Eko-aktivizam u Srbiji: Deca da nam budu sita ili zdrava? (1. deo)

„Prohodao sam pored reke koju su hteli da stave u cev. Kao deca tamo smo se družili s vidrama i rakovima. Oni su nama dirnuli u detinjstvo. Mi nismo odrasli ljudi koji su eko-aktivisti, mi smo klinci koji su se na tom mestu spuštali traktorskim gumama“, objašnjava Aleksandar Jovanović Ćuta iz neformalnog udruženja „Odbranimo reke Stare planine” početak svoje borbe za životnu sredinu.

Jasno se oseća lokal-patriotski sentiment u Jovanovićevim rečima. Srbijom se eko-aktivizam i širi kao rasuti niz lokalnih priča. Ekologija, pre svega kroz problem klimatskih promena ili, kako mnogi tvrde da je preciznije reći – klimatske katastrofe, jeste političko pitanje broj 1 danas u svetu. 

Kod nas se taj globalni duh vremena otelovljuje uglavnom kroz formalno i neformalno organizovane komšije i sugrađane, daleko izvan anahronog mejnstrima nacionalne politike. 

Već je reč politika nešto što izaziva nelagodu kod naših eko-aktivista iako su manje-više svesni da njihova borba za reke, šume, čistiji vazduh itd. jeste u biti politička. Većini njih je bitno da naglase kako nemaju veze ni sa jednom strankom. Zbog stranaka im se „politika ogadila”. 

Lične stvari 

Ima ljudi koji nisu sigurni ni da se prepoznaju u odrednici eko-aktivista iako ih njihove akcije tako definišu. Tomislav Veselinović iz Temerina je, na primer, prošlog meseca tri dana proveo u krošnji duda kako bi sprečio seču tog drveta. 

„To drvo smo moj pokojni stari i ja posadili 1975. Bio sam dete od 10 godina i to mi je uspomena na oca”, govori Tomislav i otkriva taktiku koju je primenio protiv temerinske komunalne službe, naoružan vodom, hlebom i zalihama konzervi: „Popnem se ujutru u šest i  budem do četiri na drvetu pošto znam da oni rade do tri. Posle toga sedim na stolici ispod duda do jedno devet sati.”

I drugi sagovornici Istinomera navode da su ih lični motivi pokrenuli. 

Andriju Petrovića iz inicijative „Da Valjevo prodiše” trigerovalo je, kako kaže, pitanje njegove ćerkice – Tata, zašto ne možemo da otvorimo prozor? A kada se u januaru otvori prozor, od smoga se ne vidi ulična svetiljka koja je udaljena tek desetak metara.  

Dušan Kokot iz Građanskog preokreta iz Zrenjanina podseća da su se u tom gradu generacije rodile, odrasle i otišle, a da nisu znale čemu slavina služi. U svakom marketu pored kase stoje baloni vode, svi vuku vodu iz prodavnice, ali šta će biti ako, zbog kineske fabrike guma Ling Long, Zrenjaninci ostanu i bez vazduha, pita se Kokot i dodaje – Vazduh ne možeš da kupiš. 

„Ne želim da živim u drugom gradu, lepo mi je ovde. Ovo je sjajan grad, na obali Dunava, blizu prestonice…Sve dok ne vidite roditelje koji su poveli bebu u šetnju, pa pomislite kako to rade jer ne znaju koliko je u tom trenutku zagađen vazduh“, kaže Nataša Rašković iz Smedereva. 

Njena organizacija „Crveni bedževi” zahteva od lokalne vlasti postavljanje semafora na gradskom trgu koji će u realnom vremenu prikazivati nivo aero zagađenja.

Partije zaostaju

Pitanje je kako da se to lično pretvori u političko na višem i širem planu i da se očigledno rastuća ekološka svest građana artikuliše u politike koje bi jače i dugoročnije uticale na donošenje odluka od kojih zavisi zaštita životne sredine i zdravlja stanovništa. 

„Kod nas partije imaju neku vrstu površinskog doživljaja ekologije – malo ćemo da pošumimo, malo ćemo da čistimo reke, ali niko nema na umu taj koncept ekološke pravde koji dolazi iz sveta. On podrazumeva da se čitava ekonomija rekonstruiše u skladu sa standardima zaštite životne sredine“, objašnjava Đorđe Pavićević, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu.

Političari u Srbiji, kako Pavićević primećuje, ne shvataju koliko je ekologija veliko svetsko pitanje. U Americi je upravo „New Green Deal” krupna izborna tema, a i u Evropi je ekološki aktivizam ključna snaga. 

Da su ekološki problemi neodvojivi od ekonomskih pitanja i nerešivi bez promena u ekonomskim politikama, i eko-aktivisti uviđaju iz iskustva.  

„ I u Smederevu i u Boru su ljudi direktno ugroženi zagađenjem vazduha, ali oni zavise od plata i od radnih mesta u fabrikama koje su zagađivači. Dovedeni su u situaciju da biraju da li će dete da im bude sito ili zdravo“, zaključuje Irena Živković, aktivistkinja iz Bora. 

David protiv Golijata 

Eko-aktivisti su svesni da na lokalne vlasti moraju neprestano da vrše pritisak, ali i da su bilo kakva poboljšanja situacije moguća jedino kroz saradnju sa sistemom lokalne samouprave. 

„Mi ljudima moramo da pokažemo da aktivizam ima smisla, ali da ne obećavamo da mi možemo nešto preko noći da promenimo. Naš aktivizam je borba Davida protiv Golijata; mi ćemo stalno da simbolično udaramo u glavu tog Golijata i time da ostvarujemo neke bitne pobedice, ali institucije su te koje moraju da štite zakone, javni interes i javna dobra”, govori Dragana Arsić iz inicijative „Odbranimo šume Fruške gore”, podsećajući da se problemi s kojim se suočavaju nisu stvorili samo za vreme jedne vladajuće garniture, nego se talože decenijama.

I profesor Pavićević misli da se podrazumeva da lokalne inicijative moraju da sarađuju sa lokalnom vlastima kako bi rešavale probleme. A političkim partijama se eko-aktivisti ne priključuju, kako kaže, prosto zato što ne vide s kime bi mogli da sarađuju. 

Za dobar deo aktivista s kojima je Istinomer razgovarao svi su isti kada se povede reč o strankama. Neki su, ipak, zaključili da je za značajnije promene neophodno da se partijski angažuju. 

Kraj 1. dela

Naslovna fotografija: kolaž – Istinomer, izvori: FB Da Valjevo prodiše, FB Građanski preokret, FB Crveni bedževi, Južne vesti – Vanja Keser