23 godine od ubistva Dušana Jovanovića - Šta je slično, a šta drugačije?

Milijana Rogač 18. 10. 2020.

Nekoliko dana pre ubistva Dušana Jovanovića novine su pisale o “beogradskim skinhedima koji glasaju za Šešelja i sebe vide kao budućnost Srbije”. U danima nakon jezivog zločina u tiražnom tabloidu moglo se pročitati da to “nije ubistvo nego nesrećan slučaj”.

“Da li je nesreća mogla da se izbegne ili je prosto bila suđena društvu u kojem se zločinci veličaju kao heroji, gde su šovinizam i netolerancija legalizovani kroz razne političke programe?”

To pitanje postavio je novinar NIN-a u tekstu objavljenom pet dana nakon što je 13-ogodišnji Dušan Jovanović pretučen nasmrt u centru Beograda. Na današnji dan pre tačno 23 godine, uveče oko 21, Dušana su na putu do prodavnice presrela dvojica maloletnika u skinhed autfitu. Bezumno su ga šutirali dok nije izdahnuo. Ubili su ga jer je bio Rom.

Jedan od ubica kasnije je rekao da se ne seća kako i zašto su napali dete. Drugi je kazao da ih je žrtva isprovocirala, ali nije mogao da precizira kako – da li se očešao ramenom ili ih je samo pogledao.

U prometnoj Beogradskoj ulici srušili su Dušana na zemlju, šutirali su ga cokulama u glavu, a onda i delom otkinutog oluka. Po obdukcijskom izveštaju, poslednji udarac je bio smrtonosan.

Niko od prolaznika se nije umešao. Naposletku se ispostavilo da postoje samo dva svedoka, dve devojke koje nisu mogle da spasu učenika 8/2 OŠ “Vladislav Ribnikar”.

Telo, bez svesti, pronašao je Dušanov otac. Na desetak metara od kućnog praga. Izašao je da potraži Dušana, jer se nije vraćao dugo, a otišao je do dragstora samo da kupi koka-kolu.

Prvi izveštaji u medijima govorili su o četvorici napadača. Međutim, dan posle zločina uhapšena su dvojica maloletnika iz Batajnice.

Nisu bili osuđivani, nisu bili problematični. Istražnom sudiji su rekli da su skinhedi i da mrze Rome.

Nekoliko meseci kasnije osuđeni su na maksimalne kazne zatvora, predviđene za maloletne osobe – dobili su po 10 godina robije. Obojica su odrobijala kraće od toga.

Protesti, upozorenja, strah

U oktobru 1997. godine javnost je zaista burno reagovala posle ubistva dečaka. Usledili su protesti u Beogradu, a u medijima, očekivano, analize rasizma, supkulture skinheda, politička prepucavanja, ali i opravdavanja tada osumnjičenih maloletnika, “žrtava sistema” i bezumlja 90-ih godina.

Ispostavilo se da je zločinu prethodila serija napada na Rome. Radnici Gradske čistoće su uobičajeno bili meta, a javno podsećanje na njihova ljudska prava, nailazilo je na reakciju – “vodite ih kući onda”.

Sve to se može naći u novinskoj dokumentaciji iz tog vremena.

“Dvojica napadača, kako je utvrđeno, pripadnici su pokreta “Skinheds” i Dušana Jovanovića su ubili iz niskih pobuda, sa eventualnim umišljajem. S obzirom da se radi o starijim maloletnicima, zbog generalne prevencije, sud im je izrekao maksimalne kazne, objasnio je sudija Sofrenović.

Tokom sudskog procesa optuženi M. Ć. je izjavio da se ne seća šta se dešavalo te noći, da je popio sedam piva i da je bio pod uticajem alkohola. Njegov drug I. F. je priznao delo tvrdeći da ih je Dušan isprovocirao ali nije znao da objasni na koji način je to učinio”. (Izvor: dokumentacija Borbe/Politika, 5.3.1998.)

“...Na to što je taj dečak izgubio život gledamo kao na nesrećan slučaj, a ne kao na ubistvo, kako su to mediji naduvali. U pravnoj praksi prestanak života se tretira na tri načina. Tretira se kao ubistvo sa predumišljajem, ubistvo iz nehata i ubistvo iz samoodbrane. U ovom slučaju radi se o ubistvu iz nehata, ili prosto rečeno, o nesrećnom slučaju.” (Intervju s dvojicom neimenovanih “skinheda”, izvor: Svet, 27.10.1997.)

“Duško Jovanović je bio zlatan dečko mirne prirode. Ovo je velika tragedija. Ubistvo se desilo na njegovom kućnom pragu - juče je uzbuđeno ponavljao Andrej Stanojević, profesor fizičkog i razredni starešina 8/2, u kome je bio i Duško” (Politika, 23.10.1997.)

“Rome ne napadaju skinhedsi, već nacisti koji su mamini i tatini sinovi, deca imućnih roditelja. Materijalno su obezbeđeni i nemaju nikakvih razloga da se, kao mi, bore za radničku klasu. Pate od sindroma “zlatni papagaj”, roditelji su im na visokim funkcijama u JUL i SPS. Kad naprave neko sranje, roditelji ih vade iz murije…” (Nedeljni telegraf, 22.10.1997.)

Političke prepirke i “analize”

U dnevnim novinama mogla su se naći i pravdanja maloletnih “skinheda” koji “žele da se odbrane” pa izgledaju opasno. U nekoliko objavljenih intervjua, mladići koji su se identifikovali kao skinhedi tvrdili su da ubice nisu “njihovi”, već da su to nacisti.

I iz Srpskog pokreta obnove su tada reagovali podsećajući na tekst koji je izašao u jednom nedeljnom listu četiri dana pre zločina, s naslovom “Beogradski skinhedsi glasaju za Šešelja, sebe vide kao budućnost Srbije i samo ponekad “spotaknu” neko ciganče”.

“Ovaj događaj pokazuje da Srbija srlja u rasizam. SPO će krenuti u obračun sa ovim najvećim zlom i sramotom srpkog naroda – istakao je Anđelko Trpković.
Na pitanje da li to znači da SPO smatra da iza ovog ubistva stoji SRS, on je odgovorio da “ukoliko to nije tačno, zašto Šešelj dozvoljava da određene militantne grupe svojataju njegovu strankku”. (Večernje novosti, 22.10.1997.)

Roditelji Dušana Jovanovića više nisu među živima. Mediji su više puta pisali o tužnoj sudbini ove porodice. Iza Dušana je ostala spomen-ploča i memorijalni turnir. Ubice su odrobijale kaznu, jedan od njih je dao i intervju u kojem se kaje.

Prošlo je tačno 23 godine.

Gde li su danas prolaznici iz prometne Beogradske ulice?

Korišćena arhiva izdanja iz 1997: „Politike“, „Naše borbe“, „Dnevnog Telegrafa“, „Nedeljnog Telegrafa“, NIN-a…

Naslovna fotografija: Canva/arhiva izdanja