Troje izbeglica iz Avganistana za Istinomer: „Mračna budućnost ne čeka samo žene, već i mlade“

Istinomer je prvo pronašao njih dve koje su izbegle iz Avganistana pre nekoliko godina, a čije porodice se i dalje nalaze tamo. One su sada na sigurnom i obema je Srbija u jednom trenutku bila deo rute. 

„Dolaskom talibana u zemlju ne vidimo nikakvu nadu za žene jer su talibani neprijatelji napretka žena i devojaka u Avganistanu. Budućnost Avganistana koju mi vidimo je veoma mračna“, kažu naše sagovornice i dodaju da beznadežna i mračna budućnost ne čeka samo žene, već i mlade.

Kada je Kabul tog 15. avgusta dospeo u ruke talibana, generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš je upozorio da su u Avganistanu najugroženije grupe upravo – žene i deca. U međuvremenu, visoka komesarka Ujedinjenih nacija za ljudska prava Mišel Bašele govori o ozbiljnim kršenjima ljudskih prava i „pogubljenjima po kratkom postupku“ civila i pripadnika avganistanskih snaga bezbednosti koji su se predali.

Odjekuju eksplozije, stižu uznemirujući izveštaji sa terena… A da nemamo čak nijedno zvanično slovo o dešavanjima u ovoj zemlji, fotografije sa aerodroma i očajni ljudi koji pokušavaju na svaki način da odu – govore o paničnom strahu za život.

***

Naše dve sagovornice kažu da ni pre povlačenja američke vojske nije bilo bezbedno, pošto su i tada mnogi ljudi izgubili svoje živote, ali situacija je bila bolja. Dolaskom talibana na vlast ne očekuju da će ljudi živeti u miru, kao ni da će žene moći da nastave da se školuju.

„Žene su ranije bile poslanice u parlamentu, bile su profesionalci i mogle su slobodno da rade u svakoj profesiji… Sada su ozbiljno ugrožene i zbog toga nemam dobra predviđanja za budućnost“, kaže A.*

Naša druga sagovornica B* dodaje da je sada svugde strah i nasilje, jer su talibani opasni i zabranjuju napredak žena u zajednici, te smatra da će ženama i devojčicama biti veoma teško ukoliko ne pronađu spas iz ove situacije.

Proliva se krv

Na pitanje koliko je ugrožen ljudski život u Avganistanu odgovara:

„Za čoveka u Avganistanu šansa za smrt je 95 posto, a 5 posto za život”.

Saglasne su obe, posebno je teško ženama i devojčicama koje su prisilno udate u udaljenim oblastima.

„Da sam sada u Avganistanu možda bi me do sada već odveli jer oblast u kojoj sam tamo živela, i u kojoj je sada moja porodica, iz te oblasti su do sada nekoliko mladih devojaka talibani odveli sa sobom.”

Na pitanje da li bi se vratile da žive u Avganistanu, naše sagovornice imaju različite odgovore.

Jedna od njih ne želi da se vrati, jer „nije lako i jednostavno živeti tamo, a sada niko tamo nema mira”, dok druga ne isključuje mogućnost povratka, ali pod uslovima mira i mogućnosti obrazovanja za decu i žene.

Ipak, njihove porodice ostale su tamo i one redovno održavaju kontakt sa njima.  Kako kažu, oni se ne usuđuju da izađu iz kuće zbog straha od talibana.

„Mi razumemo u kakvim su problemima sada, ali oni kažu da su dobro, da nas ne bi brinuli. Međutim, mi znamo koje probleme oni imaju. Moja porodica kaže da od kada su došli talibani da su svi u kućama, ne idu na posao, ne idu nigde... Članovi moje porodice su radili u prethodnoj vladi i sada ne mogu da izlaze napolje. Oni kažu da nema problema, ali mi znamo da talibani imaju problema sa onima koji su radili za prethodnu vladu”, objašnjava naša sagovornica.

Zabrinute i uplašene, preko društvenih mreža prate dešavanja na ulicama.

„Na ulicama Avganistana je napeto i nemirno. Svi se ubijaju, proliva se krv. Nema ničega drugog”.

A kako sada izgleda jedan dan tamo?

„Živeti jedan dan u Avganistanu u trenutnoj situaciji je jako teško. Svakog trenutka zamišljate svoju smrt i smrt najbližih i nemate mira.”

Ili, drugim rečima:

„Kako bih rekla, pakao. Jako su teški dani, ljudi jednostavno ne mogu ni da razmišljaju… Kakvi mogu biti dani… Loši“.

Nismo znali da ljudi imaju vrednost

Tek kada su napustile Avganistan, shvatile su da su ljudi i da imaju vrednost.

„Ranije nismo znali da li vredimo ili ne”, dodaje A.

B. kaže da je živela i u Turskoj, Bugarskoj i Srbiji i da je glavna razlika u tome što ima mira i bezbedno živi.

„Od trenutka kada sam postala izbeglica u ovim zemljama odmah sam shvatila koliko žene ovde imaju vrednost i koliko imaju više prava. U Avganistanu žena ne može za sebe da odlučuje, ali ovde ima dosta slobode za žene”, objašnjava ona.

Odlazak iz zemlje za nju je bio jako težak.

„Tamo sam odrasla i imam lepa sećanja. Ali morala sam da odem jer nije bilo bezbedno.”

Išli smo preko planina…

„Moji najmiliji su još uvek u Avganistanu… Jedna osoba mi je pomogla da napustim zemlju. Išli smo preko planina, šuma, bili smo i po osam sati na planinama, sa decom… I tokom zime kada je bilo veoma hladno.”

Migranti iz Avganistana, koji se nalaze širom sveta su nesrećni i osećaju se kao da više nema nade, kažu naše sagovornice. Pomoć očekuju jedino od svetskih organizacija, jer „niko drugi ne može da pomogne”. 

„Sve je mračno i ne možeš nikoga da pozoveš…”

O dešavanjima u Avganistanu, Istinomer je razgovarao i sa mladićem koji je pre dve godine izbegao iz svoje zemlje, a trenutno se nalazi u Srbiji. Zbog bezbednosti i on je anoniman u ovom tekstu. Rodio se u Avganistanu, napustio ga je pre dve godine, i dalje nema azil, ali bi želeo i da svoju porodicu izvuče iz aktuelne situacije. Trenutno se nalazi u Srbiji, išao je preko Irana, Turske i Bugarske, ima u planu da ide u Francusku.

„Svi u zemlji su već mrtvi, i ovako niko više nema život tamo. Sada je situacija takva da se svi plaše i ne znaju šta će da se desi sutra. Ljudi čekaju da velike države urade nešto sa talibanima. Talibane niko ne voli, a 35 miliona ljudi je sada u kući i niko ne sme da izađe napolje.”

On smatra da je glavni uzrok straha taj to što su oni „teroristička grupa, koja određuje ljudima šta i kako moraju da rade”,

Dođu na vrata i ubiju te

„Talibana ima oko 150 000, oni svi uvek imaju pištolje, kalašnjikov”, opisuje naš sagovornik i dodaje da su to „isti ljudi kao i pre 2000. godine, jer oni poštuju isti zakon i isto misle”.

Sećanje na to kako je bilo kada su talibani poslednji put bili na vlasti i dalje je urezano.

„Izađeš na ulicu i vidiš nekog mrtvog, svaki put kada izađeš. Ukoliko živiš u Avganistanu i kažeš nešto loše o talibanima, oni dođu na vrata tvoje kuće i ubiju te.”

Iako sada, kako kaže naš sagovornik, talibani obećavaju da neće dirati nikog, on im ne veruje, jer smatra da to govore samo da ne bi širili paniku. I da ljudi ne bi otišli iz Avganistana. 

„Ali ipak svakodnevno ubijaju ljude.”

Ni njegova porodica se ne oseća bezbedno, a u Avganistanu se nalaze njegovi roditelji, sestra i mlađi brat.

„Kažu mi da samo muškarci idu u prodavnicu, žene i deca ne smeju da izađu, a napolju šetaju na ulici talibani sa oružjem. Plaše se da li će biti haos sutra i šta će uopšte biti sutra. Ma ne znaju šta će biti ni u narednih sat vremena.”

Zbog vremenske razlike od dva i po sata i isključenja struje i mobilnog signala u večernjim satima u određenim delovima Avganistana, sa svojim najbližim može da se čuje samo preko dana. 

„Sve je mračno i ne možeš nikoga da pozoveš posle deset sati.”

Kada razgovaraju, pokušava da ih uteši, da im da nadu… Ali ni sam ne veruje u to.

„Ako je vide sa dečkom, može da bude pogubljena zbog toga”, objašnjava, kao i da na ulicama sada možete videti svega nekoliko žena, naspram hiljada muškaraca, „jer je dolaskom talibana na vlast život za žene završen”.

Ali normalnog života svakako više nema ni za koga. 

„Nema policije i zatvora, sve je u njihovim rukama.”

I hapse i kažnjavaju javno, na mestima poput trgova. Zovu ljude da gledaju to i kažnjavaju, kako bi drugi učili na tuđem primeru.

„Ceo svet treba da se plaši”

Šta god da je mislio u Avganistanu, pre nego što ga je i napustio, kaže ovaj mladić – nije imao slobodu govora da to i kaže.

„A ako pomisliš da je imaš, sledećeg dana tvoje telo će stići na tvoju adresu.” 

Nada je postojala poslednjih godina, ali sada su opet svi preplašeni.

„Svi žele da odu, ali ne pronalaze način da napuste zemlju, ne mogu da izađu ni iz mesta u kom žive, a ne iz zemlje”, kaže on.

Njegovo uverenje je da bi svi u svetu trebalo da budu uplašeni.

„Ako 35 miliona stanovnika ima u Vladi terorističku grupu, šta bi trebalo da se očekuje? Koliko ljudi će tek oni obučavati, šta će ih učiti? Oni malu decu i mlade muškarace obučavaju svemu na tim treninzima, koji se nazivaju islamska škola, ali to nisu škole nego trening kampovi.” 

Kako kaže, situacija je sada skoro ista, kao i „kada je Amerika došla pre dvadeset godina”. 

„Da se sada vratim u Avganistan, moj dan bi izgledao kao da sam u paklu, na nekom mračnom mestu gde ne postoji ništa šta možeš da kažeš ili uradiš, a gde se plašiš svake sekunde. Svakim izlaskom napolje bih rizikovao svoj život, ako idem da kupim hranu, situacija je takva da ako želim da živim moram da radim samo šta mi talibani kažu, ako ne pratim njihove naredbe, pitanje je da li ću biti živ u narednih deset minuta“, kaže mladi Avganistanac, kome porodica poručuje da ostane u zemlji u kojoj je siguran.

*Navedeni inicijalni su izmenjeni, zbog zaštite i anonimnosti izvora

Naslovna fotografija: Unplash