Klimatske promene neće čekati na nas

Iza nas je Svetski dan klimatskih promena, a takođe i dan u kome je više od 40 zemalja potpisalo dogovor da će napustiti ugalj do 2040. godine. Zemlje, među kojima su iz okoline Mađarska, Hrvatska, Severna Makedonija i Albanija, dogovorile su se da neće investirati u nove kapacitete za proizvodnju energije iz uglja u zemlji ili inostranstvu, kao i da će ubrzati razvoj energije iz obnovljivih izvora. U Glazgovu se i dalje održava konferencija o klimatskim promenama – COP26. Ovaj samit se nije održao prošle godine zbog pandemije korona virusa, a posebno je važan zbog toga što su države prema dogovoru iz Pariza 2015. godine mogle da predstave nove planove za smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte. Potpisivanjem Pariskog sporazuma dogovoreno je da za pet godina zemlje povećaju svoje ambicije u borbi protiv klimatskih promena.

Kakve veze imaju Šekspir i klimatske promene? 

Srbija je jedna od potpisnica Pariskog sporazuma, a predsednik Aleksandar Vučić prisustvovao je na COP26 i razgovarao sa svetskim liderima. I sve je ostalo na rečima, Srbija nije izašla sa novim planom.

Predsednik je tokom obraćanja u utorak rekao da buduće generacije moraju da se obrazuju kako ne bi ponovile greške koje smo mi napravili na jedinoj planeti koju imamo, ali je tada i postavio pitanja: kako će se finansirati sve klimatske aktivnosti, kako će se tretirati nuklearne elektrane – da li će se sve gasiti ili će ih se više graditi, kao i kako je moguće sagraditi obnovljive izvore kada velike sile finansiraju pokrete protiv vetroparkova i mini hidroelektrana.

Za kraj citirao je Šekspira:

„Veliki Vlijam Šekspir napisao je da Zemlja ima muziku za one koji slušaju, možda je vreme da poslušamo i čujemo plač majke zemlje, jer ako izgubimo trku sa vremenom naša deca će rasti na zagađenoj planeti“.

Kako Srbiji ide u ovoj trci sa vremenom? Čuje li vlast „plač majke zemlje”?

Jasna odluka ili zabijanje glave u pesak

Klimatolog Vladimir Đurđević za Istinomer kaže da je posebno kritično to što se kineski predsednik nije pojavio na samitu.

On objašnjava da je cela priča u borbi protiv klimatskih promena „dugačak niz malih koraka koji vode ka boljoj stvari”.

Komentarišući trenutno globalno stanje kaže da se promene dešavaju i da je situacija bolja:

„Problem je što to nije dovoljno brzo koliko bi trebalo da bude, jedna od stvari kada se gledaju dugoročni trendovi, stvari se popravljaju, ali se dešavaju mali, baš mali koraci, umesto da se napravi ozbiljni pomak. Malim koracima nećemo uspeti da uradimo ono što bi trebalo“.

Međutim, on smatra da je Srbija propustila priliku da u Glazgovu pokaže da je u potpunosti privržena poštovanju Pariskog sporazuma:

„Mi smo propustili šansu da unapredimo planove po pitanju smanjenja emisije gasova sa efektom staklene bašte. Ovaj sastanak je trebalo da posluži da se zemlje pojave sa novim planovima, zato što su ovi planovi iz Pariza bili inicijalni i u tom smislu nisu bili dovoljni da bi se ispunio taj cilj koji je napisan u Pariskom sporazumu da rast globalne temperature treba da se zaustavi ispod 2 stepena“. 

Đurđević dodaje da podnošenje planova nije bilo obavezujuće, ali da je većina zemalja unapredila svoje planove.

„Nismo uspeli za pet godina da napravimo plan koji je ambiciozniji od onog koji smo predali 2015. godine“, ovako naš sagovornik tumači potez Srbije.

Kao razlog tome on navodi da još nije usvojena strategija u okviru koje su razvijeni unapređeni planovi za smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte.

Profesor Đurđević smatra da se usvajanje Strategije pomera zbog toga što Ministarstvo energetike treba da usvoji još jedan važan dokument – Nacionalni plan za klimu i energiju:

„To bi bio politički plan naše države kako će da se razvija po pitanju energetskog sektora i koliko energetski sektor može da doprinese smanjenju emisija”.

Da Srbija treba jasno da odluči šta želi smatra i Nemanja Milović, osnivač i urednik sajta Klima101.

„Jasno je da je svetski merač otišao u potpunosti u pravcu toga da se koriste obnovljivi izvori i da se ugalj napušta i prvi korak energetske tranzicije je napuštanje uglja,” navodi Milović i kaže da bi Srbija trebalo da se ugleda na veliki broj država koje su potpisale dogovor da će napustiti ugalj i prekinuti njegovo finansiranje.

On navodi da u Srbiji postoji „kakofonija poruka” koja se tiče uglja, klimatskih promena i Zelene agende, te da mora da se pokaže jasno strateško opredeljenje.

„S obzirom na to da sada imamo zakonodavne okvire, moguće je da se krene u ekspanziju korišćenja obnovljivih izvora. Srbija treba jasno da se odluči šta želi i da više ne igra na dve stolice i da ne priča i jedno i drugo“.

On naglašava da Srbija treba da odredi cilj, da do određene godine želi da postigne rezultat i da gleda kako će to da ostvari.

„Sve ostalo je zabijanje glave u pesak i ukoliko ne krenemo sa pripremama na vreme, onda će posledice svega, te velike tranzicije kroz koju ceo svet prolazi za nas biti jako, jako loše“, zaključuje Milović i dodaje da ukoliko je globalni dogovor da se napusti ugalj „niko Srbiju neće pustiti da radi šta hoće“.

Klimatski problem je komplikovaniji od ekološkog problema

„Promene koje moraju da se urade da bi se zaustavile klimatske promene moraju da budu tako ozbiljne i strukturalne da to nije ekološka priča u kojoj se mi stalno vrtimo“, kaže za Istinomer dr Suzana Blesić naučna saradnica Instituta za medicinska istraživanja u Beogradu.

Ona navodi da rešenje problema nije ni blizu rešavanja problema poput mini hidroelektranama ili zatvaranju spalionice u Vinči:

„Sve su to strašno male stvari koje uopšte nisu poredive sa onim što mora da se uradi da bi se zaustavile klimatske promene u bilo kojoj zemlji uključujući i u Srbiji“.

Blesić navodi da moraju da se naprave ozbiljne sistemske promene, a ovo što se kod nas radi nije ni mali korak ka tome.

Na primeru zagađenja vazduha u Beogradu ona objašnjava da vazduh počinje da bude zagađen sredinom oktobra, jer termoelektrana u tom trenutku proizvodi više enegije, takođe u januaru se dešava vrhunac zagađenja.

„Da bi se to promenilo vi treba da zatvorite termoelektranu celu, da prebacite ceo naš način proizvodnje energije koja većinski ide preko termoelektrana, odnosno treba da promenite 70 posto našeg izvora energije“.

Na pitanje koliko je to realno sprovesti, ona odgovara:

„Nije stvar u tome koliko je realno, jer vi realno morate da zatvorite termoelektranu. Ne možete da je zatvorite preko noći, ali morate u jednom trenutku da je zatvorite“.

Za rešenje ovog globalnog problema potrebno je uložiti mnogo novca, kao i imati ozbiljno strateško planiranje koje će se sprovoditi godinama.

„Prva stvar koju svi moraju da urade, uključujući i Srbiju, da kažu – naš plan je ono što je rekla i Evropa da do recimo 2050. godine pređemo 50% na obnovljive izvore energije. I onda počinjete da prelazate na obnovljive izvore energije, stavljaju se solarni paneli, dižu se vetroparkovi, gase se termoelektrane. Ulazite u grad, počinjete da menjate način na koji se ljudi greju, šta voze i kako funckionišu i kao što vidite to je strašno velika promena koja zahteva ozbiljno razmišljanje“, objašnjava dr Blesić.

Ono što je ona posebno naglasila je da ukoliko Vlade ne donesu takvu odluku, ono šta će pojedinac da promeni nema toliko uticaja, sama individualna ložišta nisu problem koliki su toplane.

„Sve te zemlje će sada da pređu na obnovljive izvore energije, a mi ćemo postati problem, jer oni će svi očistiti svoj vazduh, a mi ćemo odavde da dimimo“, objašnjava ona.

Ona smatra da kao što su aktivisti u Glazgovu nezadovoljni, jer ozbljinost problema i način na koji se o njemu raspravlja ne mogu da se porede, tako i u Srbiji ozbiljnost problema nije uporediva ni sa jednom strategijom o kojima oni raspravljaju.

„Kada vi izađete napolje vi vidite da tu niko ništa ne radi, da situacija postaje sve gora, mi možemo da imamo 50 strategija, ali ne vidim da se išta događa“.

Sa druge strane, ona misli da je lako voditi ekološke priče, jer su one dobre za dnevno – političko prepucavanje:

„Reći da se zatvore MHE i da nećete Rio Tinto, to nije dovoljno, to jeste bitna ekološka stvar, ali niko se ne bavi klimatskim problemom. Mi nemamo nijedan pokret koji se bavi tom temom, kada ste videli klimatski protest „Save the planet“? Nemamo raspravu o tome, nemamo političku volju“, kaže dr Blesić.

Ona dodaje da je ljudima teško da shvate globalne probleme, već se bave lokalnim, ali klimatske promene neće čekati na nas.

„Klimatski problem je drugačiji od ekološkog problema, treba podržavati rešavanje ekoloških problema, ali klimatski problemi su drugačiji jer su veći, komplikovaniji i zahtevaju da promenimo način života da zamislite da živite potpuno drugačije.

O tome zašto se ljudi bave problemima životne sredine, a ne globalnim problemom, Milenko Jovanović iz Nacionalne ekološke asocijacije, kaže da se klimatske promene uočavaju nakon dužeg perioda (klimatski period je 30 godina), dok se sa problemima životne sredine susrećemo svakoga dana. On smatra da Srbija doprinosi globalnoj borbi sa klimatskim promenama srazmerano njenoj veličini, ali ne postupa adekvatno ni u borbi za zdravu životnu sredinu.

„Kada je u pitanju kvalitet vazduha, prosečan čovek u mirovanju udahne 10 do 12 puta vazduh u minuti, dovoljno je reći koliko je bitno da budemo zaštićeni da znamo šta udišemo i kakav uticaj ima zagađenje na naše zdravlje, to je ono što nas se svakodnevno tiče i nije vezano za klimatske promene“. 

On kaže da je razumljivo što ne postoji poverenje da će nešto da se promeni po pitanju reakcije Srbije u vezi sa klimatskim promenama, kada potrebne reakcije institucija nije bilo ni za urgentnije dnevne stvari.

„Ako nismo adekvatno reagovali na požar deponije u Vinči, kako da reagujemo na nešto što će biti drugačije tek za 20 godina,“ navodi Jovanović i dodaje da je optimistično to što druge zemlje rade na rešavanju ovog problema, pa ćemo i mi imati benefit od toga.

U razgovoru sa našim sagovornicima zaključujemo da Srbija u praksi, kako bi to predsednik rekao, ne čuje “plač majke zemlje”. Formalno, priča se o Zelenoj agendi, donese se Zakoni, ali se odlaže Strategija koja bi predstavlja konkretno rešenje. Teško je pričati o budućnosti energije proizvedene iz obnovljivih izvora, kada našu sadašnjost predstavlja 70 posto energije proizvedene u termoelektranama. Šta će se dogoditi ako do 2040. godine zemlje iz okruženja prestanu sa ugljem? Posledice širenja “dima” komšijama i celom svetu će biti naša budućnost. 

Naslovna fotografija: Canva