Ustav: temelj države ili koristan instrument

Na prvi pogled moglo bi se pomisliti da je reč o izrazitoj nedoslednosti predsednika države. To, međutim, nije tačno: još u jesen 2006, u vreme referendumske kampanje za usvajanje važećeg Ustava, u kojoj je učestvovala većina parlamentarnih stranaka, ali i nacionalne institucije i brojne javne ličnosti, Tadić je iznosio brojne rezeve. Javno je govorio da je pristao na kompromis, da nije zadovoljan pojedinim odredbama koje su rezultat tog kompromisa, te da će „biti vremena da se popravlja ono što nije najbolje“ u tekstu o kome su se građani na referendumu izjašnjavali čak – dva dana.

U Tadićevom aktuelnom zalaganju da se ustavnim promenama smanji broj poslanika u Skupštini, ali i reše pitanja decentralizacije Srbije, mogla bi se, dakle, prepoznati šansa da se stvori pravni okvir za modernizaciju, racionalizaciju i demokratski razvoj zemlje.

                                       Iskustvo o gubljenju vlasti

S obzirom na iskustvo, međutim, moglo bi se govoriti i o opasnosti od još jednog instrumentalizovanja ustava u dnevnopolitičke svrhe. Reč „opasnost“ odnosi se kako na državu o čijem je uređenju reč, tako i na sudbinu inicijatora ustavnih promena. Iskustvo, naime, kaže da su poslednja dvojica inicijatora ustavnih promena – Slobodan Milošević i Vojislav Koštunica, odmah ili relativno brzo po usvajanju dokumenata na čiju su sadržinu presudno uticali – izgubili vlast.

U oba slučaja, instrumentalizacija pitanja Ustava u dnevnopolitičke svrhe bila je prilično očigledna.

Nakon što je izgubio sve čega se dotakao Milošević je, u leto 2000, došao na ideju da učvrsti i produži vlast u zemlji tako što je nasilno promenio savezni Ustav i raspisao izbore. I sve to uprkos činjenici da mu je mandat na funkciji predsednika SRJ isticao tek u julu 2001. godine. Ideja da novim Ustavom, kojim je nametnuo neposredni izbor predsednika države, stekne apsolutnu vlast i u Srbiji i u prilično osamostaljenoj Crnoj Gori, pokazalo se, nije bila u naročito bliskoj vezi sa realnošću. Milošević je uspeo da izgubi vlast i ode u istoriju.

Šest godina kasnije, Koštunica je odlučio da ubrza godinama razvlačenu priču o ustavnim promenama, vešto uklopivši trenutne političke interese svoje stranke, ali i glavnih konkurenata – Tadićevih demokrata i u to vreme jedinstvenih radikala. U leto 2006. bilo je jasno da dva od četiri ključna politička cilja Koštunica nije ostvario: održanje državne zajednice nije uspelo, jer se Crna Gora tog proleća odcepila, a pregovori sa EU su zakočeni zbog neizručenja haškog optuženika Ratka Mladića (zbog čega je koalicioni partner u manjinskoj vladi, G17 plus, najavio napuštanje kabineta). Pregovori o Kosovu približavali su se kraju, bez imalo nade da se desi čudo i ispuni još jedan od ciljeva – očuvanje južne pokrajine u okviru Srbije. Valjalo je zato vratiti se glavnom političkom cilju – donošenju novog Ustava. Tačnije, iskoristiti ga kao sredstvo za „odbranu Kosova“.

Istovremeno, Tadićevim demokratama, izmučenim odlukom o izlasku iz parlamenta, donetom oktobra 2005, zbog oduzimanja mandata dvojici poslanika, prevremeni izbori, kao logična posledica promene Ustava, bili su više nego potrebni. Radikalima je, osim nove izborne šanse, prijala i mogućnost da se pokažu kao konstruktivna, sistemska stranka.

                                           Kosovska računica

Svima zajedno, odgovaralo je i da, paralelno sa ubrzanjem procesa odcepljenja Kosova, podsete javnost na soptveni patriotizam – za šta je odlično poslužila ustavna preambula u kojoj se navodi da je Kosovo „sastavni deo Srbije“.

Rezultat cele te računice bio je donošenje Ustava bez javne rasprave, bez učešća građana albanske nacionalnosti nastanjenih na „sastavnom delu Srbije“  i sve to kroz referendumski proces koji su nezavisne institucije ocenile kao „dva koraka unazad u odnosu na sve izborne procese posle 5. oktobra 2000. godine“. Uprkos naporima cele države i kampanji koja je povremeno ličila na pritisak (čak je i pokojni patrijarh SPC Pavle jedini put u životu iskoristio biračko pravo) prema zvaničnim podacima, podršku kompromisnom Ustavu na referendumu dalo je tek 53,04 posto građana. „Antireferendumski blok stranaka“ (Liberalno demokratska partija, Građanski savez Srbije, Socijaldemokratska unija i Liga socijaldemokrata Vojvodine) tvrdio je da je na referendum izašlo svega 49,7 posto građana, što je nedovoljno za njegov uspeh, a svi su se složili da je podrška Ustavu u Vojvodini bila ispodpolovična.

Drugi rezultat postignutog kompromisa bili su izbori, nakon kojih je Koštunica uspeo da, uprkos slabijem izbornom rezultatu, ponovo, izbori mesto premijera – ali ne za naročito dug i ne posebno uspešan period. Vlada DS-DSS-G17 plus je formirana 15. maja 2007,  a već 11. maja 2008. godine održani su novi izbori, koji su Koštunicu oterali u opoziciju.

Već sledećeg proleća, Tadić je izašao sa inicijativom za izmenu Ustava.

Bilo bi maliciozno odmah zaključiti da u toj priči nema iskrenog zalaganja za usklađivanje pravnog okvira sa realnim potrebama zemlje – čak i uprkos činjenici da je Tadić priču o ustavnim promenama počeo zalaganjem za smanjenje broja poslanika i to usred pregovora sa Medjunarodnim monetarnim fondom koji je insistirao na smanjenju troškova administracije.

Ozbiljniji razlog za zabrinutost da bi još jednom moglo doći do instrumentalizacije ustava u dnevnopolitičke svrhe mogla bi biti duga istorija takvog odnosa prema pravnom okviru zemlje i to kod većine (svih?) ključnih političkih aktera.

Bračna računica

Jedan od spektakularnijih primera instrumentalizacije bilo je izglasavanje Ustava iz 1888. godine, koje je bilo uslovljeno i jednim potpuno nepolitičkim zahtevom kralja Milana Obrenovića. Da bi pristao na Ustav i abdicirao u korist svog sina Aleksandra, kralj Milan je tražio da mu Crkva dozvoli da se i zvanično razvede od supruge, kraljice Natalije i nastavi život sa dugogodišnjom ljubavnicom, Artemizom Hristić. Dogovor je sklopljen, kralj je dobio slobodu, a Srbija svoj Ustav.

Primeri iz skorije prošlosti nisu tako živopisni, ali jesu upozoravajući.

Malo ko se seća da je u Ugovoru sa Srbijom DOS-a iz septembra 2000. u prvoj tački pisalo da će nova Skupština prvog radnog dana usvojiti deklaraciju o hitnim pripremama za donošenje novog ustava radi otklanjanja ustavnog haosa.

To se, ipak, nije desilo, iako je postojao čak i predlog na kome je, pre pada Miloševića, pod okriljem Beogradskog centra za ljudska prava, radila (po političkim preferencijama) šarolika grupa eksperata, na čijem čelu je bila Lidija Basta Flajner (među piscima bila je i Zorica Radović, Koštunicina supruga). Taj predlog imao je i podršku Venecijanske komisije Saveta Evrope, koja je ocenila da je reč o „dokumentu izrazito visokog kvaliteta“ koji bi „korišćen kao osnova, mogao Srbiji da donese Ustav koji bi mogao služiti kao primer drugim zemljama“. Komisija je apelovala na vlasti u Srbiji da „brzo pristupe radu na novom ustavu, uzimajući taj tekst kao osnovu“.

Javna promocija predloga grupe eksperata izazvala je, međutim, pravu eksploziju kritika, i sa „leve“ i sa „desne“ političke strane. Ubrzo su počela da se pojavljuju i neka druga viđenja budućeg ustavnog ustrojstva.  Sopstvenim ustavnim predlogom, između ostalih, oglasila se i Koštunicina DSS – iako je do tada, uz GSS, najotvorenije stajala iza predloga grupe eksperata. U javnost je procurelo da je Zorica Radović učestvovala i u pisanju tog predloga. Ipak, mnogo zanimljivija bila je činjenica da je DSS, zapravo, došla na ideju da bi pokretanjem ustavne incijative mogla doći do – prevremenih izbora.

Ono što nije uspeo da učini DOS, trebalo je da brzopotezno uradi koalicija DSS, SPO-NS, G17 plus. U koalicionom sporazumu na osnovu koga je sačinjena Koštunicina vlada iz 2004, ustav je ponovo bio prioritet. Bilo je čak i nagoveštaja da bi taj dokument mogao da bude donet do Vidovdana, 28. juna 2004, (kao jedan od mogućih raspleta nakon formiranja manjinske vlade koju su podržavali socijalisti, što je tada delovalo kao jeres, navođena je mogućnost da Koštunicin prvi kabinet obavi samo jedan zadatak – donese novi ustav).

Evropska računica

Rad na promeni Ustava zaista je započet odmah nakon formiranja te vlade: 30. marta 2004. doneta je skupštinska odluka da se pokrene procedura za promene. Sastajanja pododbora za ustavna pitanja (bilo ih je 18) nisu nagoveštavala rezultat, sve dok već pomenute političke okolnosti (otcepljenje Crne Gore, ubrzanje pregovora o Kosovu, blokada pregovora sa EU, najava G17 plus da će izaći iz vlade, loša vanparlamentarna pozicija DS) nisu stvorile odgovarajući okvir za ubacivanje priče o Ustavu na centar političkog terena.

„Za mene je najvažnije to što su Ustavom definisani evropski principi i vrednosti i građanska demokratija, kao i činjenica da je finansijska autonomija Vojvodine sada garantovana najvišim pravnim aktom. Pristao sam na kompromis oko teksta novog ustava jer smatram da će se njegovim donošenjem otkloniti jedna od ključnih kočnica na putu ka Evropskoj uniji“ govorio je, tim povodom, predsednik Tadić (Vreme – specijalni dodatak, 26.10.2006; Strana: 11).

Rok trajanja postignutog kompromisa ubrzo je priveden kraju: „Ne vidim razlog da Srbija ima 250 poslanika jer je za zemlju ove veličine dovoljno 150„, rekao je Tadić  prošlogodišnjem prvomajskom broju Večernjih novosti, objašnjavajući da važeći izborni zakon omogućava „mnoštvu stranaka da s lakoćom ulaze u parlament i postavljaju uslove za ulazak u vladu„. Predsednik Srbije je dodao i da bi izmena Ustava bila prilika za rešavanje pitanja regionalizacije i decentralizacije Srbije jer „nije prirodno da samo Vojvodina bude regija s definisanim pravima u Srbiji, kada i druge regije žele ista takva prava„.

Za sada nema potrebne političke saglasnosti za promenu o kojoj Tadić  govori, iako uslovi za menjanje Ustava više nisu strogi kao što su bili pre usvajanja aktuelnog dokumenta – što je, svakako, znao i Tadić dok je javno iznosio inicijativu za promenu Ustava.

Pesimisti bi iz toga mogli zaključiti da predsednik pokušava da instrumentalizuje celu priču u dnevnopolitičke svrhe. Optimisti, ipak, još mogu da se nadaju da Tadić pokušava da otvori temu koja bi, kroz dugu javnu raspravu, možda, mogla uroditi plodom u interesu cele Srbije. Uprkos poukama iz bliže i dalje istorije.