Aktivizam na delu: Koji su dometi protesta?
Da li protesti građana u Srbiji oslikavaju njihovu moć ili nemoć? Zbog čega se vlast nije ni zamislila nad zahtevima ljudi koji su na ulici tražili smanjenje cene goriva, odgovornost za rušenje u Savamali ili pak da niški aerodrom ostane u gradskim rukama? Kada se pobuna dogodi to, mahom, znači da je sistem koji bi trebalo da ih štiti već zakazao, a režim ne sme da popusti, jer bi to bio njegov kraj, smatraju sagovornici Istinomera.
Pod parolom “Čiji grad”, Inicijativa “Ne da(vi)mo Beograd“ mesecima je u toku 2016. godine u Beogradu organizovala proteste zbog rušenja objekata u Savamali. Stanovnici Niša okupljali su se u aprilu ove godine kako bi sprečili da aerodrom “Konstantin Veliki”, odlukom države pređe iz gradskih u republičke “ruke”. Žitelji Požege izlazili su na ulicu zbog korupcije u vrhu opštinske vlasti. Novosađani su čitave 2016. godine protestovali zbog smene urednika i novinara na Radio-televiziji Vojvodine. U junu su građani blokirali puteve širom zemlje zbog visoke cene goriva. Poslednji u nizu protesta organizovan je u beogradskom naselju „Stepa Stepanović“, zbog izgradnje crkve na mestu gde to nije planirano. Za subotu najavljuju radikalizaciju svoje borbe i pozivaju građane da im se pridruže u blokadi Trga Slavija, kako bi „zajedno podigli glas protiv neodgovorne vlasti“.
Protest Nišlija zbog aerodroma „Konstantin Veliki“/Foto: FoNet/Marko Mišić
Epilog svih ovih akcija je manje-više isti. Vladajući režim ni u jednom slučaju nije dao za pravo građanima, a odgovornost je izostala. Naprotiv, organizatori su, što od najviših predstavnika vlasti, što od režimskih medija optuženi za destabilizatore zemlje, izdajnike, strane plaćenike, mrzitelje, pa i kriminalce.
Za Dejana Ilića, analitičara i autora sa sajta Peščanik, ovakav scenario je očekivan, jer je, kako kaže, režimu od egzistencijalne važnosti da ne dozvoli građanima Srbije da odbrane svoje legitimne zajedničke interese. Onog trenutka, tvrdi naš sagovornik, kada režim pokaže da je sklon da popusti pred takvim zahtevima građana, to će biti njegov kraj.
“Vlast je, trenutno, u Srbiji ustrojena tako da radi samo za sebične interese onih koji su na njenom čelu. Da bi oni mogli da budu realizovani, njeni predstavnici sebe moraju da predstave kao ljude koji govore u ime naroda – čak se ne pominju građani ili žitelji, nego taj nekakav narod. Međutim, kada dobiju ljude na ulici koji kažu ‘vi nas ne predstavljate, zapravo, radite na našu štetu’, oni te ljude moraju da eliminišu, da ih sklone da ih učine nevidljivima, jer time pada lažna legitimacijska osnova koju režim sebi daje”, smatra Ilić.
Prema njegovom mišljenju, nije stvar u tome da građani nemaju moć i da ne znaju šta hoće, već vlast ne sme da im dozvoli nikakvu pobedu, jer prva slabost koju bi pokazala bila bi početak njenog kraja.
Protest građana zbog cene goriva/Foto: Istinomer/Zoran Drekalović
Aktivista Inicijative “Ne da(vi)mo Beograd” Radomir Lazović kaže da vlast na svojoj strani ima i ekonomsku moć, ali i korumpiran sistem i instrumentalizovane institucije.
“Kada dođe do ovih protesta to uglavnom znači da je sistem koji bi trebalo da zaštiti građane, zbog kojih uostalom i postoji, potpuno stao na stranu podobnih investitora i ekipe bliske vlasti. Zato su građani suočeni sa velikom silom”, kaže Lazović za Istinomer.
Iako su se okupljali zbog različitih povoda i ciljeva, jedna stvar zajednička je svim pobrojanim akcijama. Organizatori su se jasno i nedvosmisleno distancirali od političkih stranaka. Tvrde da rešenje vide u alternativama tradicionalnog poltičkog delovanja, a da stvarna promena može doći jedino “odozdo”, kroz samoorganizovanje.
“Da li možda treba da se nadamo kako će ista ona lica koja su dovela do ovih metastaza, u obliku Srpske napredne stranke, sad odjednom da budu bolji ljudi, da će im se pojaviti neki novostvoreni moral po kome će se voditi i ukidati mehanizme za korupciju koje su u prošloj deceniji stvorili. Ja mislim da je to malo verovatno. Koliko god rad samoorganizovanih građana bio ograničen nemanjem resursa, izostankom medijske podrške, nedostajućom ili strukturom u nastajanju i svime onime sa čime se suočavamo, mi nemamo drugu opciju”, veruje Lazović.
Protest zbog rušenja obejakta u Savamali, u Beogradu/Foto:FoNet/Nenad Đorđević
Protesti koje su organizovale politčke partije nisu uspeli da okupe ni približno ljudi koliko građanske akcije, pa ipak, kritičari kao ključnu slabost političkog delovanja kroz aktivizam navode nedostatak stranačke infrastrukure, finasijskih i ljudskih resursa. Aktivisti, pak, poručuju da su samonikli otpori i pokreti nastali upravo zbog toga što nema ko da brani javni interes i što ljudi osećaju da nemaju kome da se obrate.
“Pokazalo se da bez javnih resursa koje može da crpi, stranačka infrastruktura ne postoji. Baš zato moramo da pravimo otpornije strukture koje zavise od građana čije interese brane. Delovanje od nule ima i puno svojih prednosti. Nismo uključeni ni u kakve dilove, nikome ništa ne dugujemo, oslanjamo se na građane i to se vidi. Mislim da je to budućnost političkog delovanja i zapravo ogroman potencijal koji će se tek pokazati. Uostalom to nam govore brojni primeri iz Evrope u kojoj municipalistički pokreti čine vlast u gradovima Italije i Španije”, tvrdi aktivista inicijative “Ne da(vi)mo Beograd“.
Kao da je bavljenje politikom ekskluzivno pravo političara, a ne svakog građanina koji želi da se pita i odlučuje o temema koje ga se tiču, svi koji su se pobunili optuženi su od strane režima da rade za “nekog” i da su po sredi interesi nekih političkih struktura, a ne potreba i volja da utiču na društvo u kome žive.
“Diskvalifikacija uvek kreće od toga da iza njih stoje opozicione političke stranke kao da je to najveća uvreda koja može nekome da se uputi. Tako uspevaju da proteste izoluju, da ih predstave kao izolovani slučaj povodom neke konkretne stvari koja nije previše bitna. I ne samo što ih, onda, izmeštaju iz polja politike, nego sprečavaju ljude da budu solidarni jedni sa drugima”, kaže Ilić.
Građani su u velikoj meri izgubili poverenje u političke stranke. U prilog tome govori i činjenica da od 2000. godine na izbore permanentno izlazi tek nešto više od 50 odsto građana. Međutum, razočaranost u politički establišment, doveo je i do toga da građani izgube i osećaj da mogu da utiču na društvo u kome žive. Istraživanje „Učešće građana u demokratskim procesima u Srbiji“ koje je sprovela organizacija CRTA pokazalo je da ljudi ne veruju da njihovo angažovanje može bilo šta da promeni, a generalna zainteresovanost za politiku je u padu.
Protest Nišlija zbog aerodoroma „Konstantin Veliki“/Foto: Fonet/Marko Mišić
Dejan Ilić, međutim, veruje da između političkih stranaka i građana ne bi trebalo da postoji jaz, jer imaju zajednički interes i cilj – da se skloni režim koji radi na štetu svih građana.
“Problem je što su same opozicione stranke uspele da urade dovoljno glupih stvari da ogade same sebe građanima, pa onda distanciranje od njih deluje kao matrica koja će dati neki rezultat. Međutim, pokazalo se suprotno”, tvrdi Ilić.
Profesor novosadskog fakulteta i politički analitičar Jovan Komšić za Istinomer kaže da su građani najčešće nezadovoljni ali aptični jer imaju premnogo primera neuspešnih pokušaja za nekakvom promenom i onda ćute i trpe. Smatra i da postoje situacije kada požele da omasove proteste, ali da su domaći resursi nedovoljni i skromni i da ljudi u Srbiji nisu spremni da odvajaju svoje vreme, energiju, pa i novac potreban za funkcionisanje građanskih inicijativa.
“Tu je problem kada je reč o kapacitetima građanske demokratije, jer ne može se bez političkih organizama. Na kraju krajeva, ako su građani nezadovoljni postojećim političkim partijama, neka prave nove. Moderne evropske zemlje pokazuju da je to moguće, svedočimo nastajanju alternativnih političkih grupacija koje se ubaciju u prostor razočaranja klasičnim političkim akterima, ali ništa bez politizacije i bez organizovanog, kontinuiranog političkog racionalizovanja, mobilisanja i organizovanja usamljenih pojedinaca”, tvrdi Komšić.
Protest građana zaduženih u „švajcarcima“/Foto: Istinomer/Zoran Drekalović
Svim skorašnjim građanskim inicijativama u Srbiji zajedničko je i da su okupljene oko konkretnih, lokalnih pitanja koja manje ili više direktno utiču na njihov život. “Velike”, državne teme poput odnosa prema evrointegracijama, spoljne politike, statusa Kosova ostaju i dalje “rezervisane” za političke partije.
“Najvažnije pitanje u Srbiji je da imamo kriminalni režim na vlasti koji aposlutno radi na štetu građana. Svaki od problema zbog kojih su ljudi protestovali pokazuje upravo tu činjenicu. Vlast koja radi protiv svojih građana je zajednički imenitelj svih tih akcija”, smatra Ilić.
I aktivista Inicijative “Ne (da)vimo Beograd“ kaže da su prečesto “velike” teme služile da bi se zamaglio i skrenuo pogled sa štetočinstva političara, sa njihovih koruptivnih dilova, sa nameštenih privatizacija, sa bizarnih projekta po gradu… Dodaje da je vreme da se fokusiramo na konkretna pitanja, a da onda radimo na okupljanju lokalnih pokreta kako bi i o tim krupnim državnim problemima imao ko da govori, a da nije učestovao u njihovom stvaranju.
Naslovna fotografija: FoNet/Marko Mišić
