Agencija za sprečavanje korupcije: Ime zvučno, rezultati tihi (1. deo)
Agencija za sprečavanje korupcije (donedavno Agencija za borbu protiv korupcije) već imenom izaziva možda prevelika očekivanja građana, s obzirom na to čime se agencija zapravo bavi. Na prvi pogled, trebalo bi da se razlikuje od Saveta za borbu protiv korupcije koji je, kako mu ime i kaže, savetodavno telo Vlade Srbije. Ipak, ni u agenciji nema ni agenata, ni borbe, ni sprečavanja bilo čega, jer ta institucija uglavnom čeka da dobije od nekoga prijavu da negde postoji sumnja na korupciju, na šta prečesto odgovara zaključkom da zakon nije prekršen ili, u najstrašnijem slučaju, izrekne upozorenje.
Stvorena da bi se ispunio neki od uslova za još jedan korak ka Evropskoj uniji, bez prave želje da se protiv korupcije borba i povede, cela postavka je od temelja loša i do danas potvđuje da “što se grbo rodi, vreme ne ispravi”.
Paradigmatičan primer rada Agencije u novije vreme mogao bi biti slučaj Zorana Drobnjaka, direktora Puteva Srbije, i njegove predizborne posete selu Kukulovce kod Leskovca, samo dva dana pošto su mediji objavili da su se meštani tog sela “odrekli Vučića i rešili da bojkotuju izbore jer im nisu ispunjena obećanja iz predsedničke kampanje 2017”.
Drobnjak je tom prilikom obećao da će ulice biti asfaltirane, što je i uradjeno, uz svu pažnju medija i uz poziv direktora javnog preduzeća Kukolovčanima da izađu na izbore. Kada je Transparentnost Srbija prijavila sumnju da su sredstva Puteva iskorišćena za motivisanje birača da glasaju na izborima 21. juna, agencija je „utvrdila činjenice“ i saopštila kako je Drobnjak izjavio da je u selu bio tokom redovnih aktivnosti, da jeste obećao asfalt i pozvao građane na glasanje, ali i da je utvršeno kako nije promovisao ni jednu stranku. Time je rad Agencije na tom slučaju završen.
Nemaju kad
Realno, čemu ova agencija uopšte služi?
To je pitala i sada već legendarna predsednica Saveta za borbu protiv korupcije Verica Barać, u vreme kada su činjeni prvi koraci u višegodišnjem mukotrpnom stvaranju agencije. Još tada je Verica Barać tvrdila da je “Agencija za borbu protiv korupcije, u koju će se utopiti Savet za borbu protiv korupcije, još jedna prevara Vlade Srbije“ i da se Agencija formira kako bi se Savet tiho ukinuo.
Sada, deceniju posle osnivanja, agencija ima novo ime i logo, direktora i zaposlene; formiranje veća, koje se po novom zakonu bira na konkursu, još se čeka, pa rad direktora ne kontroliše niko, a poslednja objava na sajtu je poziv na treću obuku za lobiste, koja je održana početkom oktobra .
Redakcija Istinomera obratila se Agenciji za sprečavanje korupcije molbom za razgovor s direktorom ili makar za odgovore na pitanja putem mejla. Za susret direktor Dragan Sikimić nije imao vremena, ali smo dobili obećenje da ćemo odgovore dobiti elektronskom poštom.
Interesovalo nas je da nam AZSK protumači svoja prava i ingerencije kada se javi sumnja u korupciju, da li može da reaguje samoinicijativno kada se u medijima pojave navodi o npr. poslovima kompanija bliskih Bojanu Kisiću, suprugu ministarke pravde i bratu članice kriznog štaba, i navodnih 27 ugovora koje je potpisao s javnim preduzećima i ministarstvima. Zatim, da li je posao agencije da reaguje ako se pojave sumnje u poslovanje firme u kojoj je jedan od direktora brat predsednice Vlade Ane Brnabić ili kada se mediji žale da već dugo ne mogu da dobiju podatke od RFZO o nabavci opreme protiv epidemije za vreme vanrednog stanja?
Pošto se ponekad čini da se od agencije očekuje da hapsi i kažnjava, pitali smo i da nam objasne šta su tačno bile njene nadležnosti kada je reč o aferi Krušik ili 24 stana Siniše Malog. Kako su donosili odluke da opomenu ili ne opomenu političke stranke zbog spotova u kampanji, koji su pozitivni primeri pravovremenog reagovanja agencije i, na kraju, da li bi rad te institucije bio drugačiji da ima veća ovlašćenja? Uprkos ljubaznom obećanju PR službe i činjenice da smo dva puta prihvatili odlaganje roka za odgovore, AZSK je ostala nema na sva ta pitanja.
Agencija ne kažnjava i ne istražuje kriminal
Rad AZSK izaziva pažnju, ponekad i ljutnju građana, jer kao da od nje očekuju konkretnije poteze, kazne, javna prozivanja. Agencija za sprečavanje korupcije, zapravo, ne istražuje kriminal, ne kažnjava – ona samo daje preporuke.
Zlatko Minić, član Odbora (sada je to Veće) Agencije za borbu protiv korupcije u periodu do 2013. godine, rekao je za Istinomer da su od početka kao odbor insistirali na otvorenosti. Često su se s tadašnjom direktorkom Zoranom Marković ubeđivali da je izlazak u javnost najbolja zaštita od napada bilo koje vlasti.
On se seća da se dosta raspravljalo oko obavljanja dvostrukih funkcija – na primer, da li predsednici opština mogu istovremeno biti i poslanici? Demokratska stranka se grčevito borila da se zadrži ta mogućnost. Pokušavali su da menjaju zakon, ali je agencija zauzela čvrst stav protiv prekrajanja i krženja zakona zarad političkih odnosa u vladajućoj koalicij.
Na kraju su čelnici tri opštine (članovi DS, LDP i SPS) Ustavnom sudu poslali zahtev za ocenu ustavnosti člana 82. Zakona o agenciji za borbu protiv korupcije i tražili da se suspenduje član po kojem svi koji su 1. januara 2010. zatečeni na dve funkcije, moraju s jedne da odstupe. Oni su se tada uzdali u odluku Ministartsva pravde koje je duplu funkciju dozvolilo jagodinskom gradonačelniku, a ta se praksa zadržala do danas.
Loš start
Građenju poverenja u agenciju sigurno nije pomogla afera posle koje je prva direktorka smenjena. Do javnosti je stigla priča da je od vlade tražila stanove za dva službenika agencije, a da je jedan od tih službenika bila ona. Zlatko Minić kaže da su tada članovi Odbora pokrenuli smenu direktorke, što u današnjoj situaciji zvuči gotovo nezamislivo.
Koruptivna je bila već kupovina zgrade za Agencije za borbu protiv korupcije zbog čega je prva direktorka uhapšena.
Kraj 1. dela
Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović
