Da li je mogla da se izbegne energetska zavisnost Srbije od ruskog gasa?
Energetski sistem Srbije je zavisan od ruskog gasa. Podaci iz Energetskog bilansa pokazuju da sve više gasa uvozimo, a za sada jedini snabdevač je Rusija. Poput drugih evropskih zemalja i Srbija je propustila prilike da diversifikuje gas koji uvozi. Zašto smo došli u situaciju da sve žetone uložimo na jedno polje, kakvi su planovi u budućnosti, šta su alternative, a šta bi bile posledice ako Putin reši da “zavrne slavinu”?
Rusko-ukrajinski rat poremetio je snabdevanje Evrope gasom. Krajem aprila započet je i “energetski rat” kao odgovor Rusije na sankcije koje su joj uvedene. Moskva zahteva da se računi plaćaju u rubljama, a zbog odbijanja Bugarske i Poljske da to učine, ovim zemljama je obustavljena isporuka gasa.
Iako je u snabdavanje Srbije gasom za sada neometano (kako tvrde naši zvaničnici), ministarka energetike i rudarstva Zorana Mihajlović, nakon ovakvog razvoja događaja rekla je da je cilj da se smanji zavisnost našeg energetskog sistema od ruskog gasa.
“Znamo šta znače ratovi i kriza i zato je posebno važno da nastupimo zajedno i obezbedimo dovoljne količine energije. Povećanje energetske bezbednosti i diverzifikacija u mnogim zemljama Evrope trebalo je da se dese ranije, a ne da čekamo krizu i shvatimo koliko je loše zavisiti od jednog dobavljača, koji god bio”, izjavila je Mihajlović početkom maja.
Istinomer je potražio odgovore na pitanja kolika je zavisnost energetskog sistema Srbije od ruskog gasa, da li je diversifikacija izvora mogla ranije da se desi, šta su alternativni energenti i kakve posledice bi bile da Rusija reši da potpuno zavrne “slavinu”.
Zavisnost Srbije od ruskog gasa i njegov značaj
“Trenutno Srbija uvozi 85-90% sopstvenih potreba za prirodnim gasom. Gas se najviše koristi u industriji (preko dve trećine) tako da je pitanje gasa pitanje srpske industrije prvenstveno, kao i pitanje grejanja u zimskom periodu (oko 750.000 domaćinstava ili oko jedna trećina ukupnog broja domaćinstava u Srbiji)”, odgovor je resoronog ministarstva za Istinomer.
Ističu da se prirodni gas trenutno troši i u Rafineriji Pančevo za proizvodnju derivata nafte, kao i za proizvodnju električne energije u Termoelektrani – toplani Novi Sad.
“U sklopu srpskog energetskog sistema uloga ruskog gasa je veoma značajna”, kažu nam iz ministarstva.
Profesor Goran Radosavljević i nekadašnji generalni sekretar Nacionalnog naftnog komiteta Srbije izdvojio je drugačiju računicu:
“Suštinski smo mi sto posto zavisni od ruskog gasa, jer i tih 10-15 posto u kojima koristimo neke naše izvore, taj gas je upotrebljiv samo u nekim sektorima industrije. Ne može da se koristi za široku potrošnju, odnosno neisplativo je”, kaže Radosavljević i objašnjava da ako uzimamo u obzir sektor građanstva i dobar deo privrede, gotovo sto posto smo zavisni, jer količina gasa koji proizvodimo je jako mala i gas je nestabilan.
Ilija Batas Bjelić, naučni saradnik Instituta tehničkih nauka SANU i v.d. sekretar Saveza energetičara za Istinomer navodi da je Srbija, ali i EU zavisna od ruskog gasa.
“Srbija je, kao i EU, veoma zavisna od ruskog gasa, u smislu da je njena sopstvena proizvodnja na nivou oko 10% od potrošnje, pa mora da ga nabavlja na svetskom tržištu, a to je po pravilu do sada najjeftinije bilo od Rusije”, kaže naš sagovornik.
A koja je cena ruskog gasa?
Krajem novembra prošle godine, nakon šestomesečnog dogovora o ceni gasa sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom, predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je da je dogovorena neverovatna cena 270 dolara na 1.000 kubih metara, što je uporedio sa tadašnjom cenom na berzi od 1.064 dolara.
“Ovo je za nas kao spas. Nećemo imati problema ni sa strujom ni sa gasom, ni sa grejanjem i ukupnim snabdevanjem”, izjavio je Vučić nekoliko meseci pre početka rata u Ukrajini.
Ipak, da li je zbog najnovnih dešavanja dovedeno u pitanje snabdevanje Srbije ruskim gasom?
Naš sagovornik Batas Bjelić objašnjava da ruski gas u Srbiju može doći postojećim gasovodima preko Bugarske i Mađarske. Profesor Radosavljević, takođe, navodi na postojanje dve trase za uvoz gasa iz istog izvora – iz Rusije.
On, takođe, kaže da aktuelna dešavanja sa Bugarskom neće uticati na snabdevanje Srbije.
“Sve vreme ratnih sukoba, od 2014. na ovamo Rusi su isporučivali gas Evropi i kroz ukrajinski gasovod, iako tada nisu davali energente Ukrajini”, objašnjava Bjelić.
Sa druge strane, bugarski premijer Kiril Petkov rekao je da ovakav zahtev predstavlja ucenu.
Ministar energetike ove zemlje Aleksander Nikolov izjavio je da će Bugarska da sledi stav Evropske komisije koja poziva zemlje da to odbiju.
'U ovom trenutku, prirodni gas se više koristi kao političko i ekonomsko oružje u ovom ratu', rekao je Nikolov.
Evropska komisija iznela je da 45 posto evropskog bloka uvozi ruski gas i 25 posto od uvezene nafte dolazi iz Rusije. Kako su izračunali, Evropska unija je od početka rata uvezla ruskih energenata u vrednosti od 38 milijardi, piše CNN.
Prema podacima iz Energetskog bilansa za 2022. godinu, dokumenta kojim se utvrđuju godinišnji iznosi energije i energenata “za pouzdano, sigurno i kvalitetno snabdevanje krajnjih kupaca energije i energenata”, najveća nalazišta prirodnog gasa u Srbiji su u Vojvodini, dok se nedostajuće količine gasa obezbeđuju uvozom ruskog gasa preko Mađarske, a od 2021. godine, nakon što je u rad pušten magistralni gasovod “Balkanski tok”, gas iz Rusije se doprema preko Turske i Bugarske.
U odnosu na prethodnu godinu, planirana je 11 procenata manja domaća proizvodnja gasa, dok se planira 17 procenata više uvoza od prethodne godine kada smo uvozili 2390,046 miliona m3, za ovu je planiran uvoz od 2796,7 miliona m3. Prema podacima, planirane količine prirodnog gasa potrebne za potrošnju iznose 6 procenata više nego procenjenih raspoloživih količina u 2021. godini.
A kakav je značaj ruskog gasa?
Kakve bi bile posledice ako ostanemo bez ruskog gasa?
Na ovo pitanje, Ministarstvo rudarstva i energetike odgovorilo je:
“Posledice bi bile veoma velike, što proizilazi iz opisa uloge prirodnog gasa u srpskoj privredi i energetici. Sve aktivnosti Ministarstva Vlade, kao i JP Srbijagas koji pregovara o novom ugovoru sa ruskim Gaspromom, usmerene su ka tome da se obezbedi snabdevanje ovim energentom u različitim scenarijima“.
Ilija Batas Bjelić navodi da bi najviše bio ugrožen dosadašnji način snabdevanja sektora domaćinstava i privrede toplotnom energijom tokom grejne sezone, kao i gasna privreda.
Profesor Goran Radosavljević kaže da bi stradale gradske toplane, koje bi morale da se vraćaju na mazut, što bi prema njegovim rečima bilo jako skupo i u nekim slučajevima i nemoguće.
“Građani bi se vraćali na ugalj i na drva, kao kada je bila gasna kriza 2014. godine, isto sa Ukrajinom, Bugari su se vraćali na drva. Čak su u stambenim zgradama izbacivali dimnjake kroz prozor, jer nisu imali u stambenim zgradama. Tako da postoji rešenje, jeste katastrofalno, ali postoji”, objašnjava Radosavljević za Istinomer.
Ipak, ovaj scenario naš sagovornik ne vidi kao verovatan.
“Imajte u vidu, neće tako lako Putin reći: “Nema gasa nikome”. Šta će on da radi sa tim gasom? On mora da ga proda, inače, gas mora da se spali, a to su milijarde. Mislim da će obostrano postojati ta saradnja još neko vreme”, tvrdi.
Sa druge strane, Radosavljević kaže i da je gas iz Rusije neizvesan, te da je od 2030. godine zbog stava EU pod velikim znakom pitanja, te je to vreme klučno da stvorimo alternativu.
Koje su alternative?
Naš sagovornik navodi da je u prethodnih deset godina strategija bila da izlazimo iz uglja i nafte i idemo ka obnovljivim izvorima.
“Dok ne dođemo do obnovljivih, gas će biti taj tranzitorni energent. Sada se postavlja pitanje da li će biti dovoljno tog tranzitornog energenta”, pita se Radosavljević.
On navodi da Srbija ima hidropotencijal, dok malo potencijala ima iz drugih obnovljivih izvora poput vetra i sunca, ali bi i to trebalo iskoristiti.
“Imamo potencijal i u uglju”, kaže, “ali je upitno da li je ugalj dobro rešenje”.
“Imaćemo velikih problema u Evropi zbog toga, plaća se dodatna carina i smanjuje se konkurentnos proizvoda ukoliko ima više ugljen dioksida u proizvodnji”, objašnjava on i navodi da će nas time Evropa naterati da izađemo iz uglja.
Naš sagovornik iz Instituta tehničkih nauka SANU navodi da Srbija kao primarne energente, odnosno oblike energije, koristi ugalj, naftu, prirodni gas, biomasu, hidro energiju i energiju sunca i vetra.
“Kada govorimo o energetici, a ne o procesnoj industriji koja koristi prirodni gas u neenergetske svrhe, gas se uglavnom koristi za grejanje domaćinstava putem daljinskog ili individualnog grejanja”, objašnjava nam naš sagovornik i nastavlja: “Alternativni energenti za proizvodnju toplotne energije u Srbiji su: mazut, biomasa, električna energija. Postoji tehnologija proizvodnje biogasa, razvija se tehnologija korišćenja vodonika. Sve to bi moglo da pripomogne”.
Šta je Srbija mogla da uradi da bude manje zavisna od ruskog gasa?
Iz Ministarstva rudarstva i energetike tvrde da je u prošlosti, do početka 90-tih Srbija svoje potrebe za prirodnim gasom zadovoljavala najvećim delom iz sopstvene proizvodnje.
“S obzirom da nam je gasovodni sistem povezan na sistem gasovoda Družba od 1968. godine, a danas i na Balkanski tok, praktično jedini mogući snabdevač je bio Gasprom”, odgovorili su nam iz Ministarstva na ovo pitanje.
Goran Radosavljević, ipak, navodi spisak stvari koje je Srbija mogla da obavi kako ne bi došla u situaciju da zavisi od ruskog gasa.
“Mogle su da se urade najmanje tri stvari. Prvo, mogli smo da učestvujemo u izgradnji hrvatskog terminala za tečni prirodni gas na Krku, zatim smo mogli da učestvujemo u izgradnji terminala u Aleksandropolisu, to je nama nuđeno, mi to nismo hteli da prihvatimo, treći projekat je bio gas koji ide iz Azerbejžana”, kaže Radosavljević.
Ipak, napominje da ni Evropa nije radila diversifikaciju gasa, navodeći primeri Nemačke, Mađarske i Austrije.
“Mi prosto nismo imali ni neki veliki podstrek da to uradimo, osim što bi to bilo dugoročno normalno da vi ne uložite sve svoje karte na jedno polje, nego da malo diversifikujete”, objašnjava Radosavljević i dodaje:
“Zdravorazumski – to je bilo smisleno, ali nije da su se svi drugi diversifikovali, a mi nismo. Mi smo imali ta tri projekta na koje smo mogli da se nakačimo, na nekima nam je bilo nuđeno, o nekima je bilo razgovora, ali se nikada ništa nije desilo”, zaključuje Radosavljević.
A šta može sada da se uradi?
Iako je Srbija u prošlosti propustila priliku iz Ministarstva za Istinomer kažu da plan Vlade predviđa otvaranje srpskog gasnog tržišta od oktobra 2022. godine. Ipak, oni tvrde da je otvaranje ulaza “Horgoš” bilo urađeno ranije, moglo je da se računa i na druge snabdevača sem Gasporoma, ali da to ne znači da gas ne bi bio ruski, već da bi bila utakmica na domaćem tržištu koja bi dovela do nižih cena.
“U budućnosti očekujemo završetak izgradnje interkonektora Niš-Dimitrovgrad i time otvaranje novog pravca snabdevanja”, kažu nam iz Ministarstva.
Zatim navode da bi završetkom te nove gasne interkonekcije sa Bugarskom sledeće godine postojala mogućnost da se na tržište Srbije doprema i prirodni gas iz Azerbejdžana, kao i gas iz LNG (prim. aut. Liquefied natural gas, tečni prirodni gas) terminala u Aleksandropolisu, iz Azije, Srednjeg Istoka, a u perspektivi i gas iz nekih drugih izvora, kao što je istočni Mediteran
U planu koji navode je takođe da se Srbija poveže i sa susednim zemljama, pre svega Severnom Makedonijom i Rumunijom, a da pored gasa iz Aleksandropolisa postoji mogućnost da deo gasa kroz gasovod Balkanski tok deo gasa bude i od drugih snabdevača.
Naš sagovornik Goran Radosavljević ukazuje na to da bi pažnju trebalo obratiti i na energetsku efikasnost. Ističe da smo neefikasni, malo trošimo energije, jer smo siromašni, a imamo velike gubitke.
“Država je pokrenula neke projekte, ali to je vrh ledenog brega. Mi strandardnim metodama povećanja energetske efikasnosti, poput povećavanje izolacije, fasade, verovatno nećemo da uradimo mnogo, moraćemo da preskačemo neke korake i korisitmo savremenu tehnologiju poput daljinskog upravljanja”, objašnjava Radosavljević.
Naslovna fotografija: Canva
