Advokatura u Srbiji; na terenu punom rupa u sistemu
Od disidenata i intelektualaca koji su hapšeni zajedno s branjenicima u borbi protiv represije, do profesionalaca oko kojih se vije oblak sumnjivih poslova. Nekoliko hiljada advokata u Srbiji za jedne su poslednja brana od sistema, za druge saradnici, za državu korektivni faktor, koji je sprečava da pređe u razbojništvo. Da li je uz sve druge institucije u Srbiji i ova - “gorda advokatura” - urušena među poslednjim koje stoje postojano? Šta sve mogu advokati kada se udruže? Zašto su meta atentata? Kako ih vide novinari, a kako suparnici iz sudnice danas?
U razgovoru za Istinomer advokat Jugoslav Tintor kaže da on istinski veruje kako je osnovni cilj i uloga advokata u funkcionisanju pravosuđa – korektivne prirode.
„I osnovni cilj joj je da vodi računa i doprinese da ljudska prava i slobode koje zakon propisuje budu delotvorno ostvarene i zaštićene u sudskom postupku. Zato je naša uloga važna jer smo mi ta kopča sa građanima, za razliku od svih drugih službi koje su plaćene iz budžeta, gde svi načelno rade u interesu građana, ali su deo sistema. Uveren sam da pravosuđe teško može da se reformiše bez izrazito aktivne uloge advokature u tom procesu“, kaže Tintor, inače predsednik Advokatske komore Beograda.
A kako to mogu da čine?
„Tako što bi advokati u svakom procesu, u svakoj sudnici, svakoga dana svojim delovanjem nekada budili pravosuđe, nekada se protivili. Ne možete imati kvalitet pravde bez advokata koji je samostalan i nezavisan, koji interes klijenta pretpostavlja svakom drugom interesu, pa i interesu sistema i države. I gleda da se u okvirima zakonskih odredbi taj slučaj reši…“
Baš zbog toga što poznaju sistem, a opet su na izvestan način van njega, advokati mu znaju sve mane i rupe.
„Advokatura treba da bude uključena u sve procese reformi, uključujući usaglašavanje s Poglavljem 23 na putu pridruživanja EU, jer u slučaju da to izostane, naslikaće se neka slika, izlakiraće se stvarnost. I možda to negde u Briselu i prođe, ali to neće biti objektivna slika. Advokatura je adresa na kojoj može da se čuje najbolji fidbek o ključnim tačkama koje škripe u našem pravosuđu. Tamo gde neko ne želi predstavnika advokature, jasno je da želi da odlučuje u svojim okvirima – u tišini, bez zanovetanja advokata, što nije dugoročno dobro“, napominje naš sagovornik.
Nedavno je u centru grada u sred bela dana pucano na jednog advokata. Takvi slučajevi posebno uznemire javnost, s obzirom na značaj te profesije. Šta nam uopšte govori broj od 38 napada na advokate prošle godine?
Slučajevi u fiokama
„Nemam statistiku pred sobom, ne znam šta je struktura tih napada i koji je stepen društvene opasnosti, pa ne mogu dati određeniji odgovor. Sama činjenica broja od 38 ne znači ništa…Ono što je činjenica jeste da ne može nijedna profesija biti apsolutno zaštićena. Ono što je na Advokatskoj komori jeste da obezbedimo proceduralne pretpostavke da u slučaju takvih napada država reaguje promptno i da ti predmeti ne završavaju u fiokama kao što su ranije završavali.“
Prema Tintorovim rečima, ranijih godina bio je utisak da veliki broj istraga „završi u ćorsokaku“.
„Utisak je bio da to neko opstruira, tiho. Sada pitanje ima drugu dimenziju i svaki napad na advokate je i medijski propraćen i komora reaguje… I državni organi reaguju jer znaju da tako šalju poruku društvu u celini. Nažalost, ubistvo kolege Ognjanovića nije rasvetljeno, a bilo je okidač da se tema podigne na najviši nivo. Ali presuda za ubistvo kolege Zreleca je postala pravosnažna što ipak govori da pravosuđe može da slučaj dovede do kraja.“
Kao pozitivan primer promene sistema kada se advokati udruže i ponude rešenje, Jugoslav Tintor navodi postavljanje branilaca po službenoj dužnosti.
„To je pitanje koje nikog nije zanimalo, a imali ste situaciju da su se postavljali advokati po privatnoj liniji, burazerski, postavljale su se bivše kolege, i to je bilo prepoznato od strane advokature kao rak rana. Ne samo u pravosuđu, nego i u procesnom položaju građanina. Kada je neko uhapšen, dođe npr. policajac koji pozove nekog svog drugara advokata – kakvo poverenje možete imati u tog čoveka da će vaše interese pretpostaviti svojim?“
Kako kaže, „taj galimatijas su razbili“.
„Državi smo spustili na sto gotov proizvod, u vidu izrađene programske aplikacije kol centra. Advokatura je tu istupila kao partner i Vrhovnom kasacionom sudu i Republičkom javnom tužilaštvu, MUP-u, Ministarstvu pravde i taj segment funkcionisanja pravosuđa de facto smo mi uredili i time smo pokazali da nismo samo neko ko kritikuje sa strane.„
Često se u javnosti može čuti da su pojedini advokati prepoznati kao bliski određenim sumnjivim krugovima i grupama. Tintor kaže da se to često izvodi iz samog slučaja, ali i da takvo rezonovanje nije skroz bez osnova.
„Ali imate vrlo često situaciju da vam dođe neko i traži da ga zastupate potpuno uveren u vaš profesionalni kapacitet – bez da ga je neko poslao i da ste vi u dosluhu s nekim… Određeni broj kolega na određeni način nose i teret svojih klijenata i ono što građani treba da razumeju da – advokat brani čoveka, a ne delo. I postoje jasno propisani slučajevi u kojima možete da odbijete zastupanje. Mi tu nemamo profesionalne dileme. Laici nekada kažu kako uopšte postoji čovek koji bi ovoga branio – a ja kažem, pravo na odbranu je civilizacijska tekovina.“
Na granici slomljenog sistema
Iz ugla javnosti i onih novinara koji u njeno ime u sudnici prate suđenja kriminalcima, advokati neretko koriste svoje veštine i manjkavosti pravosudnog sistema i tako manipulišu.
„Njima zakon dozvoljava da se tako ponašaju, da svoju profesiju postavljaju tako da im je izazov da nađu rupu u zakonu… Ono što ja lično primećujem kao stvar koja se ponavlja jeste da sve više advokata svodi svoj rad na to da ne dokazuju i pokazuju svoje znaje tokom suđenja, već se trude da ga odlože i da se ne dešava, da tako sprečavaju dalji tok“, kaže Jelena Radivojević, novinarka Krika.
Po njenim rečima, primetni su slučajevi da pojedini advokati ne samo da brane kriminalce, nego učestvuju u njihovim poslovima.
„Da im osnivaju firme, na primer. I to svakako spada u domen njihove delatnosti, ali mislim da je defintivno da učestvuju u aktivnostima tih kriminalnih grupa… Imali smo slučaj da je ubijeni advokat Vladimir Zrelec vodio firme za braću Šaranoviće, što ga je na kraju, što je presuda i pokazala, koštalo života. Ipak, mnogo je nezahvalno pričati o tome, jer njihova uloga i jeste da odbrane neodbranjivo. Lično, više bih volela da vidim njihove pravne akrobacije nego čisto onemogućavanje toka postupka„, kaže Radivojević.
Utisak naše sagovornice je i da karakter, autoritet i reputacija branilaca i te kako diktiraju tok postupka. Kako se pokazalo u brojnim istraživačkim pričama Krik-a, uloga advokata ume da bude u sivoj zoni.
„Dešava da su oni neki spoj između legalnog i nelegalnog, da su na granici…I da su često osnivači kompanija, da vode firme… Bila je situacija sa advokatom na koga je skoro pucano – on je vodio gomilu firmu, kako je BIRN otkrio, koje su prevarantski kol centri. I u našim pričama imali smo primer Igora Isailovića, najboljeg prijatelja Siniše Malog, koji je imao udela u firmama povezivanim s Malim. Značajna i velika je njihova uloga, igraju na granici, ne mislim da nužno rade bilo šta nelegalno, ali je to već pitanje etike…“
Mafijaški rat
Vuk Cvijić, novinar Nina kaže da za napade na advokate u Srbiji – postoje različiti razlozi.
„Imamo i nerazjašnjeno ubistvo advokata Miše Ognjanovića, a postoje sumnje da su ga pre ubistva pratile nadležne službe, da je bio pod pratnjom, što je jako neobično. Bilo je slučajeve u 90-im da su ljudi praćeni, pa da posle budu ubijeni. Očito je da taj mafijaški rat besni a da država već dve godine nema odgovor na to“, kaže Cvijić.
Naš sagovornik se pita da li je i ubistvo advokata Zreleca zaista rasvetljeno do kraja.
„Od kada je pala grupa Darka Šarića, od kada je došla nova vlast, nemamo nijedan prodor da se jedna ozbiljna kriminalna grupa od početla do kraja raskrinka i izvede pred sud. Imamo pojedinačne slučajeve da izvršioci i pomagači budu izvedeni pred sud, ali da se razbije organizacija – u poslednjih devet godina to se nije desilo…“
Dok kriminalci ratuju na ulicama, a pritisak na pravosuđe ne jenjava, vladavina prava je na krhkim nogama. U takvim okolnostima, advokati u svojim rukama drže moćne mehanizme.
„U sistemu kada je evidentno, i to su utvrdile relevantne međunarodne institucije, da postoji ogroman politički pritisak na pravosuđe – i na sudstvo i na tužilaštvo, što vidimo svakog dana – dozvoljava se u parlamentu da poslanici napadaju sudije, to čini i predsednik države – uloga advokata bi morala da bude ogromna. Oni su jedina zaštita da se kako-tako sprovode zakoni… Nažalost, vlast je uspela i među njima da napravi podele. Postoje advokati koji sprovode njenu volju, kao što postoje i sudije i tužioci“, zaključuje Cvijić i napominje da organizovani kriminal svakako ne postoji bez veza sa strukturama u državi.
Sudnica kao arena
Da se donekle i advokatura urušila u opštem trendu propadanja institucija, saglasan je i Predrag Milovanović iz Udruženja tužilaca.
„Advokati su vrlo značajni za sistem, advokatura kao profesija je brana osionosti svakoj vlasti s jedne strane, a s druge strane most ka istini. U sudnici gde svi težimo formalnoj istini, jako je bitno imati dve strane. U tom nadgovornjavanju i borbi argumentima, sud treba da donese odluku. Advokatura je uvek bila avangarda u društvu, jako je bitno da ona to i ostane… Kao što vidimo, u nekom današnjem opštem trendu i institucija advokature se negde urušila…“
Kako kaže Milovanović, u Brozovo vreme advokati su bili svojevrsni disidenti.
„Tako i danas gledam na advokate, koji bi trebalo da budu nezavisni do kraja, da iskažu svoj stav u sudu, da brane okrivljenog do kraja, u skladu s etikom, naravno. U tome su upravo i granice koje, kako vidimo, pojedini advokati često i prelaze, i to u svrhu zloupotrebe procesnih ovlašćenja, pa javnost može da stekne utisak da se neka suđenja odugovlače, da se advokati služe nečasnim metodama, koje im donekle dozvoljava Zakonik o krivičnom postupku.„
Bardovi pravosuđa
Poseban je izazov za svakog tužioca, Milovanović kaže, da se u sudnici „sudari“ s vrhunskim advokatom.
„Mnogo puta zaboli kada neko odapne strelu ka nama i pokuša da učini naš rad minornim, da devalorizuje to što radimo, ali kada to radi u duhu prava, onda je i prihvatljivo… Ja uživam u sudnici sa advokatima koji su bardovi pravosuđa, koji imaju materijalno pravo u glavi a procesno u rukama. Ima i onih manje vičnih, uglavnom mlađih, koji uče da se postave prema sudu i tužiocu. Ipak, ne zaboravimo, to je zanat. Svi mi dobro baratamo procesnim institutima i znamo svoja ovlašćenja, a sud nas u toj dokaznoj areni, dvoboju – kontroliše.“
U odnosu između tužilaca i advokata postoji i neko „treći“ – policija, naravno. Odnos policije i tužilaštva kompleksna je i aktuelna tema.
„Koliko efektivnu kontrolu ima tužilaštvo nad policijom, kako uspeti da obezbedite valjane dokaze – to je srž problema… Policija vam odbija poslušnost, pogotovo u nekim delikatnijim sučajevima, jer svako ima svog šefa. Oni odgovoraju svom rukovodiocu, mi svom… Zakon nas uvezuje i upućuje na saradnju i savezništvo, a često se ispostavi da su policija i tužilaštvo kao „dve firme“, kaže Milovanović.
A zašto je on dao prednost tužilačkoj profesiji u odnosu na advokaturu, naš sagovornik kaže:
„Volim mirno da spavam i odgajan sam u porodici gde su me naučili da prepoznajem istinske vrednosti, poštenje i rad. Tužilaštvo daje mogućnost da uputite neke poruke društvu, da osetite da posao koji radite može da utiče na društvene tokove. Od predmeta do predmeta, od sudnice do sudnice i od advokata do advokata, koji će pokušavati da ospore vašu argumentaciju…“
U trenutku kada je ovaj tekst bio spreman za objavljivanje, stigla je vest da je u Beogradu, na Bežanijskoj kosi, vatrenim oružjem ranjen advokat A. S. Na kraju, vraćamo se na početak.
Naslovna fotografija: Canva
