, u javnosti se nametnuo kao istaknuti primer otelotvorenja ekstremnog pragmatizma i ambicije koja ne posustaje gotovo ni pred čim (pa čak ni pred gotovo unisonom osudom javnog mnenja, kao što se desilo u slučaju odlaska na relativno rutinsku operaciju u Nemačku).

I bez najnovijeg odijuma javnosti koji je na G 17 plus navukao ministar zdravlja sa viškom ambicija i manjkom poverenja u domaće lekare, stranka se već duže vreme nije nalazila u zavidnoj poziciji. Uprkos nekim solidnim rezultatima na vanrednim lokalnim izborima, naime, prema svim skorijim istraživanjima javnog mnjenja, G 17 plus gotovo da nema šanse da na republičkim izborima samostalno pređe cenzus.

Za upornog i ambicioznog čoveka kakav je Dinkić, reklo bi se, to ne predstavlja nerešiv problem: najavljivana već duže vreme, nedavno je realizovana ideja o stvaranju saveza G 17 plus i nekolicine lokalnih partija sa ozbiljnim utemeljenjem u svom okruženju, pod nazivom Unija regiona Srbije (URS). Grupa stranaka sa značajno različitim minulim radom i idejama (teško je, na primer, naći sličnost u dosadašnjem radu Dinkića i bivše radikalke Maje Gojković) udružila se sa obrazloženjem da žele da se izbore za ravnomeran razvoj Srbije.

Postoji, međutim i škola mišljenja prema kojoj je osnovni lepak koji je povezao članice URS, zapravo, želja da preskoče izborni cenzus. Tu verziju, između ostalog, potkrepljuje činjenica da se pitanje decentralizacije zemlje godinama nije nalazilo na listi prioriteta G 17 plus.

Obećanja i ostala radovanja

Stranka, doduše, nikad nije ni bila poznata po jasnom programu – kretala se između liberalizma i narodnjaštva, reformi i demagogije, ali je uvek imala jasna i primamljiva obećanja, bitno različita od preovlađujućih priča o apstraktnim i globalnim temama (Kosovo, NATO, EU). Koncentrisanost G 17 plus na konkretnije, uglavnom ekonomske teme, toliko je da joj, čini se, ne ostaje previše energije za bavljenje drugim važnim pitanjima – toliko, da je čak teško ustanoviti kakav stav ta partija ima prema problemu Kosova ili ratnih zločina, na primer.

Dinkić i prijatelji obećavali su brzu privatizaciju (završetak svih velikih privatizacija najavljivali su za kraj 2008, što se nije desilo) ili, recimo, smanjivanje broja nezaposlenih na polovinu (taj broj i dalje raste). Najavljivali su dolazak Mercedesa u Srbiju (što se nije desilo) i čuvenu podelu hiljadu evra u besplatnim akcijama građanima (o čijoj realizaciji najslikovitije govori formiranje grupe „Dinkiću, dođeš mi 980 evra“)…

Bilo je i ispunjenih obećanja: sporazum sa Fiat-om (još uvek ne u potpunosti realizovan) a potom i zamena, uz doplatu i subvenciju države, starog automobila, koji nema ekološki motor evro 3 za novi „punto“. Ispunjeno je i obećanje o uvođenju PDV-a (što baš i nije radosna vest za sve građane), o oduzimanju imovine stečene kriminalom…

Operacija „region“

Priča o decentralizaciji je novijeg datuma i korespondira sa Dinkićevim preuzimanjem nadležnosti u toj oblasti (na funkciji ministra za ekonomiju i regionalni razvoj). Ona možda najbolje govori o tome koliko glavni mozak G17 dugoročno i promišljeno planira delovanje.

S mesta ministra ekonomije i regionalnog razvoja, Dinkić je najpre, u leto 2009, isposlovao donošenje dugo čekanog Zakona o regionalnom razvoju – što podrazumeva i obezbeđivanje sredstava za rad na primeni tog akta. Onda je pristupio formiranju Unije G17 sa nekoliko jakih lokalnih organizacija, a nedavno je najavio i izmeštanje pojedinih  državnih institucija u različite srpske gradove.

Nekadašnji partneri, danas ljuti protivnici iz Demokratske stranke Srbije odmah su primetili da Dinkić ne samo da izmeštanje nije predložio dok je bio na nekoj od prethodnih funkcija, već da se za selidbu spremaju samo one institucije „koje pripadaju G 17 i od kojih će praviti partijske ćelije“ (Slobodan Vuksanović, direktor medijske službe DSS-a).

Pošteno je reći da iskustvo pokazuje da Dinkić nije jedini koji koristi državnu poziciju u stranačke svrhe. Naprotiv, reč je o omiljenoj disciplini i (takozvane) desnice i onih koji sebe vide kao „treći put“. A to što Dinkić ima izrazitu sposobnost da vrhunskim marketingom u očima birača poništi bar deo minusa koje skupi u periodima izvan zvanične predizborne kampanje, nikako ne može da bude mana, već samo vrlina. Sa tačke gledišta interesa političara, naravno. A koliko Srbija i njeni građani imaju koristi od te vrste umeća – e, to je sasvim drugo pitanje.