Vodeni topovi na minus šest (11. deo)

Siniša Dedeić 1. 12. 2011.

Posle prve velike pobede studenata u Kolarčevoj ulici, protesti su nastavljeni uz uobičajene šetnje.

Akcija “Kordonom protiv kordona” na površinu je izbacila Čedomira Jovanovića, člana Inicijativnog odbora studentskog protesta kome je posvećen bedž sa natpisom “Čedo, oženi me”, koji je lansirala “studentkinja Mia, a koji već nekoliko dana nose učesnici SP”.

Naša Borba, 30. 1. 1997. godine

“Ne znam zašto su se ljudi vezali za mene. Ja nemam veću moć od preostala četiri člana Inicijativnog odbora koji donose presudne odluke, niti neku snagu iza sebe koja bi bila snaga funkcije. Ljudima se dopada to što ja pričam, način na koji pričam i verovatno je to razlog što toliko drže do mene da nose bedževe ‘Čedo, oženi me’. I to ne samo devojke. Video sam i jako puno mladića sa tim bedžom’, kazao je Jovanović.”

Lider DS Zoran Đinđić bio je u poseti Beču, gde je izjavio da očekuje pomoć iz Evrope – “ne kredit, nego čistu ekonomsku pomoć”. Đinđić je kazao da bez toga ni opozicija neće moći da stvori mir i stabilnost u zemlji.

Naša Borba, 29. 1. 1997. godine

“Srpski narod želi u Evropu. Prepreka za to su mu Slobodan Milošević i njemu slični, poput Vojislava Šešelja i srpskih radikala koji zagovaraju jednu antievropsku, anticivilizacijsku i izolacionističku politiku. Garantujem vam da će, kada budemo oslobodili medije u celoj Srbiji, Šešelj i njegovi radikali osvojiti jedva deset odsto glasova.“

Prvi opštinski sud poništio je odluku GIK o vraćanju mandata.

Naša Borba, 29. 1. 1997. godine

“Srpska izborna farsa koja predstavlja i komediju i tragediju u isto vreme nastavlja sa poništavanjem odluke Gradske izborne komisije od strane Prvog opštinskog suda, ocenio je Vuk Drašković. Po njegovom mišljenju GIK je reagovala na ovu odluku na pravni i častan način upućujući zahtev za vanredno preispitivanje ‘nakazne’ presude Prvog opštinskog suda.”

U noći između 2. i 3. februara policija je blokirala Brankov most ne dozvoljavajući demonstrantima da nastave sa šetnjom, a onda upotrebila brutalnu silu, koristeći i vodene topove, iako je temperatura vazduha bila šest stepeni ispod nule. Tučeni su svi do kojih je policija uspela da dođe. Batine je dobila i Vesna Pešić, predsednica GSS-a.

Blic, 4. 2. 1997. godine

“Bežao je ko je gde stigao, a ja sam sa još trojicom momaka, od kojih je jedan bio Zoran, Vukov telohranitelj, krenula stepenicama u pravcu Karađorđeve. U tom trenutku stigli su nas policajci, a ja sam imala sreću da me je Zoran telom zaklonio. Ipak su me zakačili po ruci i butini, a da sam dobila udaraca onoliko koliko i on, ne znam šta bi sa mnom bilo’, kazala je Vesna Pešić.”

Lekari su imali posla tokom cele noći.

Naša Borba, 4. 2. 1997. godine

“Nakon brutalnog napada policije na Brankovom mostu 29 građana zatražilo je pomoć u Urgentnom centru, ekipe Studentskog urgentnog medicinskog centra i klinike ‘Anlave’ imale su 50 intervencija, a Hitna pomoć oko 180 poziva (što je, kako kažu, uobičajen broj).”

Policajac OUP Čukarice govorio je o akciji policije na Brankovom mostu.

Dnevni telegraf, 4. 2. 1997. godine

“U prvi mah sam pomislio da je snimatelj CNN. Tek kad smo izgazili kameru, video sam znak BK televizije. Povikao sam kolegi: stani, ovaj je naš.”

Ostala je zapamćena cinična izjava Aleksandra Vulina, potpredsednika JUL-a.

Naša Borba, 6. 2. 1997. godine

“Priče o tome da su na minus šest stepeni građani polivani hladnom vodom nemaju osnova. Zar je trebalo da ih polivaju toplom vodom?”

Patrijarh Pavle uputio je “poruku i molbu narodu i vlastima Srbije”.

Naša Borba, 4. 2. 1997. godine

“Sinoćni događaji slute na najgore, pa zato ne prestajem da očinski molim i preklinjem kako ogorčeni narod, mlade i stare, da se uzdrže od svakog izazivanja nereda, tako molim i one naoružane da budu čuvari reda i mira, a one na vlasti koja tako tragično po sve nas sve više tone u neznanju šta radi. Uzdam se u Boga da će joj On otvoriti oči i ovaj namučeni narod prestati da zlostavlja.”

A onda – preokret! Slobodan Milošević je doneo odluku da prizna rezultate izbora od 17. novembra. Predsednik Srbije uputio je pismo premijeru Mirku Marjanoviću.

Naša Borba, 5. 2. 1997. godine

“Zato Vam predlažem da, u skladu sa svojim Ustavnim ovlašćenjem,Vlada Republike Srbije podnese na usvajanje Narodnoj skupštini predlog posebnog zakona (lex specialis), kojim će biti proglašeni za konačne, rezultati dela lokalnih izbora u Srbiji, prema nalazu misije OEBS-a. Želim da naglasim da državni interes unapređenja odnosa naše zemlje sa OEBS-om i međunarodnom zajednicom u celini daleko prevazilazi značaj bilo kog broja odborničkih mesta u nekoliko gradova.”

Opozicija je reagovala sa (opravdanim) oprezom. Vuk Drašković pozvao je okupljene na “snagu, odlučnost i upornost, jer svaki novi dan pod ovom vlašću znači godina unazad za Srbiju”.

Naša Borba, 9. 1. 1997. godine

“’Lex specialis’ miriše na lopovluk i zlu volju i mi smo na njega već uložili dva amandmana. Prvi glasi: nema preliminarnih rezultata već se oni moraju priznati na osnovu originalnih zapisnika potpisanih od svih, i drugi, ima da se poštuje izborna volja svugde, pa i tamo gde je i ako je OEBS propustio da to u svom izveštaju navede. Nije ovde OEBS učestvovao na izborima, nego smo valjda mi gospodari svojih glasova.”

Predsednik Skupštine Srbije Dragan Tomić nije imao dilemu:

Dnevni telegraf, 10. 2. 1997. godine

“Naš predsednik je pravnik, odmah je sve shvatio.”